Ko krstari geopolitičkim minskim poljem?

Tačke na kojima bi svaka jača iskra sukoba mogla da raspali neki pravi rat velikih sila nisu u Ukrajini i na Bliskom istoku, već u Indo-Pacifiku i na Arktiku.

Vojni brodovi SAD-a i drugih država često plove kroz Tajvanski moreuz, insistirajući da je to dio međunarodnih voda, uprkos kritikama Pekinga (U.S. Navy/Mass Communication Specialist 1st Class Andre T. Richard/Handout via REUTERS)

Proteklih nedelja međunarodna javnost je posle svake razornije bombe u Ukrajini i svakog novootvorenog fronta na Bliskom istoku sve više strepela da je to upravo okidač za početak Trećeg svetskog rata. Istovremeno, na sasvim drugim delovima sveta poprilično ispod radara šire javnosti su se odvijala ozbiljnija opipavanja međusobnog pulsa velikih sila. Ova blaga koškanja su bila upravo na neuralgičnim tačkama gde bi svaka jača iskra sukoba mogla da raspali neki pravi rat velikih sila. A te tačke nisu u Ukrajini i na Bliskom istoku, već u Indo-Pacifiku i na Arktiku.

Istini za volju, rat u Ukrajini i ratovi na Bliskom istoku imaju i te kako potencijal za širenje sukoba, ali i dalje tu nisu pređene ona najdeblje crvene linije, koje bi uključile više velikih sila u direktan sukob.

Sukobi na Bliskom istoku delom liče na reprizu Šestodnevnog rata u kojem je Izrael istovremeno ratovao sa četiri zemlje, samo što je kontekst sasvim drugačiji. Naime, arapske zemlje, naročito sunitske kraljevine, više nisu spremne da zarad palestinske braće ratuju sa Izraelom, pa se izraelska invazija na pojas Gaze i Liban, napadi na Siriju, kao međusobno raketiranje sa Iranom mogu tumačiti isključivo kao deo iransko-izraelskog sukoba. I taj sukob bi mogao još dugo da ima regionalni karakter, ukoliko Iran ne bude značajno ugrozio bezbednost Izraela ili ako Izrael ne upotrebi nuklearno oružje u napadima na iranske vojna, nuklearna i naftna postrojenja.

Doduše, čak i bivši izraelski premijer Ehud Olmert u izjavi za britanski Kanal 4 rekao je da „sumnja“ da Benjamin Netanyahu zapravo pokušava da uvede SAD u sukob sa Iranom, ocenjujući da je to „bezobzirno“ i da bi to bio „najopasniji trenutak u veoma opasnoj godini“.

S druge strane, svet strahuje zbog toga što su pojedine zapadne zemlje dozvolile Ukrajincima da na Zapadu proizvedeno naoružanje koriste i za gađanje meta na ruskoj teritoriji, dok je potom Putin odlučio da promeni nuklearnu doktrinu Rusije te da smanji uslove pod kojim je moguće da ruska vojska upotrebi nuklearno oružje.

Visoka cena za Rusiju

Međutim, ono što ukazuje da je malo verovatno da će Moskva Ukrajinu napasti nukelarnim naoružanjem može se pročitati iz izjava kineskih i indijskih zvaničnika. A poruka minulih dana je jasna: Kini i Indiji bilo bi neprihvatljivo da Rusija iskoristi nuklearno naoružanje, pre svega zbog toga što bi prelazak te crvene linije njima zakomplikovao situaciju na njihovim eventualnim nuklearnim sukobima u južnoj Aziji.

To je najjasnije i najotvorenije formulisao bivši šef indijske diplomatije Kanwal Sibal, koji je u intervjuu za moskovski „Komersant“ izjavio da će „zemlja, koja upotrebi nuklearno oružje, biti odbačena“ te da tako Indija gleda na posledice nuklearnog sukoba između Rusija i Zapada. I dok optužuje Zapad da je „eskalirao vojni sukob u Ukrajini dostavljajući ukrajinskoj vojsci sve ubojnije i ubojnije naoružanje da gađa ruske mete“, Sibal je istakao da „bi bilo pogrešno verovati da Rusija ne bi izgubila podršku Globanog juga, ako upotrebi nuklearno oružje“.

„Zemlja koja prva izvrši nuklearni udar staviće sebe u situaciju međunarodnog izopštenika“, rekao je Sibal, dodajući da bi ta zemlja „bila odbačen čak i od svojih prijatelja, jer oni neće videti opravdanja za korišćenje nuklearnog oružja kako bi se sprečio napad konvencionalnim sredstvima“. „U slučaju Rusije, to bi bilo sagledano kao nedopustiv čin, jer Rusija nije još iskoristila u potpunosti svoj arsenal konvencionalnog naoružanja u ukrajinskom konfliktu“.

