Opelo za migrantsku politiku Angele Merkel

Ima neke ironične simbolike što je, dva dana pred prošlonedeljni samit Evropske unije, na kojem se raspravljalo o novoj politici azila, Italija već napravila „promenu paradigme“ i poslala prvu grupu migranata u azilantski centar van EU – u Albaniji.

Štaviše, još više je simptomatično to što je koji dan pre toga Poljska najavila da će da smanji „ilegalne migracije na minimum“ tako što planira da suspenduje pravo na azil, „bar privremeno“. Kada se na to doda da je Nemačka uvela granične kontrole i krenula sa deportacijama u Avganistan, iako nema diplomatske odnose sa talibanskom vlašću u Kabulu, može se reći da se na nivou cele EU uveliko sahranjuje ono što je poznato kao politika „otvorenih vrata“ Angele Merkel.

Više nema nikakve sumnje da je antimigrantska politika mađarskog premijera Viktora Orbana, koja je pre samo osam-devet godina nazivana nehumanom i suprotnom međunarodnim konvencijama i međunarodnom pravu, postala manje-više deo politike 27 država članica. Malo ko danas govori o nehumanosti ove politike ili ljudskim pravilima tražilaca azila. Ne da ne govori, već je pred prošlonedeljni samit 15 država članica EU pozvalo, ne samo na „promenu paradigme“ u politici azila i migracija, već i da se smanji uloga Evropskog suda pravde u razmatranju žalbi na odluke o deportacijama.

Drugim rečima, EU većinski želi da poruči nekim budućim novopridošlim tražiocima azila da nisu dobrodošli i da zaborave na navodna obećanja Angele Merkel i shvate da su stupila na snagu „Orbanova pravila“.

‘Orbanizacija’ Brisela

Zbog toga se činilo pomalo smešnim to što su mnogi evropski komentatori sa ushićenjem tvrdili da je na nedavnom sučeljavanju u Evropskom parlamentu predsednica Evropske komisije Ursula von der Leyen i „održala lekciju“ premijeru Mađarske, kao zemlje koja trenutno obavlja šestomesečno predsedavanje Uniji. On je i tada istakao svoju staru ideju o suzbijanju neregulisanih migracija otvaranjem stalnih azilantskih centara van granica EU, rekavši da, „ako ne možemo da se dogovorimo da oni koji žele da uđu u EU moraju da se zaustave na evropskoj granici i apliciraju van naših granica, nikada nećemo moći da zaustavimo migracije“.

Paradoksa li, prošlog meseca Brisel je zvaničnoj Budimpešti zbog ignorisanja propisa o azilu oduzeo 200 miliona evra, koje je trebalo da dobije iz fondova EU, a sada tu vrstu kršenja evropskih zakona zagovara većina članica, predlažući dramatične promene propisa. I to samo šest meseci nakon što su evropska „dvadesetsedmorica“ nakon osam godina pregovora dogovorili takozvani Pakt o migracijama sa pravednijim sistemom kvota za države članice.

Ovaj pakt sada se čini kao potpuno zastareo, jer najednom je postala popularna stara Orbanova ideja o otvaranju centara, koji su eufemistički nazvani „čvorišta za povratak“ ili „vruće tačke“ (hotspots), a koji bi trebalo da predstavljaju masovno pritvorne centre u trećim zemljama, gde bi oni migranti, koji žele da se u EU sklone od rata, progona ili bede u svojim zemljama, bili, pak, sklonjeni iz vidokruga Evropljana.

Ovi centri, koji su u nemačkoj javnosti u vreme izbegličke krize nazivani i „parkinzima za izbeglice“, predstavljaju svojevrsni „outsourcing“ procesa odobravanja azila i dobija sve više zagovornika. Izuzev organizacija za ljudska prava poput Amnesty Internationala, malo ko sada tu vidi nešto nečovečno.

Tusk suspendira pravo na azil

Doduše, pojedine evropske političke elite će i dalje zbog ovih ideja i žice na mađarsko-srpskoj granici nazvati Orbana antievropskim krajnjim desničarem i desničarskim populistom, ali tim epitetima neće ukrasiti poljskog premijera Donalda Tuska za još drastičnije poteze po pitanju azilantske politike.

Nekadašnji predsednik Evropskog saveta u vreme izbegličke krize otkad se vratio na mesto premijera Poljske često na pravno sporne načine nastoji, ne samo da izbriše uticaj svojih prethodnika na državnu televiziju, državni aparat i sudstvo, već i da suzbija neregulisane migracije koje dolaze preko granice sa Belorusijom.

