Dejtonski sporazum 29 godina kasnije

Najveći problem za Sarajevo je taj što se BiH suočava sa snažnim utjecajem susjeda Hrvatske i Srbije i politička dešavanja u njoj.

Slobodan Milošević, Alija Izetbegović i Franjo Tuđman su 20. novembra parafirali sporazum, a na kraju ga i potpisali 14. decembra u Parizu (REUTERS/Eric Miller/Files)

Prošlo je 29 godina od usvajanja čuvenog Dejtonskog sporazuma. Taj dokument je doneo mir Bosni i Hercegovini, i samo da je to njegovo dostignuće, više je nego dragoceno.

Osim mira, Dejtonski sporazum je odredio i ustrojstvo, odnosno budućnost BiH. Nekada jedna od republika u SFRJ, postala je država koja se sastoji iz dva entiteta – Federacije Bosne i Hercegovine (51 odsto) i Republike Srpske (49 odsto), plus distrikt Brčko.

Nije, međutim, bilo lako. Te 1995. godine, tačnije 1. novembra, lideri tri zaraćena naroda – Alija Izetbegović, Franjo Tuđman i Slobodan Milošević, došli su u vazduhoplovnu bazu Rajt-Peterson, koja se nalazi u gradu Dejtonu u američkoj državi Ohajo. Prethodno su Sjedinjene Američke Države uspele da ugovore prekid ratnih dejstava. SAD su predstavljale prekaljene diplomate pod komandnom palicom tadašnjeg državnog sekretara Vorena Kristofera, a u timu su bili i njegov pomoćnik Ričard Holbruk, kao i general Vesli Klark. Zanimljivo je da je u Holbrukovom timu bio i aktuelni ambasador SAD-a u Beogradu Kristofer Hil.

Potpisivanje sporazuma

Prvih 16 dana pregovora nije napravljen pravi napredak izuzev uvodnih elemenata. Pregovori su bili teški i dugački, jer tri strane nikako nisu mogle da se dogovore. Konačno, 21. novembra učesnici su parafirali Sporazum, a na kraju ga i potpisali u prisustvu predsednika SAD-a Bila Klintona, predsednika Francuske Žaka Širaka, predsednika Vlade Rusije Viktora Černomidina, premijera Velike Britanije Džona Mejdžora, kancelara Nemačke Helmuta Kola i predsednika Vlade Španije Felipea Gonzalesa, u Parizu 14. decembra.

Na Dejtonski sporazum se svih ovih godina svi pozivaju, a rekli bismo slobodno, svi ga i krše. Predstavnici sva tri naroda u BiH redovno jedni druge optužuju da krše odredbe Dejtonskog sporazuma, istovremeno se svi oni hvale kako su upravo oni ti koji poštuju čuveni Sporazum. Nedavno je ambasador SAD-a u Sarajevu Majkl Marfi kritikovao i predsednika Stranke demokratske akcije i bivšeg člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića, tvrdeći da i on podriva Dejtonski sporazum na isti način kao i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.

Između priče o potrebi da BiH postane unitarna i funkcionalna država i stalnih pretnji o otcepljenju RS-a i pripajanju Srbiji, potrebno je mnogo pameti i mudrosti da bi se očuvao mir koji traje već gotovo pune tri decenije.

Najlakše je danas okriviti nekoga da krši Dejtonski sporazum. Još lakše to iskoristiti u političkoj borbi u BiH. Međunarodna zajednica svakako ima svojih grešaka kada je reč o BiH, ali nikada ne smemo da smetnemo sa uma da nije bilo nje, ne bi bilo ni mira. Mir mora po svaku cenu da opstane, a BiH se moraju otvoriti jasne i konkretne perspektive po pitanju njenog napretka i njenog puta ka Evropskoj uniji.

Kandidat za EU

BiH je danas kandidat za članstvo u EU, ali daleko od funkcionalne države. Mnogo je tu saplitanja. Pitanje je i raspoloženje građana prema EU. Upravo je njima potrebno svakodnevno referisati o benefitima. EU je skup država za čijeg postojanja nije bilo nijednog oružanog sukoba između dve članice. Od trenutka formiranja Pokreta nesvrstanih, pa do raspada bivše SFRJ, kako tvrde istoričari, nije prošla jedna godina, a da neke od članica tog Pokreta nisu bile u ratu. Kakva god da je EU, ona je i dalje garancija za mir i prosperitet, bez obzira na, možda i preliberalan kurs koji je često “too much” za narode na Balkanu. Bez obzira na činjenicu da je prošlo gotovo 30 godina od kraja rata u BiH, međunarodna zajednica mora i dalje da daje vetar u leđa svima koji bi voleli da vide BiH u krugu modernih i demokratskih društava. Za tako nešto su potrebni konkretni potezi.

Najveći problemi za Sarajevo su to što se BiH suočava sa snažnim uticajem suseda Hrvatske i Srbije i politička dešavanja u zemlji. Od toga se teško može pobeći, ali možda je vreme da se i po tom pitanju jasno krene u dogovor sa komšijama. Radi se pre svega o uticaju dominantnih političkih opcija izrazito nacionalne orijentacije, kao što su HDZ u Hrvatskoj, SNS u Srbiji.

Valja u tom smislu iskoristiti činjenicu da se i Zagreb i Beograd kunu u Dejtonski sporazum. Koliko puta smo imali priliku da čujemo kako predsednik Srbije Aleksandar Vučić izgovara jednu te istu frazu da podržava teritorijalni integritet BiH i Dejtonski sporazum kada je reč o RS. Nikada, istine radi, nismo čuli Vučića da podržava Dodikove separatističke ideje, ali mu daje kredibilitet pošto ga poput vašarske atrakcije stalno vodi sa sobom od vojnih vežbi do fudbalskih utakmica reprezentacije Srbije. Da ne pričamo o tome kako se i na koji način Vučić obraćao pojedinim političarima na državnim funkcijama iz redova bošnjačkog naroda.

Zvanični Beograd, gotovo sigurno, na Dejtonski sporazum gleda kao na nužno zlo. Poštovaće ga, ali će isto tako zvanično da navija za srpsku stranu, čak iako se pređe crvena linija Dejtonskog sporazuma. Verovatno bi sasvim drugačije bilo kada bi u Hrvatskoj i Srbiji većinu imale građanske opcije, kada bi i u BiH slične politike bile na čelu tri naroda, možda bi se napravio pravi iskorak u nešto bolju budućnost, kako za državu, tako i za građane.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Reklama