Indijski diplomata je podsetio i da se pre dve godine prilikom posete nemačkog kancelara Pekingu, i kineski predsednik Xi Jinping izjasnio protiv upotrebe nuklearnog oružja, te da bi taj stav podržali i Brazil i Južna Afrika. Sibalova poruka je da „Rusija ne može da ignoriše ovu realnost“, dodajući da bi „cenu koju bi morala da plati, zbog raskida veza sa Globalnim jugom, uključujući i onu na ekonomskom frontu, bila veoma visoka“.

Ovakva poruka zapravo dobrim delom umanjuje verovatnoću da rat u Ukrajini bude uvod u neki novi svetski rat.

Geopolitički ledolomci

Međutim, na krajnjem severu planete nadgornjavanja velikih sila su uveliko u toku. Na malo čitanim poratalima o pomorstvu saznaje se da ledolomac Američke obalske straže Healy „žuri da se vrati na Arktik kako bi se suprotstavio rastućem kineskom i ruskom uticaju“.

Ovaj ledolomac se sa remonta u Sijetlu vraća na Arktik nakon dva i po meseca odsustva na koji je bio primoran zbog požara koji je oštetio mašinsku prostoriju. U međuvremenu, prvi put u Beringovom moru i Beringovom moreuzu na ulazu u Arktički okean plove brodovi Kineske obalske straže, koji su se tu sastali sa ruskim graničnim patrolama. Kako navode u Američkoj oblaskoj straži, te vode između Rusije i Aljaske su najsevernija tačka na kojoj su ikad primećeni brodovi Kineske obalske straže, koji su prethodno patrolirali ​​Japanskim morem pa se severnim Pacifikom uputili ka Arktiku.

Američki Pentagon je javno izrazio zabrinutost zbog „rastućeg usklađivanja“ između Kine i Rusije u mnogim delovima sveta, uključujući i Arktik.

Sve to dolazi u trenutku kada jemenski Huti sve češće raketiraju prekookenske brodove na glavnoj trgovačkoj ruti u Crvenom moru, ruti preko koje prolaze svi kontejneri sa robom iz Azije za Evropu. Zbog toga je snadevanje Zapada već usporeno, a ono što je mnoge šokiralo jeste to da je američko-kineski hladni rat doveo do toga da Kina otvoreno „odbija američku molbu da sarađuju u rešavanju krize sa Hutima u Jemenu“.

Globalno zagrevanje i otapanje leda na Artiku je dovelo do toga da je plovidba preko Severnog pola postala realna alternativa standarnim rutama i svojevrsna prečica za trgovačke brodove između Evrope i Azije. Zbog toga ne čudi pojačano interesovanje Kine za ono što već naziva „polarnim putem svile“. Poslednjih nedelja nekoliko kineskih kontejnerskih brodova već je putovalo Arktikom, uspešno prošavši ruskim Severnim morskim putem.

Kina je ovog leta u Arktički okean prvi put slala i svoja tri ledolomca, dok Amerikanci to nisu bili u stanju jer su oba vremešna ledolomca bila na popravci. I dok američki stručnjaci bezmalo kukaju što najmanje narednih pet godina Američka oblaska straža neće dobiti novi ledolomac na koji čeka već tri decenije, Kina i Rusija zasad preuzimaju prednost u ovom novom strateškom mestu na planeti, koje postaje novi front za nadgornjavanje velikih sila.

Iako su Rusi ljubomorno čuvali pristup Arktiku, saradnja sa Kinom im treba kako bi kineskim ekonomskim mišićima odbacili uticaje zapadnih sankcija. Istovremeno, Kina zauzvrat dobija pristup arktičkim pomorskim rutama i resursima, stvarajući „polarni put svile“ i alternativu ruti kroz Malajski moreuz u jugoistočnoj Aziji, gde kontrolu imaju Indonezija, Malezija, Singapur i Tajland. Arktičkom rutom Kina smanjuje zavisnost od uspostavljenih pomorskih kontrolnih punktova u Malajskom moreuzu gde je pritom ogromno prisustvo američke vojne mornarice.

Pokazivanje mišića u Tajvanskom moreuzu

Američko-kinesko međusobno pokazivanje mišića i uticaja u tom regionu prisutno je, ne samo na ovoj važnoj trgovačkoj ruti, već i u Tajvanskom moreuzu koji razdvaja Kinu i ostrvo Tajvan, čije vlasti tvrde da Kina nema nad njim suverenitet. Zvanični Peking, pak, ima više strateških interesa da ponovo preuzme kontrolu nad Tajvanom.

