Srbija nezaustavljivo hrli u pretpolitičko društvo i autokratiju

Nedavno objavljeni podaci istraživanja renomirane agencije Demostat pokazali su da 48 odsto građana Srbije bezuslovno veruje predsedniku Aleksandru Vučiću i da ga podržava nezavisno od toga da li mu je narativ antizapadni ili prozapadni ili istovremeno i jedan i drugi (što je jedna od glavnih karakteristika neretko šizofrene spoljne politike Srbije).

Osim toga, 60 odsto građana ima negativan odnos prema političkim partijama uopšte, što govori da su oni ljudi bez političke svesti ili su izabrali da budu ljudi bez političke svesti, i da se u Srbiji veruje isključivo Vučiću koji je prema njihovom shvatanju iznad partija, usamljen u svojoj nadmoći koju, bar oni to tako vide, iskazuje prema svim političkim subjektima, i prema saveznicima i prema protivnicima.

Zato i ne čudi što društvo u Srbiji Vučiću očigledno ne zamera apsolutno ništa – ni to što svoje političke protivnike otvoreno naziva imbecilima, ni to što daje sebi za pravo da one koji mu se ne potčinjavaju, a deo su njegovog etničkog korpusa, naziva “Srbima sa dna kace”, aludirajući tako da su oni samo talog, neupotrebljiv nusproizvod nacionalnog filtriranja u buretu koje bi, ako se dosledno držimo Vučićeve analogije, trebalo da predstavlja Srbiju. On jednostavno ima tapiju na to da određuje ko je nacionalno čist i društveno podoban, i tako misli 48 odsto građana Srbije.

Neupitni Vođa

Njima ne smeta ni to što je elegantno uklonio Ustav Srbije u neki memljivi ćošak svoje istorijski prosperitetne i do sada u Vaseljeni nezabeležene vladavine, pa odlučuje, procenjuje i komanduje po svojoj volji, kako i priliči neupitnom Vođi.

Posebno zabrinjava što čak 61 odsto onih koji su se u ispitivanju identifikovali kao Vučićeve pristalice smatra da je autokratija bolji politički sistem od demokratije. Dakle, ne samo da im je potpuno nevažno koja je, i da li uopšte postoji smislena politika koju propagira, ogromnom delu građana je pre svega važno da put kojim bi Srbija trebalo da se kreće, makar on vodio i u bezdan, bude trasiran isključivo Vučićevom voljom.

Sve to zajedno nezaustavljivo gura Srbiju u pretpolitičko društvo i autokratiju. U takvoj autokratiji njegovi delirični fanovi, bespogovorno odani i poslušni, beskrajno lojalni Vođi, oslobođeni nepotrebnih demokratskih izmišljotina kao što su političke slobode, samostalno odlučivanje, sloboda mišljenja i govora – konačno bi mogli da odahnu.

Uz “bezbednost i zaštitu” koju garantuju autokratski režimi lišeni ljudskih prava, oni bi mogli da dosanjaju svoje snove o tome da kroz život tumaraju ne umarajući se donošenjem odluka i pokazivanjem sopstvene volje, jer će tu biti Vođa, da odlučuje i misli za njih, a time i da živi umesto njih.

Vođa bi bio tu i da ih spase eventualnih unutrašnjih lomova kojima bi bili izloženi ukoliko se nehotično odvoje iz bezoblične i bezidejne mase idolopoklonika. Uz njegovo premudro vođstvo oni ne bi morali da strahuju ako bi se zbog manjka znanja i samopouzdanja upitali šta je njihova istinska svrha i koje je njihovo mesto u svetu. Vođa bi im nepogrešivo sugerisao da sve što ne razumeju, sve one koje detektuju kao Druge i Drugačije – jednostavno mrze i preziru, kao što on mrzi i prezire svoje neistomišljenike i kao što je javno mrzeo i prezirao okolne narode u vreme dok se nije stideo da prizna da je radikal.

Srbi zadovoljni

Od Vođe bi mogli da nauče, ako već nisu, i kako da vređaju sagovornike jeftinim i vrlo često prostačkim jezičkim vratolomijama, a kao posebnu veštinu, što bi bio odgovor na njihovu sopstevnu frustraciju koja je plod lične nemoći i slabosti, mogli bi da usvoje njegovo bahato i agresivno, doslovno nasilničko ponašanje prema slabijima i podređenima.

