Trumpova šok-terapija koja je potrebna EU

Uzalud je dobar deo evropskih vodećih medija, naročito na Zapadu Evrope, direktno ili indirektno uveravao Evropljane da će na američkim predsedničkim izborima pobediti Kamala Harris. Amerikanci su ubedljivo izabrali Donalda Trumpa za 47. predsednika SAD, ne mareći za to što bi oko dve trećine građana Zapadne Evrope glasalo za njegovu protivkandidatkinju. Isti oni evropski političari, analitičari i mediji koji su umanjivali Trumpove šanse za reizbor, sada saopštavaju da se ostvaruje „katastrofa“, „šok“ i „noćna mora“ za Evropu, da joj predstoji „Trumpova osveta“ i da će joj to biti „gorka i krvava lekcija“.

Očigledno svesni Trumpove sujetne prirode, evropski lideri su se u sredu ujutru bezmalo utrkivali ko će pre da mu čestita pobedu. Među prvima je bio Trumpov dugogodišnji saveznik mađarski premijer Viktor Orban, ali nije mnogo zakasnio ni predsednik Francuske Emmanuel Macron, italijanska premijerka Giorgia Meloni, niti nemački kancelar Olaf Scholz. Svi su isticali da su spremni ili da se raduju „saradnji kao što su to činili četiri godine (u prvom mandatu)“, očigledno pokušavajući da istaknu da ne žele sukobe.

Panika i uzaludne žrtve

Nije teško pretpostaviti dozu prikrivene panike koja vlada na samitima, prvo lidera Evropske političke zajednice, a potom samo lidera Evropske unije, koji se održavaju u Budimpešti. Većina tih lidera je protekle četiri godine potcenjivala urgentnost da se EU pobrine oko svojih strateških interesa, uljuljkani u to što je nakon prvog Trumpovog mandata Joseph Biden ipak bar delom vratio višedecenijsku transatlantsku saradnju u američku spoljnu politiku. Ali, to što je Biden bio poslednji predsednik posvećen transatlantizmu, bar u bezbednosnom smislu kroz NATO i vojnu pomoć Ukrajini, zavaralo je mnoge evropske lidere po pitanju ekonomskih poteza Bidenove vlade, koji su delom sledili Trumpovu izolacionističku politiku.

Pa su tako evropski lideri većinski sledili poteze Bidenove administracije od odnosa prema Kini do rata u Gazi pa tako ne preteruju oni malobrojni komentatori koji smatraju da je Evropska unija danas u takvom politički, ekonomski i vojno vazalnom odnosu prema SAD kao nikad u proteklih 80 godina.

Proteklih godina, lideri EU su uz pojedine čisto retoričke izuzetke dosledno celokupnu spoljnu politiku EU i samih drava članica praktično potčinili ciljevima Vašingtona – od širenja NATO-a, preko ekonomskog odvajanja od Rusije do insistiranja da Ukrajina mora da pobedi po svaku cenu a da pobeda znači isključivo Ukrajina u granicama pre 2014. i ruske ankesije Krima. Čak i to što su na američko-britansko insistiranje rastureni rusko-ukrajinski pregovori u Istanbulu 2022. godine, koji su mogli da dovedu bar do primirja, EU je ćutke prihvatila. Štaviše, svako ko je zapitao zašto su propali ti pregovori ili se javno založio za diplomatsko rešenje a ne rat, automatski je u medijima, od komentatora i političara proglašen da je „Putinov čovek“, „ruski plaćenik“, ili u najboljem slučaju „Putinov korisni idiot“.

Takvu etiketu je dobijao i svako ko je američke prste video u uništenju gasovoda Severni tok 1 i 2, ili je pak insistirao na tome da od odricanja Evrope, a naročito Nemačke, od ruskog gasa profitira samo Amerika, koja po visokim cenama sada prodaje EU gas dobijen frekingom iz škriljaca. U javnom diskursu prokazan je svako ko se zapitao gde su tu evropski interesi kada su sankcije i ekonomsko odvajanje od Rusije, ali i od Kine, doveli do kolapsa evropske industrije i inflacije koja je poprilično smanjila životni standard građana.

Svojevrsna omerta je vladala, jer je strah od eventualnog nuklearnog rata sa Rusijom toliko veliki da lideri EU su činili da i po cenu američke hegemonije nad EU ne poremete transatlantski savez i američku nuklearni kišobran na Evropom. Pa čak ni Emmanuel Macron koji je jedini lider države članice EU koja ima nuklearno naoružanje. Lideri EU su od američkog nuklearnog kišobrana stvorili svojevrsni ideološki identitet EU zarad kojeg je ispravno sve uraditi.

