Zloupotreba policije u Srbiji: Kidnapovanje aktivista i dozvola za divljanje huligana

Veliki protest održan 5. novembra u Novom Sadu kao odgovor građana na nezapamćenu tragediju, u kojoj je u tom gradu poginulo 14 ljudi, ponovo je pokazao da je policija u Srbiji, zahvaljujući najpre svom resornom ministru Ivici Dačiću i najvišim oficirama, u potpunosti zloupotrebljena zarad očuvanja režima.

Tragedija do koje je dovelo urušavanje nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu u javnosti je shvaćena i kao simbolična predstava urušavanja institucija u Srbiji i krunisanja samovolje velikodostojnika režima ogrezlih u korupciju.

Građani, zgroženi upornim i ciničnim odbijanjem vlasti da prihvati odgovornost za tragediju svoj opravdani gnev izrazili su otiskivanjem crvenih šaka i bacanjem crvene boje na sedište gradske uprave – Gradsku kuću i prostorije lokalnog ogranka Srpske napredne stranke, jasno poručujući da su ljudima u institucijama i vladajućoj partiji “kravave ruke” zbog tragedije. Time je njihov protest, mešavina velike tuge za nastradalima i još veće zabrinutosti za sopstvenu bezbednost u sistemu koji se doslovno raspada i ne nudi im ni elemementarnu sigurnost, ostvario svoj cilj: režimu je jasno stavljeno do znanja da građani ne misle da je tragedija bila nesreća, već ubistvo počinjeno iz nehata i nemara, što su i naglasili ispisivanjem reči “ubice” na zgradama koje su obojili u crveno.

Režimu se nimalo nije dopala tolika količina iskrenog osuđujućeg prezira koji implicira da građani očekuju i da visoki oficiri režima, poslovično bogoliki i nedodirljivi, podnesu političku, ali i krivičnu odgovornost, pa su vlasti posegle za oprobanim receptom – diskreditacijom mirnog građanskog protesta, koja je uključivala i policiju.

Bestidna eksploatacija ljudi koji su se stupanjem u policijsku službu obavezali da će štititi interese građana Srbije odvijala se uporedo u dve paralelne, lakrdijaški napisane, režirane i izvedene satire na račun vladavine prava i građanskih sloboda, ali sa vrlo dramatičnim reperkusijama po građane koji nisu po volji režima i izuzetno tragičnim posledicama po pravo.

Režim je odlučio da u toj pozorišnoj predstavi na otvorenom, na ulicama Novog Sada, glavnu ulogu ipak ne dodeli profesionalcima, školovanim policajcima, već naturščicima, vandalima sa motkama i sa kapuljačama i maskama na licima, koji su se za ulogu huligana školovali u uličnim tučama. Kada je režim shvatio da će građanski protest ostati miran i dostojasnstven, ali sa vrlo jasnom porukom da je za tragediju potrebno da neko i krivično odgovara, namignuo je vandalima da taj mir i dostojanstvo rastoče tako što će početi da razbijaju stakla na zgradama koje su građani obojili u crveno. Tako je počela i zloupotreba policije.

Rušilački pir

Iako je zgrada Gradske kuće bila dupke puna policajcima opremljenim za razbijanje demonstracija niko od njih nije prstom mrdnuo kada su vandali počeli da razbijaju prozore i uništavaju nadzorne kamere. Građani koji su do tada mirno protestovali pokušali su rečima da odgovore vandale od divljanja, ali je po ponašanju nasilnika bilo jasno da je njihovo razulareno uništavanje zapravo glumački zadatak i da oni, skromnog obrazovanja, a mnogi verovatno i skromnog inetelekta i nisu za drugačije uloge. Sumnje da ih je režim angažovao da dezavuišu miran građanski protest razvejao je dan ranije predsednik Srbije Aleksandar Vučić lično, u još jednom od svojih “proročkih” nastupa na potčinjenim televizijama u kome je do detalja izneo svoju “viziju” o tome kako će huligani divljati po Novom Sadu. Ta njegova “vidovitost” zapravo se vrlo lako može objasniti – on je, kao i u ranijim slučajevima pisac pozorišnog komada u kome su vandali i policija samo glumci.

