O nestaloj djevojčici samo onda kada vlastima odgovara

Očigledno nemoćna i na kršenje zakona spremna vlast u Srbiji podigla je krajem septembra optužnicu za teško ubistvo u slučaju nestanka dvogodišnje devojčice Danke Ilić iz rudarskog grada Bora.

Optužnica je podignuta na osnovu iskaza koje su optuženi dali u policiji, pa ih opovrgli. Podignuta je pored toga što telo devojčice nije pronađeno i uprkos tome što DNK analiza nije pokazala nikakvu povezanost između optuženih i devojčice, za koju odbrana, s obzirom da nema tela, tvrdi da je nestala, a ne ubijena.

Tokom istrage jedan od potencijalnih saučesnika u zločinu umro je u policijskoj stanici, a pored tvrdnji policije da je reč o prirodnoj smrti ispostavilo se da je ta smrt bila nasilna.

Optužnica je podignuta šest meseci nakon što je devojčica nestala, a samo nekoliko dana pre nego što je istekao zakonski rok za puštanje osumnjičenih iz pritvora. Namera vlasti u Srbiji očigledno je bila da time umiri javnost, koja s pravom očekuje odgovore.

Međutim, vlast je još jednom pokazala da, ukoliko nije direktno ugrožena, nije spremna da angažuje ni policiju ni tužilaštvo u punom kapacitetu, jer joj, sasvim je jasno, uopšte nije stalo do “običnih građana” i njihovih sudbina.

Početničke greške istražitelja

Od samog početka slučaj Danke Ilić izgledao je kao scenario za filmski triler o nestalom detetu i policiji koja bezuspešno pokušava da reši slučaj, dok njeni istražitelji prave početničke greške, jednu za drugom, kao da namerno žele da iznerviraju gledalačku publiku.

Majka Danke Ilić izjavila je da je 26. marta odvela ćerku u mestašce u blizini Bora, gde imaju porodičnu kuću – “da se malo istrči i prošeta”.

“Dok sam se okrenula, nje nije bilo. Ona još nema dve godine, u maju će ih napuniti. Ne govori još. Zvala sam je, dozivala, nije mi se odazvala”, rekla je majka novinarima objašnjavajući kako joj je ćerka nestala usred bela dana, oko 13:45 sati.

Pokrenuta je opsežna pretraga terena u okolini mesta sa kog je devojčica nestala i koja je prekinuta nakon 27 sati, jer su rezultati ukazivali da se devojčica ne nalazi na području za koje se verovalo da će biti pronađena, površine od oko 10 kvadratnih kilometara.

Policija je onda počela detaljnije da proverava privatne živote i kontakte svih članova porodice nestale devojčice, ponovo su analizirani njihovi iskazi i detalji prijave Dankine majke o nestanku deteta. Majka i otac deteta bili su i na poligrafskom ispitivanju. Ne treba napominjati da su prorežimski tabloidi bez ikakvih sankcija dali mašti na volju i sve bezobzirnije upirali prstom u roditelje insinuirajući da su dete prodali.

Onda se na društvenim mrežama pojavio snimak iz Beča na kome se vidi devojčica koja podseća na Danku Ilić, za kojom je u međuvrenenu raspisana žuta poternica Interpola. Devojčica na snimku bila je u društvu nekih žena, a snimak je dodatno raspalio pokvarenu tabloidnu maštu.

Bečka policija saopštila je da veruje da je snimljena devojčica Danka Ilić i apelovala na očevice i ljude koji poznaju žene koje su viđene na smimku sa devojčicom da se hitno jave.

Porodica nestale devojčice je pogledala video materijal i navela da je “velika verovatnoća” da se radi o Danki, ali se ispostavilo da je to bila samo lažna nada, što je ubrzo potvrdila i austrijska policija.

Onda je na scenu stupila mašinerija prorežimskih medija u Srbiji koja je 4. aprila lansirala snimak predsednika države Aleksandra Vučića koji je saopštio javnosti da su uhapšeni osumnjičeni za ubistvo Danke Ilić – van svojih ovlašćenja i pre svih institucija zaista nadležnih da objavljuju podatke o slučajevima ubistva.

U nečemu što je trebalo da bude još jedno dramatično obraćanje javnosti – jer time Vučić besramno populistički stalno sebi diže cenu – čovek koji se u Srbiji pita za sve, preglumljeno i uz njemu svojstvene uzdahe (koji bi trebalo da sugerišu da je njemu teže nego roditeljima nestale devojčice), objavio je i da su dva uhapšena čoveka priznala ubistvo.

Laž o prirodnoj smrti

“S kakvim mi monstrumima imamo posla”, rekao je Vučić kršeći ruke u tim trenucima slučajne introspekcije.

Obnarodovao je Vučić i da policija baš u tim trenucima vodi osumnjičene do mesta gde su navodno bacili telo.

