Prosvjetni radnici u Srbiji na meti režima željnog neukih podanika

Vlast u Srbiji svojim odnosom prema prosvetnim radnicima sve intenzivnije pokazuje da joj je cilj da sasvim omalovaži njihovu obrazovnu ulogu i unizi njihovo radno i lično dostojanstvo, kako bi ih u potpunosti demotivisala i kako bi oni digli ruke od svog posla.

Niko u Srbiji više ne pamti kada je školska godina počela bez protesta prosvetnih radnika, ali je ove godine situacija u kojoj se nalaze učitelji i nastavnici posebno kritična, i to na bazičnom, egzistencijalnom nivou.

Dok režim Aleksandra Vučića, u svojoj paranoji da će u jednom trenutku fizički morati da se suprostavi građanima, gradi stanove po povlašćenim cenama za pripadnike ministarstava sile – vojsku i policiju, a specijalnim vojnim jedinicama zaduženim za obezbeđivanje predsednika nudi basnoslovne plate od 2.000 evra, prosvetni radnici primaju platu manju od državnog proseka, a o stanu koji bi im ponudila država mogu samo da sanjaju.

Istorija je pokazala da je kvalitetno obrazovanje neprikosnoveni preduslov za napredovanje društva i budućnost zemlje, pa ponižavajući odnos vlasti prema prosvetnim radnicima pokazuje i kakvu budućnost režim u Srbiji priprema svom narodu i zemlji.

U prvi mah može se zaključiti da je takav nipodaštavajući odnos prema obrazovanju isključivo rezultat nedovoljno brzih rezultata koje obrazovanje pokazuje, jer je ipak potrebno određeno vreme da se od đaka prvaka iškoluje kvalitetan stručnjak, a u Srbiji je sve instant i površno, bez plana i stava, furiozno, a šuplje – od osnovnih pitanja vodosnabdevanja do spoljne politike.

Upravo zato što je nadstranačka kategorija, obrazovanje mora da bude podržano kao državna strategija, pa njime ne mogu da se diče samo pojedinci ili partije, a rezultati obrazovanja ne mogu da se vide u kratkom roku, pa nisu pogodni ni za svakodnevne političke floskule i isprazne predizborne slogane koje režim u Srbiji svakodnevno izbacuje.

Kako stvoriti neuke podanike kojima je lako manipulisati

Dubljom analizom malignog populističkog narativa koji vlast u Srbiji, uz jeftine i opasne nacionalističke opsene uspešno promoviše kao vrhunsku patriotsku dragocenost, dolazimo do podmuklog nauma srpskih vlastelina-skorojevića – da u budućnosti obezbede što neobrazovanije građane, neuke podanike kojima je lako manipulisati.

To je osnovni razlog zbog koga se režim u Srbiji tako grubo obračunava sa prosvetnim radnicima i mizernim zaradama javno ponižava najobrazovaniji deo stanovništva čiji je osnovni zadatak da stvori nove generacije obrazovanih.

Taj za društvo razarajući naum zastrašujuće efikasno se ostvaruje. Podaci Programa za međunarodno ocenjivanje učenika (PISA test) pokazuju da je u Srbiji više od trećine učenika funkcionalno nepismeno, ali gore od toga je što se zbog takve statistike društvo u Srbiji ne stresira mnogo.

Oni koji nemaju dovoljno intelektualnih kapaciteta ili jednostavno nisu voljni da uče, a imaju dovoljno novca ili političkih veza, u Srbiji vrlo lako mogu, bez učenja, da obezbede fakultetsku diplomu. Zbog toga ne samo da ne osećaju sramotu, već se s vremena na vreme neko od takvih “akademaca” na nekoj od režimskih televizija javno pohvali kako je kupio diplomu. Kao da to nije dovoljno, vlast u Srbiji se godinama izruguje zdravom razumu tako što neke od najznačajnih političkih pozicija u državi predaje u ruke onima za koje je dokazano da su plagirali doktorate.

Time ne samo da se legalizuju krađa i prevara, već se mladima jasno stavlja do znanja da njihovo obrazovanje u suštini ništa neće značiti ukoliko ne budu politički podobni i podjarmljeni nemoralom. I mladi su shvatili tu poruku, pa podaci pokazuju da svake godine ima oko 60.000 đaka u jednom generaciji, a da se istovremeno 75.000 uglavnom mladih ljudi pred početak nove sezone prijavi na audiciju za učešće u rijaliti programima na režimskoj TV Pink, što govori da omladina u tom televizijskom formatu, nenadmašnom po svojoj vulgarnosti i stupidnosti, vidi svoju šansu. Obrazovanje za njih nije prava perspektiva.