Međutim, Trumpov povratak u Belu kuću bi, čini se sve ove žrtve na kraju učinio uzaludnim. Najpre često izgovoreni argument da je u svetu u toku egzistencijalna borba između demokratskih i autoritarnih režima sa Trumpom poprilično pada u vodu. Potom se i činjenje svega zarad američkog nuklearnog štita čini besmislenim, jer je Trump javno dovodio u pitanje američku odbranu Evropljana u slučaju ruskog napada.

Šta očekivati od Trumpa?

Malo je verovatno da će Trump povući SAD iz NATO-a, ali je sasvim sigurno da će još više pojačati svoj nekadašnji pritisak na evropske članice alijanse da ispune cilj da za odbranu izdvajaju najmanje 2 odsto nacionalnog BDP-a. Uostalom, svi se vrlo dobro sećaju njegove ovogodišnje pretnje da kao predsednik SAD možda neće zaštititi članice NATO-a ako ne „plate svoju odbranu“, te da bi čak mogao da podstakne Putina da ih napadne. Drugim rečima, povratak Trumpa u Belu kuću znači da što se tiče odbrane i bezbednosti EU više ne može – ili bar u sadašnjim razmerama – da se oslanja na SAD.

Evropljani strahuju i da će Trump naprečac da završi rat u Ukrajini i da suštinski legitimizuje to što Rusija sada drži pod kontrolom oko petine ukrajinske teritorije. Doduše, još veći strah im je da bi nova republikanska administracija mogla da prestane da isporučuje oružje Kijevu i time odbranu Ukrajine u potpunosti prepusti Ukrajincima i EU. To je, pak, malo verovatno, već je mnogo izglednije da će Trump tražiti od Evrope da plati ceh snabdevanja Kijeva američkim naoružanjem. Da situacija bude komplikovanija, u Nemačkoj predsednik Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga Michael Roth predlaže da EU u potpunosti „otkupi“ američko naoružanje u Ukrajini i sama nastavi taj posrednički rat sa Rusijom.

Međutim, drugi Trumpov mandat će uticati na EU, ne samo u sferi odbrambene i bezbednosne politike, već i po pitanju ekonomije, trgovine, energetskog snabdevanja, borbe protiv klimatskih promena i velikih visokotehnoloških giganata.

Povratak politike „Amerika na prvom mestu“ ovog puta će mnogo teže pasti EU jer je Trump u predizbornoj kampanji obećao da će vratiti radna mesta u SAD tako što će kazniti prijatelje i neprijatelje carinama od 10 do 20 odsto, a za robu koja dolazi iz Kine i do 60 odsto. Iako je sa Bajdenovom administracijom postojao svojevrsni detant u ratu carinama, Brisel to nije iskoristio da reši sporove koje se tiču carina na aluminijum i čelik, niti spornih američkih subvencija za električne automobile proizvedene u SAD. Već u martu sledeće godine se očekuje prvi takav sudar Trumpove administracije i Evropske komisije Ursule von de Leyen jer tada ističe zamrzavanje uzvratnih carina koje je EU uvela na američke proizvode. Ništa manji razdor se ne očekuje i po pitanju spora oko subvencija za proizvođače aviona Airbus i Boing.

Osim očekivanog Trumpovog ponovnog odbacivanje obaveza Amerike po pitanju borbe protiv klimatskih promena, EU bi moglo poprilično da zaboli i tema tehnologija i visokotehnoloških giganata, koji su dobrim delom u američkim rukama. Ne samo da se ne može očekivati da će postojati neka bliska evropsko-američka saradnja i koordinacija politika po pitanju standarda za veštačku inteligenciju i proizvodnji strateški važnih poluprovodnika, već je sasvim izvesno očekuje veliki sukob, naročito ukoliko Brisel zbog kršenja pravila EU o moderiranju sadržaja kazni društvenu mrežu X, čiji vlasnik Elon Musk je postao veliki Trumpov pristalica. U slučaju kažnjavanja, odnos EU i SAD bi lako mogao da se svede na tvrdnju o tome da EU nastoji da „sruši velike američke tehnološke kompanije“.

Trumpova pobeda će neminovno imati i politički uticaj na Evropu, jer će dati vetar u leđa desničarskim liderima kao što su Orban i Meloni, naročito u situacijama gde Macron i Sholz prolaze velike unutarpolitičke zemljotrese, dok su lideri Španije i Poljske ophrvani unutrašnjim problemima.

Prikrivena šansa?

Paradoksa li, upravo Trumpova pobeda predstavlja svojevrsnu šansu za EU da iznova „pronađe svoju dušu“, to jest da pronađe put do zaštite svojih interesa. Proteklih godina su upravo krize na neki način kovale i jačale Uniju. Kriza evrozone je donela inovacije u finansijskoj arhitekturi EU, masivni priliv izbeglica postepenu promenu mehanizama za obezbeđenje spoljnih granica i raspoređivanje azilanata Unije, dok je Bregzit odblokirao pregovore o politici odbrane. Pandemija je samo za nekoliko meseci dovela do proboja u postizanju finansijske solidarnosti među državama članicama tako što je formiran zajednički fond za oporavak, dok je ruska invazija na Ukrajinu dovela do masovne mobilizacije zajedničke spoljne politike EU uprkos međusobnim sporenjima i različitim interesima.