Ekonomski, zauzimanje Tajvana omogućilo bi zvaničnom Pekingu da kontroliše tajvansku industriju poluprovodnika, koja čini polovinu ukupne svetske proizvodnje, što bi uz proizvodnju na kontinentalnom delu Kine činilo da ubuduće kontroliše bar dve trećine svetske proizvodnje ovih strateški vašnih komponenata.

Vojno, Tajvan je Kini svojevrsna brava na Tihom okeanu jer geografski joj uz japanska i filipinska ostrva onemogućava slobodan pristup Tihom okeanu i regionalnu pomorsku dominaciju, ograničavajući je samo na Istočno kinesko i Južno kinesko more. Štaviše, ova ostrva ograničavaju manevarske sposobnosti kineskih podmornica s balističkim projektilima te omogućava američkim saveznicima i samoj američkoj ratnoj mornarici da lako uoče kineske podmornice koje žele da dođu do Tihog okeana. Osvajanje Tajvana bi stoga dalo mogućnost njenoj vojsci da snažnije odvrati SAD od bilo kakve intervencije u regionu što bi dovelo u pitanje i efikasnost američke vojne saradnje i podrške Južnoj Koreji i Japanu.

Zbog toga, vojni brodovi SAD i drugih država često plove kroz Tajvanski moreuz, insistirajući da je to deo međunarodnih voda, uprkos diplomatskim kritikama zvaničnog Pekinga, koji smatra da kineskim teritorijalnim vodama pripada i taj ceo prolaz čija širina je između 130 i 220 kilometara na najširem delu.

U septembru su prvi put posle više od dve decenije Tajvanskim moreuzom prošla dva nemačka ratna broda. Uprkos javnim najavama i mesec dana dugim i čak komičnim premišljanjima i čekanjem na odluku ministra odbrane, fregata „Baden Wuerttemberg“ i vojni snabdevački brod „Frankfurt am Main“ su prošli moreuz, pri čemu Pekingu nisu zvanično najavili ovaj potez, htevši time da pokažu da su to međunarodne a ne kineske teritorijalne vode. Nedugo potom iznad Tajvanskog moreuza je preleteo pomorski patrolni i nadgledni avion američke vojne mornarice, dok je nekoliko dana kasnije po prvi put Tajvanskim moreuzom prošao japanski razarač.

I dok se u zapadnim medijima potezi ovih mornarica u vazduhu i na moru objašnjavaju kao demonstracija ovih zemalja da su „posvećene slobodnom i otvorenom Indo-Pacifiku“ kao i da signaliziraju svoju „nameru da koriste slobodu navigacije u ovom krucijalno važnom vodenom putu“.

Suštinski, kada se to uzme u kontekst nedavnih vojnih vežbi u regionu to je bilo proameričko pokazivanje mišića Kini, baš kao što je to Kina učinila nedavnim raspoređivanjem svog nosača aviona između dva japanska ostrva u blizini Tajvana. Japansko-američka saradnja već je tradicionalna u ovom regionu, ali čini se da je najveće iznenađenje nemački potez, budući da Berlin proteklih decenija pokušava da ima dobre veze sa Pekingom. Zbog ove plovidbe, Kina je optužila Nemačku za „eskalaciju bezbednosnih rizika“ i „slanje pogrešnih poruka“ u Tajvanskom moreuzu.

Krstarenjem kroz ovo geopolitičko minsko polje, Nemačka pokušava da odobrovolji Vašington ali i Tajvan kao svog glavnog snabdevača poluprovodnicima, čiji se najveći koncern TSMC premišlja da li da otvori fabriku u Nemačkoj. S druge strane, ipak se trudi da ne naljuti previše Peking. Pa je tako poslednji nemački ministar ekonomije, koji je bio u poseti Tajvanu bio Guenther Rexrodt i to davne 1997. godine. Čak i funkcioner Zelenih i sadašnji vicekancelar i ministar ekonomije Robert Habeck, koji je poznat prema zagovaranju oštrog stava prema Pekingu, nije se usudio protekle tri godine da poseti Taipei.

A razlozi za ovo balansiranje kada je u pitanju Tajvan su veliki. Ne samo zbog kinesko-nemačkih privrednih veza, već i zbog toga što bi vojni sukob u Tajvanskom moreuzu, prema računici nemačkih stručnjaka, imao ogroman uticaj na nemačku spoljnotrgovinsku razmenu, čija petina je sa zemljama u azijsko-pacifičkom regionu. Kako kažu, rat oko Tajvana bio bi za nemačku privredu značajniji i veći udar nego što su bili pandemija COVID-19 i aktuelni rusko-ukrajinski rat.

Zbog svega toga je je mnogo veći strah da bi eventualni Treći svetski rat mogao početi na Pacifiku nego na Bliskom istoku ili u Evropi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Reklama