Za razliku od neškolovanih vandala, režim je odlučio da profesionalnim uniformisanim policajcima ne dodeli ni glavnu, ni sporednu ulogu, već im je odredio sudbinu statista, da u celoj predstavi ostanu neprimećeni i strpljivo trpe uvrede i poneku kamenicu koje su im upućivale “zvezde” tog huliganskog spektakla. Moglo se tako videti da uniformisana policija nepomično stoji dok oko njih na sve strane pršti staklo, a da s druge strane policijska jedinica od dvadesetak ljudi štiti neki haustor ili prolaz koji nikakve veze sa protestom nemaju. Posebno tragikomične bile su slike u kojima jedan ili dva vandala stoje dvadsetak metara naspram poveće grupe policajaca pod punom opremom i vređaju ih nebiranim rečima, zatim bace kamen na njih, a onda policija, braneći se štitovima, isti taj kamen baca ka vandalima, kao u uličnim razmiricama zaludne dečurlije. Dakle, samo glumatanje bez ijednog jedinog privođenja.

Ali, ako je to i izgledalo kao besmislena igra neusklađenih protagonista predstave, uloga koju je odigrala policija u civilu dala je čitavom događaju zlokobnu konotaciju i – onima koji ne žele da žmure pred očiglednim – ukazala na mračne namere režima koji, sve je izvesnije, samo čeka neki događaj koji će u potpunosti skrenuti pažnju međunarodne javnosti sa Srbije, pa da počne da se bezočno razračunava sa svakim neistomišljenikom. Ta druga predstava koja je najprimitivnijem ruglu izvrgla zakone i građanske slobode, za političku vrhušku u Srbiji sigurno je, po svojoj lakoći kršenja ljudskih prava, bila satiričnog karaktera, ali bi za građane, posebno one kojima bahatost i gramzivost režima nisu po volji, mogla da postane permanentni pshiloški horor sa elemetnima torture.

Nakon što su vandali završili svoj rušilački pir, a građani počeli da se razilaze – dodatno razočarani time što se uniformisana policija oglušila o svoju zakonsku obavezu da očuva javni red i zaustavi to divljanje – usledila su privođenja aktivista koji su mirno protestovali, ali to nije činila policija sa jasnim obeležjima, već u crno obučeni ljudi, mnogi i sa kapuljačama i sakrivenim licima, koji su bez prethodnmog pokazivanja službenih legitimacija ili obaveznog predstavljanja, doslovno odvlačili ljude u nepoznatom pravcu.

Građane zaokuplja nova zebnja

Kao što je pravo građana na protestna okupljanja legitimno i zagarantovano Ustavom zajamčeno, tako i policija može da reaguje na takvim događajima, ali samo ako u skladu sa zakonom ima opravdane razloge za to. Međutim, policajci u civilu kao da posebno vole da krše zakone koje su se obavezali da će štititi, za šta ih uostalom i plaćaju građani.

Zakon o policiji je jasan, nedvosmislen, precizan – izričito je navedeno da su policijski službenici, kada nisu u uniformi, dužni da se pre početka primene svakog policijskog ovlašćenja predstave pokazivanjem službene značke i službene legitimacije. Izuzetak je moguć, ali samo ako su okolnosti takve da bi ih takvo predstavljanje onemogućilo da izvrše svoju policijsku dužnost, ali i tada moraju da upozore građanina ili građanku koje žele da privedu glasnim izgovaranjem reči “policija”. Međutim, to je, kao i u mnogim prethodnim slučajevima, izostalo na protestu u Novom Sadu. Policija u civilu, odnosno ljudi za koje javnost u većini slučajeva i ne zna da li su zaista policajci, jer njihov identitet nije otkriven, grabila je građanske aktiviste i vukla za sobom kao da su lovina.

Takvo postupanje policije u civilu nije samo nekakvo apstraktno kršenje zakona i disciplinski prekršaj, nego i opasna praksa koja se obilato koristi u Srbiji, a koju režim očigledno podstiče i računa sa njom, jer direktno i podmuklo predstavlja neskriveno zastrašivanje građana. Zato i ne čudi što su mnogi građani na protestu u Novom Sadu, ali i oni koji su videli takve scene na televiziji, ponašanje policije u civilu – koja nikom ne pokazuje svoje legitimacije, a uz to je delom maskirana kačketima, kapuljačama i visoko podignutim kragnama – nazvali kidnapovanjem građana. Kao stravično upozorenje o onome što bi Srbiju moglo da zadesi ukoliko režim gadljiv na dijalog i kritiku raspojasano nastavi da se obračunava sa neistomišljenicima, među građanima je počelo da provejava zloslutno poređenje da su takva nelegitimna privođenja, ta otimanja ljudi na ulicama izgledala “kao u Pinočeovom Čileu”.

U takvoj atmosferi građane Srbije zaokuplja i nova zebnja: da li bi svakog čoveka sa kapuljačom na glavi koji počne da ih odvlači u neki mračan ugao ili vozilo bez tablica trebalo da posmatraju kao policajca u civilu koji je “zaboravio” da se legitimiše i da se bez borbe predaju i dopuste da ih odvedu ko zna gde, da bez traga nestanu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.