Umjesto litija, Srbija bi mogla izvoziti naprednjački prostakluk

Sednica Skupštine Srbije, na kojoj je opozicija pokušala da zakonom spreči rudarenje litijuma i potencijalnu ekološku katastrofu u jednom od najplodnijih delova Srbije, pokazala je da je ogromna šteta što prostakluk, bešćutna neosetljivost za stradanje drugih i besramno omalovažavanje svega drugačijeg – koje su pokazali naprednjaci Aleksandra Vučića – nisu strateške sirovine, pa da ih Srbija izvozi umesto litijuma.

Da naprednjaci neće prezati ni od čega u svom mahnitom zalaganju da kompanija Rio Tinto otvori rudnik za preradu litijuma u Srbiji, nedvosmisleno je najavio upravo Vučić.

Kao što je devedestih okolne narode tretirao radikalski nadmeno i omalovažavajuće, pujdajući građane Srbije na ratove sa komšijama, Vučić se nekoliko nedelja pre održavanja sednice na isti način odredio i prema predlagačima izmena Zakona o rudarstvu kojima bi se zabranilo iskopavanje litijuma, ocenivši da je njihov predlog “imbecilan, nepismen i glup”.

Na taj način Vučić je svojim podređenim partijskim kerberima jasno stavio do znanja kako bi se prema tom predlogu i opoziciji trebalo ophoditi – kao prema smrtnim neprijateljima.

Cinični osmijeh Ane Brnabić

Njegova trenutno najvatrenija sledbenica, predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić, neopterećena integritetom i sopstvenim mišljenjem to je doslovno shvatila, pa je tokom skupštinske rasprave optužila opoziciju da poziva na građanski rat.

U do sada verovatno najupečatljivijoj roli, Brnabić se na sednici ponašala kao junakinja scenarija Kventina Tarantina kome njeni ortaci ne dozvoljavaju da pođe sa njima u pljačku, jer nema dovoljno ubojitu pucu, a ona na svaki način pokušava da im dokaže da nisu u pravu, po cenu toga da zaista počne da puca.

Dok je vodila sednicu, isključivala je mikrofone opozicionim poslanicima kako joj se prohtelo, deleći im, uz cinični osmeh i skorojevićki gordo, lekcije iz lepog ponašanja, kao da pred sobom ima ljude s ograničenim mentalnim sposobnostima, takoreći imbecile, kao što je njen šef Vučić i sugerisao. Upravo taj njen cinični osmeh, jedan od najznamenitijih u istoriji srpskog političkog posrnuća, mogao bi, kao razorna kiselina vrlo neprijatnog mirisa, da se izvozi iz Srbije umesto litijuma.

Da bi stvorila iluziju demokratskog funkcionisanja institucije kojom predsedava, Brnabić se s vremena na vreme sa mesta predsedavajuće spuštala među poslaničke klupe odakle je govorila ne kao predsedavajuća već kao ovlašćena predstavnica naprednjaka.

To joj je omogućilo da ustane dok izlaže, pa je na momente, isturene donje vilice, zauzimala poze kojima se služe ulični klipani kada se unose u lice onima koje žele da uplaše svojom kočopernom agresijom umesto argumentima.

U tim trenucima ona je vrlo afektirano, obraćajući se opoziciji, doslovno četiri puta zaredom izgovorila istu rečenicu: “I lažete i varate! I lažete i varate! I lažete i varate! I lažete i varate!”, što je neodoljivo podsetilo na takozvani trash talk kojim napaljeni sportisti pokušavaju da ponize ili demoralizuju svoje oponente. Pošto je njeno obraćanje sadržalo elemente podvriskivanja pod seoskom šatrom, taj njen besomučni repetativni niz “laganja i varanja” mogao bi umesto litijuma da se izvozi iz Srbije i kao matrica za gangsta rap.

Kao i svaka rasprava u kojoj vlast u Srbiji ostaje bez argumenata, ni sednica o zabrani iskopavanja litijuma nije mogla da prođe bez omalovažanja drugih naroda koji navodno ugrožavaju Srbiju, a ovog puta su se na meti naprednjaka našli Bošnjaci i Albanci.

Brnabić je tako dala sebi za pravo da opozicioni predlog izmena Zakona o rudarstvu proceni kao predlog “suprotan interesima Srbije”, napomenuvši, između ostalog, da bi građani Srbije trebalo da budu protiv svega za šta se zalaže poslanička grupa koju okuplja građanski Pokret slobodnih građana (PSG), bošnjačka Stranka demokratske akcije Sandžak i albanska Partija za demokratsko delovanje.