A kada prosvetni radnici konačno odluče da se pobune protiv takvog nipodaštavanja i organizuju protest u Beogradu, policija i služba bezbednosti “upozoravaju” i “savetuju” autobuske prevoznike iz gradova u unutrašnjosti da im nije u interesu da prevoze profesore i učitelje na protest.

Ponižavanje prosvjetnih radnika

Dodatni problem je i odnos učenika i njihovih roditelja prema prosvetnim radnicima. Davanjem ogromnih sloboda đacima, uz minimalne obaveze koje često ne podrazumevaju ni osnovno poštovanje integriteta nastavnika, i uz neretko potpuno razularene postupke roditelja koji ne mogu da prihvate da njihova deca nisu natprosečni genijalci koji zaslužuju isključivo petice, vlast je od roditelja i učenika napravila saučesnike u ponižavanju prosvetnih radnika.

To je u osnovnoškolskom obrazovanju u Srbiji dovelo do pojave fenomena koji se zove “inflacija vukovaca”. Nazvana po srpskom lingvisti i filologu Vuku Karadžiću, titula vukovca znači da je učenik od petog do osmog razreda osnovne škole na kraju svake školske godine imao sve petice. Pre raspada Jugoslavije ta titula sticala se teškom mukom, dok je u protekloj školskoj godini svaki osmi osnovac bio vukovac, odnosno gotovo 13 odsto njih.

Prosvetni radnici uopšte ne kriju da je “inflacija vukovaca” rezultat ne samo toga što postoje interna uputstva da se “dobar glas” škole održava tako što će imati impozantan broj vukovaca, nego i zbog sve bezobzirnijeg pritiska roditelja na nastavnike.

Kada su shvatili da je forma bez suštine ono što jedino interesuje zabrinjavajuće velik procenat roditelja, odnosno da je takvim roditeljima od konkretnog znanja važnije kakve ocene imaju njihova deca, prosvetni radnici su kao deo štrajka uveli i takozvani “beli štrajk” koji podrazumeva da će svim đacima, bez obzira na njihovo znanje, upisivati samo petice.

U obrazloženju kojim pravdaju “beli štrajk” prosvetni radnici naveli su verovatno i najtužniji argument koji najvernije odslikava kakvim su poniženjima izloženi: “Nastavnike koji dele petice bar niko ne tuče”.

Bezlična masa bez stava i ideja

Uz sve češće nasilje u školama, vlast u Srbiji je svojim odnosom prema prosvetnim radnicima onemogućila je mladima da u obrazovnim ustanovama imaju bezbedan prostor u kome mogu maksimalno da razvijaju svoje talente. Pošto u školama nemaju tu mogućnost, mladi neće moći da svoj maksimum razviju ni u društvu, i postaće samo bezlična masa bez stava i ideja, ono o čemu svaki rigidni režim sanja – poslušno biračko telo.

U Srbiji se sistemski radi na devastiranju školskog sistema i zato što onim đacima koji su mu predani, obrazovanje omogućava da gaje sećanja i da kroz sistematizaciju znanja i spoznaju koje učenje donosi oblikuju kritičko mišljenje. Poslednja stvar koja je potrebna režimu Aleksandra Vučića je da oni koje on smatra podanicima i glasačkim mlevenim mesom imaju kritičko mišljenje. Režim se uz to posebno grozi sećanja, jer želi da ih u potpunosti izbriše i sebe predstavi kao izvorište vremena i začetnika istorije.

Ako i dozvoli mogućnost da je nešto postojalo pre njega, režim će to svim silama pokušati da predstavi kao neistorijsko, mračno i smutno doba, u kome su vladale mračne sile i neopisiva čudovišta, od kojih je građane, svojim gotovo božanskim sposobnostima, spasao Vođa lično. Na taj način, ako pokoreni um i počne da primećuje da živi u izopačenom sistemu kojim caruju beskrupulozni, drski i cinični, režim odmah, naoko zaštitnički, a zapravo preteće, počne da mu filuje svest tim zlim dobom koje je postojalo pre dolaska Svedržitelja.

Uništavanjem prosvete režim zapravo želi da u potpunosti iskoreni sećanje građana da su nekada živeli normalno, a da onima koji su rođeni nakon uspostavljanja tog nakaradnog sistema vrednosti uskrati obrazovne alate da ispitaju i analiziraju prošlost u kojoj režima još nije bilo. Takvo društvo neminovno je osuđeno na propast jer bez svesti o prošlosti ne može da gradi budućnost.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.