Srbija se sprema za inkvizitorne sudije po mjeri tužilaštva i režima

Srbija se polako, ali sigurno sprema da usvoji izmene Zakona o krivičnom postupku, prema kojima bi u krivičnom postupku bio uklonjen neutralni sudija, a zamenio bi ga inkvizitorni pretresni sudija koji bi praktično bio desna ruka tužilaštva, dopunski istražni sudija koji bi, ako to smatra neophodnim, osim tužioca dokazivao optužnicu sve dok je i ne dokaže.

Na taj način okrivljeni i njegova odbrana bi u suštini bili nemoćni, jer bi postavljanjem inkvizitornog sudije praktično bila ukinuta pretpostavka nevinosti.

U duboko politizovanom društvu kao što je društvo u Srbiji, u kome ni sudije ne mogu da se odbrane od pritisaka režima, uvođenje inkvizitornog sudije bi doslovno značilo da bi sud, nezadovoljan onim kako je i koliko tužilaštvo dokazalo optužnicu, mogao da u pretresu preuzme na sebe izvođenje dokaza za koje smatra da ih tužilaštvo nije videlo, i da vodi postupak koliko god smatra da je neophodno, sve dok ne dokaže optužnicu. Sve to, naravno, izlazeći u susret zahtevima politike i režima, a ne u interesu prava.

Posebno zlokobno deluje objašnjenje zbog čega bi te izmene Zakona o krivičnom postupku trebalo usvojiti: da trenutno važeći zakon, u kome je sudija neutralan, “nije u skladu sa krivično-procesnom tradicijom Srbije”.

U obrazloženju, predlagači izmena Zakona o krivičnom postupku pozivaju se na zakon Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine, odnosno na vreme šestojanuarske diktature, kada je bila raspuštena Narodna skupština, kada je bio zabranjen rad svih političkih partija i sindikata, kada su bili zabranjeni svi politički skupovi i kada je javnim prostorom, dakle i medijima, carovala cenzura.

Predlagači izmena Zakona o krivičnom postupku bi, dakle, da Srbija ima sudove kao u vreme apsolutističke vladavine tadašnjeg kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, koga bi na tronu očigledno trebalo da zameni drugi – novi kralj Aleksandar.

Iako neki pravnici smatraju da je takav Zakon o krivičnom postupku, iz 1929. godine, bio odličan za ondašnje uslove, ipak ističu da bi bio poguban za sadašnji pravni poredak u Srbiji. Dodatno je nejasno da li se predlagači izmena Zakona o krivičnom postupku iz neznanja ili iz potrebe da falsifikuju istoriju pozivaju na krivično-procesnu tradiciju Srbije, jer čak ni taj zakon iz 1929. godine nije bio u skladu sa tom tradicijom, jer je bio doslovno prepisani austrijski Zakon o krivičnom postupku.

Uvođenjem inkvizitornog sudije predlagači izmena Zakona o krivičnom postupku praktično odustaju od mogućnosti da u Srbiji postoji dovoljno sposobno tužilaštvo da u potpunosti dokazuje krivična dela. Naravno, to ne piše u obrazloženju izmena, ali pravnici u Srbiji jasno vide taj kontekst, da postojeće tužilaštvo nije sposobno, da nije organizovano, da nema dovoljno znanja i da ne vlada tehnikama da dokazuje krivična dela.

Osim toga, jasno je da će uvođenjem inkvizitornog sudije tužilaštvo biti strogo politički kontrolisano. Već sada su u Srbiji ljudi koji se postavljaju za tužioce, s retkim izuzecima, potpuno potčinjeni politici, pa je praktično nemoguće da tužilaštvo otpočne proces koji u političkom smislu ne odgovara režimu.

Istovremeno, svi oni koji bi mogli da postanu predmet političkog revanšizma pred sudom, dakle oni koji nisu po volji režima, imaće za protivnika ne samo tužilaštvo nego i sud.

Paradoksalno, u nacrtu izmena Zakona o krivičnom postupku ostaje i formulacija da je tužilac dužan da dokaže optužnicu. Ta formulacija zapravo ne znači ništa, pošto po zakonu po kojem je tužilac zaista dužan da dokaže optužnicu, ali to svojim dokazima ne učini, sudija zaključuje da optuženi, zbog pretpostavke nevinosti, nije kriv.