Nisu sve ove promene bile u potpunosti uspešne i delotvorne ali možda je zaista Trumpova „šok-terapija“ ono što je EU potrebno.

Trumpov izolacionizam mogao bi da da natera lidere EU da se dogovore oko zajedničkog zaduživanja, kako bi osnažili svoje odbrambene kapacitete, a ujedno podstakli rast sopstvene odbrambene industrije a delom celokupne privrede. Francuska bi mogla da oživi razgovore o tome da njeni nuklearni kapaciteti budu zaslužni za nuklearnu odbranu EU, dok bi Brisel i London mogli da ubrzaju razgovore o sporazumu kojim bi ojačali odbrambenu i bezbednosnu saradnju.

Čak i po pitanju Ukrajine, u pojedinim diplomatskim krugovima se govori o tome da je red da stane rat u Ukrajini, makar kroz svojevrsni sporazum Minsk 3 koji bi bar privremeno na neki način legitimizovao ruska osvajanja u Ukrajini.

Da bi Trumpova pobeda mogla da bude i svojevrsni prikriveni blagoslov za Evropljane i na polju zelene tranzicije, čiji je Trump veliki protivnik pa postoji mogućnost da on ukine američki Zakon o smanjenju inflacije (IRA), kojim je Biden izdvojio 738 milijardi dolara za američke projekte poput čiste tehnologije, vodonika i obnovljive energije. Taj program je stvorio radna mesta u Americi i odvukao investitore iz EU, dajući SAD prednost u odnosu na EU u sferi proizvodnje vetroparkova, solarnih panela, alternativnih goriva i električnih vozila. Ako Trump bar delom ukine ovaj Bidenov zakon, to bi sa oduševljenjem bilo dočekano u EU.

Međutim, kada je reč o onom što bi lideri EU mogli da urade i iskoriste svojevrsnu šansu po pitanju zaštite interesa EU, tu se ipak ne može zanemariti realna mogućnost da oni ne propuste priliku da propuste priliku. Konkretno, sasvim je izvesno da će pojedine države-članice – a neke su to već i uradile – pokušati da kupe svojevrsnu „polisu osiguranja od Trumpa“ tako što će povećati kupovinu oružja proizvedenog u SAD, umesto da kupuju od evropskih proizvođača.

Odnosi s Rusijom

Osim toga, vodeći evropski lideri zaziru od toga da preuzmu inicijativu po pitanju Ukrajine, ne samo zbog sumnje u svoje sopstvene odbrambene moći, već i zbog činjenice da su dve i po godine brusili antiputinovski narativ pa je sada teško biračima objasniti zašto je sada opravdano pregovarati sa Putinom a nije bilo pre dve godine. O obnavljanju ekonomskih veza sa Moskvom, može samo da se sanja, jer bi onda evropske elite morale da priznaju poraz u Ukrajini i poraz politike sankcija EU protiv Rusije. Osim toga, sklapanje mira sa Rusijom bi primoralo evropske lidere da konačno priznaju multipolarni poredak te da svetski poredak ne mora da se sagledava u dihotomiji demokratije-autokratije već da su međunarodni odnosi mnogo komplikovaniji.

Pritom većina lidera EU jednostavno je previše vezana za transatlantizam — ideološki, materijalno i psihološki — tako da teško mogu da zamisle Evropu u potpunosti van američkog zagrljaja, bez obzira na to ko sedi u Ovalnom kabinetu.

Ali, istini za volju, Trumpov izolacionizam i nezainteresovanost za interese Evrope ne znači da je on zaista spreman da tek tako pruži Evropi stratešku autonomiju i slobodnu ekonomsku saradnju sa ostatkom sveta. On naprosto želi da Evropa plaća sopstvenu odbranu, ali ne i da bude geopolitički nezavisna već da kupuje američko oružje, energente i strateške sirovine i proizvode. Stoga će svaki korak ka većoj evropskoj strateškoj autonomiji biti praćen reakcijom u Vašingtonu.

Budući da je upadljiv manjak diplomatske veštine, strateške vizije i hrabrosti među evropskim liderima danas, znatno veća verovatnoća je da će oni pokušati da se prilagode Trumpovom predsedavanju, nastojeći da u svojevrsnom slalomu izbegnu nezgodne sukobe s njim i njegovom administracijom.

Iako bi na Trumpovu pobedu moglo da se gleda i kao na priliku za EU a ne pretnju, tako dramatične promene se teško mogu dogoditi, bar u dogledno vreme. Evropsko potčinjavanje američkim interesima naprosto isuviše dugo traje.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.