Vazduh koji ubija: Srbija se guši od aerozagađenja

U Srbiji je, prema najnovijem dostupnom izveštaju Evropske agencije za životnu sredinu, u 2021. godini od posledica zagađenja vazduha umrlo više od 17.000 ljudi, po čemu je Srbija ubedljivo prva u Evropi.

Podaci Evropske agencije ukazuju i da je Srbija po kvalitetu vazduha na začelju tabele evropskih zemalja, odnosno da je vazduh najmanje 50 odsto lošijeg kvaliteta od najgore zemlje Evropske unije.

Režim Aleksandra Vučića, posvećen samo tome kako da opstane i svojim korifejima obezbedi što veće cifre na ličnim bankovnim računima, ove godine je rebalansom državnog budžeta smanjio izdvajanja za zaštitu životne sredine, iako je i laicima jasno da bi trebalo ulagati više u rešavanje problema kvaliteta vazduha i smanjenje zagađenosti.

Na početku svake grejne sezone, krajem oktobra, pred užasnutim očima građana počnu da se pojavljuju smog i magla, i tako svakog dana, ali je, naravno daleko veći užas što sve to moraju i da udišu, što im svakim udisajem u pluća ulazi vazduh sa nedopustivo velikom koncentracijom mikroskopske prašine, odnosno PM čestica.

Na papiru, sve je ulickano do savršenstva, kao i većina stvari kojima se Srbija diči: Vlada Srbije je 2022. godine usvojila Program zaštite vazduha, uz konstataciju da je zagađenje vazduha uzrok prevremenih smrti, a predviđena su i rešenja.

Program zaštite vazduha procenio je da bi filteri koji bi bili postavljanje na osam velikih elektroenergetskih postrojenja spasili bar 2.500 života godišnje. To bi zagađenjem temeljno trovane građane Srbije koštalo manje nego što je koštala sanacija jedne od najvećih elektroenergetskih brljotina, kada je u decembru 2021. godine Termoelektrana “Nikola Tesla” (TENT) gotovo zauvek ispustila dušu i praktično bez struje ostavila izbezumljene potrošače. Uzrok tome bio je što je najveći energetski sistem u zemlji, Elektroprivredu Srbije, tada vodio Vučićev intimus Milorad Grčić, kojeg je na to mesto preporučilo njegovo prethodno radno mesto – vlasništvo u lokalnoj pečenjari.

Zahvaljujući Grčiću ponositi sunarodnici Nikole Tesle shvatili su na najteži mogući način da se u visokim pećima termoelektrane ne može ložiti blato umesto uglja, kao što je to Grčić pokušao, zahvaljujući neukoj partijskoj podobnsti, makar se ta termoelektrana zvala po geniju Tesli. Iako je tada bilo novca za uvoz struje, jer je elektroenergetski sistem Srbije bio na izdisaju, i jeste, što je još važnije, bilo novca za popravljanje Vučićevog rejtinga uzdrmanog time što je dozvolio diletantu Grčiću da se igra energetskom stabilnošću zemlje, izgleda da novca za filtere na termoelektranama nema.

Međutim, vlast je rešila da svim kritičarima zapuši usta (pošto su im nosevi već zapušeni aerozagađenjem), pa je umesto filtera u aprilu 2024. godine u Termoelektrani “Nikola Tesla” A otvoreno postrojenje za odsumporavanje, uz najavu da bi takvo postrojenje trebalo da bude otvoreno i u Termoelektrani “Nikola Tesla” B. Najavu je ukrasilo i obećanje nadležnih da će puštanjem u pogon tih postrojenja emisije sumpor-dioksida biti smanjene čak 30 puta.

Ono što u najmanju ruku izaziva zebnju među građanima je to što je takvo postrojenje, otvoreno i u Termoelektrani Kostolac B 2021. godine, trebalo da smanji zagađenje sumpor-dioksidom za fantastičnih 96 odsto, ali ga je u poslednjem posmatranom periodu povećalo za gotovo 10.000 tona za godinu dana. Građani se sada teše da je to zbog toga što je tadašnji direktor Elektroprivrede Srbije bio pomenuti priučeni pečenjar, dok danas glavnu reč vode neki drugi Vučićevi stručnjaci.

Prema podacima Programa zaštite vazduha, osim što bi spasili živote, filteri na elektroenergetskim postrojenjima bi godišnje značili i desetine hiljada manje oboljenja disajnih organa kod najmlađih i četvrt miliona radnih dana više kod odraslih koji zbog zagađenja masovno odlaze na bolovanja.

