Srbija, zemlja spiskova

Nedugo nakon što se potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vulin ponosno pohvalio da je tvorac spiskova stranaca koji su nepoželjni u Srbiji i nakon što je ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić potvrdio da takvi spiskovi postoje i obećao njihovo ukidanje, u Srbiji se ponovo govori o spiskovima.

Ovog puta spiskovi su namenjeni “unutrašnjim neprijateljima” režima – prosvetnim radnicima koji protestuju jer ne žele da budu potplaćeni i nezaštićeni pred nasiljem učenika i njihovih roditelja.

Vlada Srbije je pre više od godinu dana obećala prosvetnim radnicima da će im vratiti dostojanstvo tako što će im povećati plate i zaštiti ih od nasilja na radnom mestu. Onda se vlast setila da nema novca za povećanje plata prosvetnim radnicima, bar ne onoliko koliko je obećala, a i nije ispunjeno ni obećanje da će prosvetni radnici dobiti status službenog lica, što bi makar teoretski trebalo da predupredi neke od napada na njih.

Nezadovoljni takvim tretmanom prosvetni radnici su obustavili nastavu i izašli na ulice, uz najavu da će, ako treba, ući i u takozvani “beli štrajk” koji u praksi znači da će svim učenicima deliti isključivo petice.

Obećanje “belog štrajka” proisteklo je iz činjenice da su upravo ocene najčešći povod verbalnog i fizičkog nasilja nad prosvetnim radnicima, što ne čudi s obzirom na to da zabrinjavajuće veliki procenat roditelja u Srbiji u svom samozaljubljenom nacionalističkom zanosu smatra da su im deca pametna koliko i Nikola Tesla.

Odgovor Ministarstva obrazovanja je bio da prosvetni radnici imaju pravo na obustavu rada, ali da direktori škola imaju zakonsku obavezu da sastave spiskove onih koji u tome učestvuju.

Deo stručne javnosti takvu odluku Ministarstva protumačio tek kao nezgrapnu formulaciju, jer direktori zaista imaju zakonsku obavezu da znaju koji se časovi održavaju.

Međutim, za mnoge prosvetne radnike, ali i ostatak slobodoumne javnosti, zahtev Ministarstva da se naprave spiskovi prepoznat je kao direktno zastrašivanje i disciplinovanje neposlušnih, kao svojevrstan ukor pred izbacivanje iz škole, i samo je dodatno dolio ulje na vatru prosvetarskog nezadovoljstva.

Stvari dodatno komplikuje to što su direktori škola u Srbiji po pravilu, i pored nespornog obrazovanja i iskustva, pre svega partijski komesari, jer je i Srbija partijska država.

Zato nije teško zamisliti kakav se horor pojavi u direktorskim glavama – u kojima je autocenzura u ćošak saterala njihovo obrazovanje i nemilosrdno mu lupa čvrge – kada im podređeno nastavno osoblje kaže da ide u obustavu rada.

Jasno je da se u takvim situacijama, pored spiska sa nevaljašnim nastavnicima koji bi oni trebalo da sastave, direktori mnogo više fokusiraju na drugi spisak, onaj na kome bi i sami mogli da završe ukoliko ne zauzdaju svoje zaposlene i odgovore ih od obustave rada.

Kao što obično biva u Srbiji, vlast je zahtev o pravljenju spiskova prosvetnih radnika ubrzo opravdala svojim verovatno najomiljenijim argumentom – da neuka i tupava javnost zapravo nije dobro shvatila ingeniozne namere vlasti.

‘Obustave rada nije bilo’

Ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović objasnila je da obustava rada nije i ne može da bude štrajk, da štrajka prosvetnih radnika zato nije ni bilo, i da samim tim Ministarstvo nije dobilo nikakve spiskove.

Ipak, da se direktori škola ne bi opustili i dozvolili svom obrazovanju da nadvlada autocenzuru, ministarka je istakla da je morala da “podseti direktore” na obavezu da imaju jasan uvid u to koji prosvetni radnici ne drže časove.