A da licemerje evropskih političkih elita bude veće, niko nije digao glas zbog želje Tuska da čak suspenduje pravo na azil i da za to dobije odobrenje sa nivoa EU. Poljski komentatori ukazuju da ovim potezom Tusk „priznaje da želi da se bori protiv desničarskog populizma partije Pravo i pravda i (nacionalističke) Konfederacije, koristeći populizam, premda populizam u nasmejanom, liberalnom obliku“.

A koliko je „orbanizacija“ politike azila ušla u mainstream vode, svedoči i to da u Nemačkoj umereno konzervativni listovi, poput Frankfurter Allgemeine Zeitunga, analizirajući Tuskove najave, zaključuju da, „ako političar desnog centra razmatra ovako drastičnu meru, onda je nešto fundamentalno pogrešno sa azilantskim sistemom u EU“. Drugim rečima, ni pomena o krajnjoj desnici i populizmu, već je problem u pravu na azil i načinu raspoređivanja azilanata u EU.

Von der Leyen protiv Meloni

Predsednica Evropske komisije je pre samita najavila da Brisel želi da pospeši deportacije onih koji nisu dobili azil te da će novac i vizni režim koristiti kao poluge za ubeđivanje nekooperativnih zemalja porekla. Ona je pozvala i da se na nivou EU uspostavi jedinstvena procedura deportacija.

S druge strane, italijanska premijerka Giorgia Meloni je već preuzela Orbanove ideje i sklopila sa albanskim premijerom Edijem Ramom sporazum o otvaranju dva azilantska centra na albanskoj teritoriji, u kojima će bar narednih pet godina Italija držati migrante pronađene na Sredozemnom moru i obrađivati njihove zahteve za azil.

Prošle nedelje je Italija prebacila prve migrante iz Egipta i Bangladeša u centar u blizini luke Shengjin, gde će prvo obraditi podatke o njima. Centri su kapaciteta do 3.000 osoba, koje će biti smeštene u četvorokrevetnim sobama, bez pristupa dvorištu i uz nadzor policije i vojske.

Dok Amnesti International smatra da centri krše ljudska prava, posebno zbog automatskog pritvora od momenta kada nekog pokupe na moru do trenutka kada ga prebace u Albaniju, zvanični Rim ističe da će ovim uspeti da ubrzaju proceduru obrade zahteva za azil.

Premda su evropski mediji samit videli kao svojevrsno bojno dva koncepta – onog koji zastupa Von der Leyen i Melonijevog – čini se da predsednica Evropske komisije nije imala previše izbora pa je odmah izjavila da je zainteresovana za koncept „centara za povratak“ van granica EU.

A ko sada diktira promene migrantske politike EU, videlo se vrlo dobro u pripremnim sesijama samita kada se predsednica EK sastala sama sa premijerima Italije, Mađarske, Holandije, Austrije, Danske, Grčke, Kipra i Malte. Fotografija sa tog sastanka je bila simptomatična. Ne samo da nema predsednika Evropskog saveta Charlesa Michela, već nema ni nemačkog kancelara niti francuskog predsednika.

A da je ovaj kružok nadjačao i one lidere EU koji su važili za saosećajnije prema izbeglicama, protiveći se „centrima za povratak“, kao što su španski i belgijski premijeri Pedro Sanchez i Alexander de Croo, svedoče i zaključci sa samita u kojima su lideri EU istakli da bi trebalo „razmotriti nove načine za sprečavanje i suzbijanje“ neregularnih migracija. Ova formulacija u briselskom diplomatskom jeziku služi kao „zeleno svetlo“ da se raspravljaju kontroverzni projekti „outsourcinga“ azilantskog procesa, iako to nije eksplicitno pomenuto u tekstu.

Osim toga, lideri EU su pozvali Evropsku komisiju da novi zakonski predlog za ubrzanje deportacija podnese „po hitnom postupku“. A da je i poljski premijer samo delimično dobio podršku za svoje ideje, svedoči to da se u zaključcima samita poziva na „odgovarajuće mere“ za suočavanje sa migracionim tokovima koje Belorusija i Rusija instrumentalizuju protiv istočnih država članica EU, ali da se istovremeno naglašava potreba da se „krene napred u skladu sa EU i međunarodnim pravom“. Drugim rečima, Varšavi se ne odobrava da privremeno suspenduje pravo na azil.