Inkvizitorski sud

Međutim, izmenom Zakona o krivičnom postupku ta formulacija da je tužilac dužan da dokaže optužnicu postaje besmislena, jer će inkvizitorni sudija, ako je nezadovoljan onime što je uradilo tužilaštvo, moći da izvodi dokaze za koje smatra da ih tužilaštvo nije videlo i da vodi postupak koliko god želi.

Predloženim izmenama Zakona o krivičnom postupku ponovo se dokazuje i da skoro svaka vlast u Srbiji doživljava sudove i kompletno zakonodavstvo tek kao deo bogatog plena koji “osvaja” tako što pobedi na izborima.

Predložene izmene Zakona o krivičnom postupku, ali i uporedo predložene izmene Krivičnog zakonika jasan su pokazatelj da režim tim izmenama pokušava da podigne svoj rejting. U turbulentnim vremenima, sa mnogo društvene nepravde i kriminala, preplašena javnost podržava ideju da se na probleme odgovara čvrstom rukom i represijom ili bar takvu sliku forsiraju mediji.

Zato je i predloženim izmenama Krivičnog zakonika predviđeno da drastično budu uvećane kazne za krivična dela, a vlast je sigurna da će to proći jer bi, za bezbednost uplašeni građani Srbije skoro sasvim sigurno podržali vraćanje čak i smrtne kazne. Pošto režim to zna, ništa ga ne košta da prigrabi još neki politički poen tako što će povećati kazne, čime navodno pokazuje da radi na bezbednosti građana, a zapravo se jača represija u društvu.

Ali, vratimo se Zakonu o krivičnom postupku i predloženim izmenama tog zakona. Uvođenje inkvizitornog sudije stvara nove mehanizme kontrole društva i nove mehanizme za smanjivanje ionako mizernih prava građana.

U svakom krivičnom postupku postoje protivrečni dokazi, a smisao suđenja je u tome da sud oceni te dokaze i utvrdi da li je tužilac dokazao optužbu. Međutim, ako sudija treba da dokaže optužbu, onda nema pretpostavke nevinosti i time se implicitno pretpostavlja krivica okrivljenog.

Ako budu usvojene izmene Zakona o krivičnom postupku, tužilac će tokom istrage moći da radi šta mu je volja, čak i bez preterane revnosti, jer ukoliko mu nešto i promakne, a to se posebno odnosi na procese koje bi tužilaštvo pokretalo protiv onih koji nisu po volji režima, sve to bi sudija mogao da izgladi na glavnom pretresu gde bi ulogu tužilaštva mogao da preuzme sud.

To je osnovna razlika između ta dva sistema, jednog u kojima su i sudija i tužilac nezavisni, i drugog – predloženog izmenama Zakona o krivičnom postupku, sa inkvizitornim sudijom. U prvom sistemu pred zakonom nema ni nezaštićenih ni onih koji su iznad zakona, ali je, prema svemu sudeći, težnja režima u Srbiji upravo faktičko ozakonjenje te neravnopravnosti.

Konačno, možda je najviše podozrenja zbog predloženih izmena izazvala “sitnica” na koju se malo ko osvrnuo – da javnosti u Srbiji uopšte nije poznato ko su autori pomenutih izmena. Zvanična verzija je da su autori predloženih izmena Zakona o krivičnom postupku, ali i izmena Krivičnog zakonika – članovi takozvane Radne grupe. Međutim, nedavno je beogradski advokat Krsto Bobot ukazao da Radna grupa nije autor tih izmena, jer se ona poslednji put sastala još sredinom 2022. godine.

Zato se postavlja pitanje iz čije kuhinje te izmene potiču. Oni koji tvrde da imaju najbolji nos za takve “đakonije” pomalo zajedljivo tvrde da je tako važan zadatak kao što su radikalne promene dva možda i ključna zakona u krivičnom zakonodavstvu mogao da zakuva samo kuvar sa nespornim radikalnim pedigreom, u Srbiji poznat i kao “najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta u Beogradu”, čovek koji se i inače pita za sve – Aleksandar Vučić.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.