Možda bi takvo obrazloženje ministarke prosvete i bilo uverljivo, da u Srbiji ne postoji mnogo drugih spiskova.

Tako je partijski šef ministarke prosvete, predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić obelodanio da u Srbiji postoji “spisak nevladinih organizacija (NVO) koje se finansiraju iz inostranstva i mešaju u unutrašnju politiku Srbije”. Taj spisak bi valjda trebalo da bude kompenzacija za najavljeno ukidanje spiska nepoželjnih stranaca u Srbiji koje je Dačić prethodno najavio.

Dačić se najpre požalio da je političkim partijama u Srbiji zabranjeno da se finansiraju iz inostranstva, očigledno nesrećan zato što zbog toga sasvim otvoreno ne sme da se obrati Kremlju za novčanu pomoć. Onda je ozlojeđen istakao da NVO u Srbiji imaju pravo da se finansiraju iz inostranstva, ali se uz to još i “mešaju u politiku”.

On je ukazao da se u mnogim zemljama donose zakoni protiv finansiranja NVO iz inostranstva, ali je sa velikom tugom ocenio da bi pokušaj da se u Srbiji donese takav zakon bio okarakterisan kao suprotan evropskim standardima.

“Mi nemamo pravo da se štitimo od njih (NVO), samo oni imaju pravo da se štite od nas”, neutešno je konstatovao Dačić svestan da za sada može da ima samo spisak “strašnih” NVO.

Pored nepodobnih stranaca, neposlušnih prosvetnih radnika, plaćeničkih NVO i ko zna još čega, u Srbiji su tokom izbornog dana kružili i paralelni birački spiskovi koje je napravila vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) Aleksandra Vučića.

‘Neće da kaže za koga glasa’

Da zapravo ne predstavljaju zlokobne spiskove političkih protivnika, ti spiskovi bi mogli da budu bljutava i minuciozna svedočenja o tome šta sve vlast u Srbiji radi da bi opstala, bez imalo dostojanstva.

Vrh Vučićeve partije tokom izbornog dana dao je aktivistima obimne spiskove stanara zgrada i jeftine propagandne poklone, uputio ih da misionare od vrata do vrata, pozivaju ljude da izađu i glasaju za partiju i naredio im da vode preciznu evidenciju o tome kako je ko reagovao.

Tako su se na spiskovima, pored odštampanih ličnih podataka građana kao što su ime i prezime, adresa i broj telefona, našle i rukom upisivane napomene Vučićevih aktivista. Na spiskovima se uglavnom moglo pročitati ko je uzeo poklon partije i izašao na izbore, ali je bilo i detaljnijih opisa kao što su “protiv SNS”, “majka odbila poklon”, “izrazito protiv SNS”, “zalupio vrata”, “neće da kaže za koga glasa” i “neće da glasa, nudio sam se da ga lično odvedem, odvezem, pomognem, kaže neće, ne oseća se dobro”.

Na kraju, da bi se stekla prava slika o tome koliko su vlastima u Srbiji spiskovi prirasli srcu i kakve ljude su voljni da angažuju da prave spiskove, govori slučaj masovnog ubistva u beogradskoj Osnovnoj školi “Vladislav Ribnika” u maju 2023. godine.

Taj slučaj nagnao je neke ljude iz policije da mozgaju o tome kako bi u budućnosti mogli da budu sprečeni potencijalni masakri. I čega su se dosetili? Pa da bi od škola u Srbiji trebalo tražiti da sačine spiskove “asocijalne” dece koja “mogu da budu problematična”, odnosno mogu da budu u “riziku od nasilja”.

Šta sve policijski mozak podrazumeva pod “problematičan” ili “asocijalan” nije navedeno, ali bi takvi spiskovi, poznavajući policijska shvatanja verovatno bili prepuni dečjih imena, maloletnih “sumnjvaca”.

Na sreću, takve zahteve školama policija je poslala u samo dva grada u Srbiji, navodno na svoju ruku i bez saglasnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, a razvoj čitave zamisli je sprečio sindikat prosvetnih radnika koji je obelodanio monstruozni plan.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.