Balkan i Maghreb kao ‘parking’ za izbjeglice

Kolika je diplomatska umetnost briselskog pomirenja evropskih različitosti, ukazuje i to da se u zaključcima poziva na više sporazuma sa susednim zemljama u kojima EU finansira sprečavanje da se neregularni odlasci uopšte dešavaju. Španija i Belgija smatraju da je ova politika poželjnija od uspostavljanja „centara za povratak“ za koje Madrid i Brisel veruju da neće rešiti osnovne uzroke problema.

Kada se razobliči briselski diplomatski jezik, može se reči da EU ide sigurnim stopama ka tome da stvori azilantski sistem koji će se zasnivati, s jedne strane, na svojevrsnim „parkinzima“ za tražioce i potencijalne tražioce azila koji će nicati u zemljama Magreba i Zapadnog Balkana, a s druge strane, na ubrzanim deportacijama čak i u zemlje u kojima je poprilično sporan nivo bezbednosti za povratnike.

Svojevrsno „parkiranje“ izbeglica će biti, kako u centrima koje zagovaraju Meloni i Orban, tako i susednim zemaljama koje su plaćene da zadrže dolazak neregularnih imigranata u EU, što zagovaraju Sanchez i De Croo.

Ovaj potonji sistem već postoji sa Turskom, Tunisom i Libijom, koje EU plaća da zadrže potencijalne tražioce azila da dođu u EU. U briselskim krugovima se pominje da bi sporazum mogao da bude postignut i sa Ruandom, koja je umalo bila mesto još kontroverznijeg rešenja za problem neregularnih imigracija, ali ne u EU, već u Velikoj Britaniji. Konkretno, bivša konzervativna vlada u Londonu imala je za cilj da trajno preda procedure za azil ovoj afričkoj zemlji, pri čemu bi tražioci azila u Velikoj Britaniji ostali u Ruandi bez obzira na ishod njihove prijave.

Italijanski sporazum sa Albanijom funkcioniše suštinski drugačije, jer se dva uspostavljena centra smatraju italijanskom teritorijom na kojoj važe propisi Italije i EU u toku celog procesa. Dakle, čak i ako migranti fizički ne kroče na italijansko tlo, legalno jesu, pri čemu će to biti samo muškarci iz 22 zemalja koje zvanični Rim smatra bezbednim, poput Bangladeša, Gambije, Egipta i Tunisa. Žene, deca i posebno ugrožena lica biće, pak, poslata direktno u Italiju.

Italijanska vlada ističe da ovo nije eksternalizacija celog procesa, ali su u međuvremenu sudije u Rimu naredile da 16 tražilaca azila, poreklom iz Bangladeša i Egipta, budu vraćeni u Italiju jer postoji opasnost da budu izloženi nasilju ukoliko budu deportovani u zemlje porekla.

Odvraćanje migranata od puta prema EU

Dok premijerka Meloni ovu odluku povezuje sa uticajem opozicione Demokratske stranke, među evropskim zemljama jača opredeljenje da deportuje migrante i u zemlje u kojima bezbednost nije prevelika. Nemačka je početkom septembra u Avganistan deportovala prvi put 28 Avganistanaca, koji su počinili krivična dela i kojima je odbijen zahtev za azil. To je učinjeno iako zvanični Berlin nema diplomatske odnose sa talibanskim vlastima u Kabulu.

Štaviše, minulog leta je osam zemalja EU — Italija, Grčka, Austrija, Slovenija, Slovačka, Hrvatska, Češka i Kipar — pozvalo na „resetovanje“ evropskih odnosa sa Damaskom, eksplicitno sa ciljem „da se postignu uslovi za bezbedan, dobrovoljan i dostojanstven povratak sirijskih izbeglica, po standardima UNHCR-a”.

Pitanje vraćanja sirijskih izbeglica u njihovu ratom razorenu domovinu godinama je bio apsolutni tabu u evropskoj javnosti, a sada to zagovaraju mainstream političke snage. Nemački kancelar Olaf Scholz je obećao da će deportovati Avganistane i Sirijce koji počine krivično delo i ne dobiju azil, a u javnosti se već raspravlja o tome da li bi Damask i okolina mogli da budu proglašeni za bezbednu zonu.

Danska je još pre tri godine proglasila širi region oko Damaska za bezbedan, otvorivši vrata za deportacije, što u praksi nije imalo previše efekta jer nisu uspostavljeni diplomatski odnosi sa sirijskom vladom.

Međutim, resetovanje odnosa se čini samo pitanje trenutka. A cilj svih ovih akcije predstavlja pravo opelo za migrantsku politiku Angele Merkel. Opelo čiji cilj je samo jedno: da odvrati ilegalne migrante da uopšte krenu ka EU.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.