Trump ili Harris – Vučićeva pamet nije prelomila

U trenucima kada predsednički izbori u Sjedinjenim Američkim Državama ulaze u cajtnot, tenzije po pitanju pobednika rastu i hiljadama kilometara daleko od izbornih štabova Kamale Haris i Donalda Trampa. Tako je i u Srbiji.

Iako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio nedelju dana uoči ovih izbora da će i njegova zemlja, poput mnogih u svetu, pripremiti dva plana za delovanje, odnosno plan kako dalje u slučaju pobede republikanskog ili demokratskog kandidata. To se, prema običaju kada Vučić nešto obeća, nije desilo, ali je primetno jasno svrstavanje predstavnika vlasti na jednu stranu. Ta strana je Tramp i to se ne krije. Ova činjenica nekako ide pod ruku sa još jednom koja govori o tome da veliki broj građana Srbije navija za kandidata republikanaca.

Za razliku od izbora pre osam godina, kada je Tramp pobedio i kada je Vučić otvoreno podržao Hilari Klinton – “zato što je pametan”, Vučić ovoga puta nije pametovao i nije se zvanično opredelio za jednog od dva pretendenta. Nezvanično je, ipak, stao na stranu Trampa i to pokazao time što je u javnim nastupima uvek prvo hvalio Trampa, a onda usput i Haris. Tako je rekao da Tramp ima odličnu kampanju, a zatim je dodao da je i Haris isto imala dobre trenutke tokom kampanje. Pohvalio je Trampovo gostovanje u podkastu kod Džoa Rogana, a onda se setio da je dobar posao uradila i Haris sa Bijonse.

Kakvu bi to politiku Srbija trebalo da zauzme u slučaju pobede jednog ili drugog kandidata, poprilično je nejasno. Neracionalno shvatanje američke spoljne politike među građanima Srbije dovodi do velikih zabluda. Mnogi očekuju zaokret u politici Vašingtona, kako prema Evropi i Rusiji, tako i prema Srbiji. Taj zaokret bi trebalo da dovede do kraja rata u Ukrajini, u kojem bi Rusija pobedila, a Srbija i Kosovo bi postigli kompromisan sporazum u kojem bi SAD imala razumevanje za srpsku stranu.

Kada je reč o Rusiji, ko zna, možda bi Tramp i uspeo da zaključi mir, jer sa predsednikom Putinom njegova administracija i nije imala sukobe. Priznao je da je imao “odličan odnos” sa Putinom i naglasio, više puta, da rata između Rusije i Ukrajine ne bi bilo da je on bio predsednik SAD-a. S tim u vezi, Srbija bi bila relaksiranija u stavu da ne uvodi sankcije Rusiji, mada mu i sada sve manje zameraju iz Brisela zbog toga.

Vučić je imao, ne baš lepo iskustvo sa Trampom i Belom kućom kada je sedeo na hoklici naspram predsednika Trampa i potpisao Vašingtonski sporazum. Taj sporazum Srbiji nije mnogo toga doneo, ali jeste Prištini, s obzirom da je Izrael priznao nezavisnost Kosova. Za vreme predsednikovanja Trampa, pojavio se američki diplomata, odnosno specijalni izaslanik za pregovore između Srbije i Kosova Ričard Grenel.

Beograd vjeruje u Grenella

Vremenom, Vučić i Grenel su postali ozbiljni prijatelji, a američki diplomata je bio čest gost Beograda i po okončanju funkcije na kojoj je bio. O tom odnosu dovoljno govori da mu je Vučić uručio Orden srpske zastave prvog reda za istaknute zasluge u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa između Republike Srbije i SAD. Zato Beograd veruje da bi Grenel ponovo mogao da bude jedan od bitnih ljudi u Trampovoj administraciji i da pomogne Srbiji po pitanju Kosova.

Kada je reč o Haris, Vučić se tu poziva na nepoznanice, jer nije jasno šta bi ona kao predsednica SAD-a uradila kada je reč o Rusiji i koliko bi preispitivala odnose Beograda i Moskve, ne samo po pitanju sankcija, već uopšteno kada je reč o bliskim odnosima Srbije i Rusije. Ako govorimo o Kosovu, jasno je da administracija pod upravom Haris ne bi mnogo odstupala od onoga što smo mogli da vidimo u prethodne četiri godine.

Jasno je da Vučić nema mnogo manevarskog prostora, ali ko god da pobedi, neki period prilagođavanja će sigurno biti potreban. Uostalom, Vučić se ceo svoj period na vlasti prilagođava svetskim moćnicima i tako opstaje.

Ono što je više nego zanimljivo jeste opsesija Srba američkim predsedničkim izborima. Ne samo da kao svakodnevni analitičari za jednokratnu upotrebu sve znaju i sve razumeju, nego se i mediji prosto utrkuju u analizama kampanja jednog i drugog kandidata. Interesantno je da takva vrsta opsesije u srpskom društvu, koje je većinski okrenuto ka Rusiji, nije prisutna kada je reč o izborima za ruskog predsednika.

Tu nema nikakve napetosti i neizvesnost. Zna se kako se organizuju ti izbori, ko na njima može da učestvuje i ko na njime jedino može da pobedi. Jedina neizvesnost koja prati te izbore jeste da li će Vladimir Putin da osvoji više ili manje procenta od onog koje je osvojio Vučić na predsedničkim izborima u Srbiji. Za većinu građana Srbije izbori za ruskog predsednika su daleko demokratskiji i slobodniji, jer “tamo nema upliva duboke države” koja u SAD vuče glavne konce i koja je ukrala Trampu pobedu nad Džozefom Bajdenom pre četiri godine. Potpuno apsurdna situacija koja svakako karakteriše demokratski potencijal srpskog društva u celini.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.