Ideja krvne osvete

Poslanik PSG Pavle Grbović replicirao je i naveo da Brnabić napada predstavnike bošnjačke i albanske nacionalne manjine, jer se “ne uklapaju u njen biznis model”.

“Vi etiketirate moje kolege koji su podneli predlog Rezolucije o genocidu u Srebrenici potpuno prenebegavši činjenicu da sedite među ljudima koji su predstavnici političke elite, čija je politika dovela i do genocida i do ratnih zločina i do brojnih nesreća u zemlji”, rekao je Grbović i istakao da bi Brnabić trebalo da bude sramota zbog toga.

Brnabić je momentalno odgovorila, verno sledeći politiku svog mentora Aleksandra Vučića i njegovu ideju krvne osvete u razmeri “sto za jednoga”:

“Ne, u Srebrenici nije bio genocid, i to sam rekla ja, a svakako to su rekli i gospodin Jahuda Bauer koji su najveći živi eksperti na temu genocida i Holokausta. Da li njih isto treba da bude sramota?”, rekla je Brnabić.

Ta bešćutna neosetljivost za stradanje drugih i drugačijih, koju preobučeni radikali svakodnevno ispoljavaju prema svakome ko im se nađe na putu, od nekadašnjeg neuspelog pokušaja stvaranja Velike Srbije do današnjih nastojanja da od Srbije naprave opustelu i zatrovanu rudarsku koloniju, takođe, bi mogla da bude izvozni artikal umesto litijuma.

Brnabić, naravno, nije bila jedini egzekutor Vučićevog nauma da pokaže da su, pre svega on, a onda i njegovi poslušnici superiorni u odnosu na one koji se zalažu za “imbecilan, nepismen i glup” zakon.

Posebno mračnim sjajem zablistao je poslanik Nebojša Bakarec koji je prostački, kao kakav pijani i razuzdani provokator, usred izlaganja poslanika Zdravka Ponoša, dobacio “đubre jedno ustaško”.

Iako je ta rečenica bila dovoljno glasna da je čuje čitava skupštinska sala i gledaoci u direktnom TV-prenosu, Bakarecu čak nije izrečena ni opomena, verovatno jer se takve i slične uvrede upućene Ponošu odavno tretiraju kao normalne u srpskoj javnosti. “Argument” je da je Ponoš rođen u Hrvatskoj i ima hrvatski pasoš.

Kada je nekoliko opozicionih poslanika zatražilo da Bakarec bude sankcionisan, citirajući ono što je on rekao, za reč se javila radikalska vedeta, a sada članica Vučićevih naprednjaka, Nataša Jovanović, koja je u klasično radikalskom, ciničnom stilu “objasnila” da Ponoša zapravo vređaju poslanici opozicije, jer u pokušaju da upozore na neprimeren govor citriraju Bakareca.

Psovka za kraj epizode

Uvreda se nije našla u originalnom izdanju transkripta sednice zbog toga, kako je objašnjeno, jer nije izrečena u mikrofon, tokom zvaničnog izlaganja Bakareca, pa je ocenjena kao dobacivanje, iako su su u drugim slučajevima i dobacivanja navođena u stenogramima.

Taj naprednjački prostakluk nafilovan mržnjom po receptu šovinističkog šefa kuhinje Aleksandra Vučića svakako bi mogao da bude izvozni adut Srbije umesto litijuma.

Na kraju, sednica Skupštine Srbije završena je tako što su naprednjaci i njihovi partneri nadmoćnom većinom odbacili opozicioni predlog izmena Zakona o rudarstvu kojim bi se zabranilo iskopavanje litijuma. Jedna od poslednjih rečenica koju je predsednica Skupštine Ana Brnabić izgovorila u poluglasu bila je upućena opozicionom poslaniku Aleksandru Jovanoviću koji joj je prišao i dao papir sa natpisom “Nećete kopati!”, što je parola protivnika eksploatacije litijuma u Srbiji. Brnabić je zgrabila papir i psovkom “Marš, bre, u…!” okončala još jednu epizodu prostačkog naprednjačkog ponižavanja Skupštine i građana Srbije.

Sednica je i one najoptimističnije (ako optimističnih uopšte ima) razuverila da je u srpskom društvu moguć argumentovan dijalog. Umesto toga, vlasti u Srbiji uvredama pokušavaju da satanizuju svoje političke protivnike. To pokazuje kako vlasti računaju na sklonost građana da čuju i pamte jedino uvrede, odnosno da smatraju da su građani politički maloletne i nezrele osobe.

Litijum će se, možda, a možda i neće, izvoziti iz Srbije, ali dok je naprednjački prostakluk legitiman vid komunikacije, izvoz ljudi koji od takvog stanja u Srbiji beže glavom bez obzira je zagarantovan.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.