Da je put ka autokratiji u Srbiji temeljno trasiran, svedoče i podaci istraživanja koji govore da je 66 odsto ispitanika trenutno zadovoljno svojim životom. Kada je reč o izvorima tog zadovoljstva, čak 81 odsto ispitanika navelo je stambene uslove, četiri trećine njih porodicu i porodični život, a 60 odsto međuljuske odnose u firmi u kojoj rade ili su radili.

To doslovno znači da se društvo u Srbiji do te mere atomizovalo i da su građani postali toliko međusobno otuđeni, da četvoro od petoro njih nalazi zadovoljstvo životom samo u okviru svoje porodice, a da je troje od četvoro njih presrećno što uopšte ima krov nad glavom. Uz to, za šest od deset njih neviđena je sreća što imaju posao na kome nisu izloženi mobingu i ponižavanjima, u društvu u kome agresivni i nadmeni vladaju zaogrnuti skorojevićkom mantrom: “Znaš li ti, bre, ko sam ja?!”.

Istovremeno, najmanji izvori zadovoljstva građana su njihova primanja, odnosno zadovoljstvo platom ili penzijom, koje je izrazilo 29 odsto ispitanika. Slede zadovoljstvo ličnim uticajem na odlučivanje u jedinicama lokalne samouprave, kao što su opština ili mesna zajednica, kojim je zadovoljno 19 odsto ispitanika, dok je na poslednjem mestu zadovoljstvo političkim stanjem, vlastima ili partijama kojima je zadovoljno svega 18 odsto ispitanika.

To dalje znači da su građani Srbije zadovoljni životom u ličnom mikrokosmosu porodice i doma gde ih zbog porodičnih veza niko ne teroriše, a da istovremeno vrlo teško sastavljaju kraj s krajem zbog nedovoljnih primanja, u društvu gde ih na najnižem nivou odlučivanja doslovno niko ne pita ni za šta i pod rukovodstvom političara u koje čak ni svaki peti građanin nema poverenja – ni u jednog, osim u Vučića.

Panični strah za ličnu sigurnost

Istraživanje je tako nedvosmisleno pokazalo da je Vučić uspeo da se građanima Srbije nametne ne samo kao nesporni već i kao jedini autoritet, za kog zabrinjavajuće velik deo građana Srbije smatra da je izvor “blagostanja” u zemlji. Uspeo je ujedno i da građanima ogadi politiku do te mere da svakog ko u političkom smislu pokuša da mu se suprotstavi odbace kao diletanta i luzera na prvu loptu.

Kako drugačije objasniti da je jednak postotak zadovoljnih životom u Srbiji (66 odsto) naveo da uopšte nema poverenja u srpsku opoziciju, a da je samo šest odsto ispitanika, verovatno vrlo stidljivo, priznalo da veruje opoziciji?

Međutim, pojavili su se glasovi koji govore o tome da istraživanje ni izbliza ne pokazuje pravu sliku, već da je ono dokaz da u srpskom društvu postoji nešto podjednako maligno kao i naginjanje ka autokratiji, a to je panični strah za ličnu bezbednost.

Budući da je anketa bila telefonska, kritičari istraživanja dovode u pitanje njegove rezultate, jer smatraju da su građani jednostavno lagali tokom ispitivanja pošto su anketari mogli da zabeleže njihove brojeve telefona, a time i njihove identitete.

Iako to deluje kao kolektivna paranoja, ne treba smetnuti s uma da u Srbiji, u kojoj se i “javna” i tajna policija zloupotrebljavaju za zastraživanje onih koje režim percipira kao svoje protivnike – bilo da je reč o potplaćenim prosvetnim radnicima, poniženim poljoprivrednicima ili progonjenim ekološkim aktivistima – građanima niko ne može da garantuje bezbednost ličnih podataka.

Veruje se zato da su prestravljeni građani Srbije svesno lagali anketare, jer su strahovali da bi njihovi iskreni odgovori mogli da završe u arhivama onih čiji je najvažniji posao očuvanje Vučićevog režima, po svaku cenu.

Ako je to tačno, autokratija više i ne mora da bude cilj, jer je društvo u Srbiji, inače vrlo ponosno na svoju slavnu slobodarsku istoriju – nepovratno zastrašeno.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.