Ali, to je i dalje samo forma. Kada dođemo do sadžaja, međutim, jasno je da nijednom stručnjaku u oblasti zaštite životne sredine u Srbiji uopšte nije poznato šta je od građana potpuno otuđeni činovnički aparat postavljen po partijskoj liniji učinio, koje mere je preduzeo da kvalitet vazduha bude poboljšan. Za razliku od zagađenog vazduha te mere su nevidljive, iz vrlo jednostavnog razloga – jer ih nema.

Čak i sa tim merama, ako jednog dana budu primenjene, situacija će biti daleko od dobre. Aplikacije za merenje zagađenosti pokazuju da taj problem nije ni približno pod kontrolom, a prema važećem Zakonu o kvalitetu vazduha iz 2009. godine, granice dozvoljenog zagađenja su daleko veće od onih u Evropskoj uniiji, a posebno su veće od granica koje su propisane najnovijim izveštajima Svetske zdravstvene organizacije.

Podaci su neumoljivi – za 17 odsto svih malignih oboljenja pluća u Srbiji odgovorno je baš udisanje lošeg vazduha, a taj problem, iako je doslovno vidljiv zimi, ne daje ljudima da dođu do zdravog daha ni u ostalim delovima godine. Tokom leta nema toliko problema sa pomenutim PM česticama, ali je zato tu ozon koji nastaje iz azotovih oksida. Iako je takvo zagađenje ozonom prizemno, odnosno beleži se pri tlu, ono uopšte nije zanemarljivo.

Zbog toga je tokom cele godine u Srbiji kvalitet vazduha na zabrinjavajuće niskom nivou, što potvrđuje očitavanje na mnogobrojnim stanicama kako državnog tako i građanskog monitoringa, a kao najproblematičnije se ističu srednje dnevne koncentracije PM čestica, koje su od pomenutih 17.000 smrti usled zagađenja vazduha odgovorne za gotovo 15.000. U jednoj kalendarskoj godini ta srednja vrednost sme da bude prekoračena do 35 puta, ali prema podacima aplikacija za merenje zagađenosti vazduha xEco, u Srbiji je ta granica do sredine novembra ove godine već premašena na 40 mernih mesta. Samo u Beogradu, na tri merna mesta, zagađenje je prekoračeno između 95 i 120 puta, a među gradovima sa više od 90 dana prekoračenja zagađenja su i Šabac, Valjevo, Novi Pazar i Užice.

A to je samo ono što se zna, što se može proveriti. Podaci Godišnjeg izveštaja o stanju kvaliteta vazduha koji su izradile nevladine organizacije govore da samo u 12 od 29 gradova sa više 50.000 stanovnika postoji monitoring koncentracije PM čestica u realnom vremenu, a bezmalo 80 opština nikako nije obuhvaćeno monitoringom kvaliteta vazduha, što znači da oko milion i po građana Srbije ni na koji način nije obavešteno o kvalitetu vazduha u svojim sredinama. Ukupno u 21 gradu u Srbiji beleži se prekomerno zagađenje, a samo tri od tih gradova imaju Plan kvaliteta vazduha, ali ni on očigledno ne pomaže.

Vlasti u Srbiji odlučile su da se protiv takve situacije bore predstavljanjem dela Nacrta zakona o zaštiti vazduha, čiji je cilj usaglašavanje sa međunarodno preuzetim obavezama Srbije u oblasti zaštite vazduha i ozonskog omotača i dalje usklađivanje sa propisima Evropske unije. Kao i svaki nacrt, i ovaj se našao na javnom uvidu, i to od 21. novembra, a stručna javnost i svi zainteresovani su pozvani da aktivno učestvuju u javnoj raspravi, koja je planirana za decembar, uz objašnjenje da je “poboljšanje kvaliteta vazduha briga i odgovornost svih nas zajedno”.

Međutim, poznajući manir režima da dosledno i nadmeno, neselektivno odbija bilo kakvu sugestiju ukoliko ona dolazi iz redova političkih protivnika (koje režim redovno označava i kao protivnike, zapravo neprijatelje Srbije), može se s pravom pretpostaviti da će neke od ideja sa suprotne strane političkog ili nevladinog spektra biti odbačene kao nepatriotske, kao pokušaj dodatnog zagađivanja vazduha u Srbiji.

Takvim odnosom režim ponovno može da dovede Srbiju u situaciju da o sudbini svima neophodnog vazduha odlučuje neki novi vlasnik pečenjare, a on će, zna se, uraditi jedino što ume – raspaliti vatru, pripremiti meso i dobro zadimiti, pa će, kad obilato utoli svoju i glad svojih mušterija, od viših sila zatražiti da vetrom i kišom odagnaju zagađenje.