Tadašnji ministar unutrašnjih poslova, a sadašnji ministar odbrane Srbije Bratislav Gašić dodao je da su osumnjičeni službenim automobilom udarili devojčicu i da su je onesvešćenu ubacili u prtljažnik automobila, a potom je odneli na lokalni otpad i bacili.

Međutim, ispostavilo se da tela nema.

Uhapšeni radnici lokalnog vodovoda, Srđan J. i Dejan D. najpre su saslušavani u policiji, gde su priznali zločin, ali su kasnije obojica zatražili da budu saslušani u tužilaštvu. Nakon toga su odbacili krivicu i tvrdili da ne znaju šta je bilo sa Dankom Ilić. Tvrdili su i da su su im izjave u policiji uzete pod prisilom.

Njihova odbrana zasnovana na tome da su doživeli torturu u policiji zvučala bi samo kao jeftin pokušaj da se izvuku od odgovornosti (i ona to verovatno i jeste) – da u policiji, tokom ispitivanja, nije preminuo Dalibor D, mlađi brat osumnjičenog Dejana D.

Dalibor D. bio je osumnjičen da je svom bratu Dejanu pomogao da telo Danke Ilić prebaci sa otpada na drugu lokaciju, što bi dalo odgovor na to zašto policija nije pronašla njeno telo na lokalnom otpadu.

Međutim, iako je Dalibor D. vodio policiju na nekoliko lokacija, telo devojčice nije pronađeno. Daliboru D. je nakon toga određeno policijsko zadržavanje od 48 sati u policijskoj stanici u kojoj je ubrzo umro. Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je Dalibor D. umro “prirodnom smrću”, što je demantovao Institut za sudsku medicinu koji je konstatovao da je smrt bila nasilna.

Ali, laž o “prirodnoj smrti” nije bila jedina laž u kojoj su uhvaćeni predstavnici vlasti u Srbiji u vezi sa nestankom Danke Ilić.

U želji da se predstavi kao ozbiljno i uspešno, Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da bi DNK tragovi iz automobila koji su koristili osumnjičeni mogli da potvrde da se devojčica nalazila u njemu.

Međutim, među više od 400 uzoraka DNK uzetih iz tog automobila nije pronađen nijedan trag Danke Ilić, pa je tužilaštvo moglo samo da konstatuje da na osnovu parcijalnih veštačenja DNK na i u automobilu nisu pronađeni tragovi nestale devojčice.

I pored svih manjkavosti istrage – nedostatka tela, povučenih priznanja optuženih, nasilne smrti potencijalnog saučesnika u policijskoj stanici i nedostatka DNK dokaza – tužilaštvo je odlučilo da podigne optužnicu, očigledno da bi sakrilo sopstvenu i nemoć državnih organa u Srbiji.

Prolazna tema za čitanost tabloida

Javnost u Srbiji i dalje ne zna s kakvim dokazima tužilaštvo zaista raspolaže, a iako optuženi tek treba da objasne zašto su zaista promenili svoje iskaze, očigledno je da je optužnica podignuta na osnovu niza posrednih, a ne neposrednih dokaza. DNK tragovi, kao ključni dokazi, mogli bi da posluže da se provere iskazi optuženih – ali DNK tragovi nedostaju.

Tužilaštvo je podiglo optužnicu na osnovu opravdane sumnje pa, iako optužba za ubistvo može da se dokaže i bez tela, dokazi moraju da budu takvi da bez sumnje ukazuju da su optuženi počinili ubistvo.

Zbog toga, ako odbrana bude dobro branila svoje klijente veoma je upitno kako će se sve završiti, pa je profesionalna javnost, advokati pre svega, veoma skeptična.

Bilo bi odurno ako bi se ispostavilo da je za Vučića i medije pod njegovom kontrolom nestanak Danke Ilić bio samo efiksan propagandni potez u cilju prikupljanja političkih poena i prolazna tema koja će povećati čitanost tabloida, potez za čiju je realizaciju zloupotrebljena srpska policija.

Ne treba zaboraviti da angažovanje policijskih snaga, suprotno očekivanjima, nije donelo potrebne dokaze za rešavanje slučaja, ali je lišilo života čoveka koji, iako je možda bio saučesnik u prikrivanju ubistva, nikako nije smeo da umre. O njegovoj smrti vlast u Srbiji uopšte ne progovara čime diskretno sugeriše da je u policijskom “pribavljanju dokaza” dozvoljeno sve, pa i ubistvo.

O Danki Ilić, za koju, pored silnog broja izvikanih “stručnjaka” ne može tačno da utvrdi da li je zaista ubijena ili je oteta ili je nestala, vlast u Srbiji beskrupulozno progovara tek kada ono što kaže može da joj donese nekoliko jeftinih političkih poena. Očigledno, nijedna žrtva nije dovoljno strašna i ništa nije degutantno ukoliko pomaže opstanku režima u Srbiji.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.