Dan kada Srpska slavi: Entitet slikan krvlju

Štivo Bojana Dimitrijevića o Vojsci RS blisko je zvaničnoj verziji ratova u bivšoj Jugoslaviji koja se, uz manje ili više deseteračkog srbovanja, nameće i srbijanskim osnovcima i srednjoškolcima.

(Reuters)

Budžetski gledano, ako je reč o novcu poreskih obveznika u Srbiji i Republici Srpskoj, opsade Sarajeva nije bilo (“Vojska RS u ratu 1992-1995 – Vojska brza kao vjetar”; izdanje Arhiva Vojvodine, Institita za savremenu istoriju, Beograd, Udruženje arhivskih radnika RS, Arhiv RS, Banjaluka, autor dr Bojan Dimitrijević; Hvala autoru za poklon primerak). Pravi način da se u glavnom gradu zemlje agresora na Bosnu i Hercegovinu obeleži praznik srpskog entiteta koji je, kazaće Dobrica Ćosić, jedan od stratega nove kartografije, “preskupa, ali jedina politička i ratna pobeda srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka”. Te nesreće – baš onakve kakvu je kreirao: “Moguća su planska preseljenja i razmena stanovništva, što je najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i međusobnom ubijanju (intervju Politici 26, jula 1991.)”.

Tastatura piše srcem

Pa, kad se sve tako skupo plati – valja u tome i uživati, potpaljivati komšiluk, ponižavajući njegove žrtve, sve uz splet opskurnih rugalica iz opusa Neka puknu svi naši dušmani! (jer, kakvo je to veselje bez šetanja komšiluku po džigerici). Radosno, onako upozoravajuće za okolinu, slaviti poraz vlastite ljudskosti uz Mitra (Mirića): Ne može nam niko ništa jači smo od sudbine!

O dvema knjigama je, između ostalog, reč u ovom napisu, odnosno o odsustvu stida i ljudskog integriteta, o nastavku rata ukoričenim sredstvima, na transferzali Beograd – Novi Sad – Banja Luka, slavljenjem zločina i zločinaca. I o knjigovodstvu srozanog zanata, opasnosti u knjigama za decu, svojevrsnim priručnicima za bubanje idiotluka “za dvojku”.

Istoričar dr Bojan Dimitrijević (1968) tematski je neuhvatljiv, svakako uvek okrenut ka traženju istine (skrivene tople priče o zlikovcima koji to možda i nisu), vojni je analitičar četničke provenijencije, iskopavač kostiju i “unučića” (pljoski) komandata Draže Mihailovića na Adi Ciganliji, savetnik nekadašnjeg Borisa Tadića iz predsedničkog kabineta, glavnog stožera ušminkanih nacoša i neušminkanih grabljivaca, u kojem će se zateći sa radikalnijim kolegom Dušanom Batakovićem, te Leonom Kojenom, Goranom Vesićem, Draganom Đilasom, Vukom Jeremićem, Mlađanom Đorđevićem… Redovni je svedok u sudskoj rehabilitaciji visokorangiranih četnika i kvislinga Milana Nedića. Politički angažovan u stranci generala Zdravka Ponoša sa kojim deli ushićenje čizmama, uprtačima i zlodelima Ratka Mladića, potom neformalno u koaliciji NADA koju predvode unuk Draže Mihailovića Vojislav Mihailović i vatreni nacionalista, Miloš Jovanović, predsednik Nove demokratske stranke Srbije.

Zapovjednik pjesničkih haubica

Evo, dakle i nauke, da sa desnog krila potvrdi srpsku bezgrešnost, rukopisom Dimitrijevića koji razotkriva jednu od antisrpskih zavera u poglavlju Pitanje “opsade” i granatiranja Sarajeva: “Još u toku rata utvrđeno je da Sarajevo nije bilo ni u kakvoj opsadi, pa i od ljudi kakav je bio komandant UNPROFOR-a britanski general Rouz.”

Autor će se, ne bez razloga, pozvati na krucijalni dokaz, završnu reč Radovana Karadžića pred Haškim tribunalom. Haški optuženik, docnije i osuđenik, daće drugačiju sliku presretnutog komandovanja Ratka Mladića: “I sad, Mladić kaže ‘Udari po Velešićima’, ne kaže ‘Udari po civilnim objektima’, nego on kaže ‘Udari po Velešićima’, misli na legitimni cilj Velešića (kaže Mladić ‘Velušićima’, ne snalazi se s toponimima, prim. B.T.).

Dimitrijević nakon ovog pasaža vadi i jedan ozbiljan zaključak, na osnovu radne beležnice Ratka Mladića: “Treba istaći da je krajem juna, pod pritiskom međunarodne zajednice, deo članova Predsedništva (Krajišnik, Koljević) tražio da se obustave dejstva prema Sarajevu i oko Dobrinje, povuče teško naoružanje i čak zaustavi rat.”

Čak da prekinu rat! Ne, to se nije dogodilo. Od koga su tražili, možda i saznamo.

Karakazan se obistinio

A dogodilo se, brani se Karadžić, prepričava i zaključuje Dimitrijević, ovo: “Sarajevo je bilo, u stvari, ‘podeljen grad’, kako navodi u svojoj završnoj reči na Haškom tribunalu predsednik Karadžić, ali i general (Radovan) Radinović u svojoj ekspertizi na istom Tribunalu. Svaka sumnja, međutim, u unisonost slike koja počinje da se stvara od eksplozije u ulici Vase Miskina – o tome da je Sarajevo opkoljen grad izložen artiljerijskoj i snajperskoj vatri sa srpske strane – bila je u medijima proskribovana kao najveći greh. Pa čak i danas.”

Nema podsećanja na prijateljsko ćaskanje genocidnog predsednika sa kolegom Gojkom Đogom: “Oni moraju da znaju, oko Sarajeva ima 20.000 naoružanih Srba, pa oni nisu normalni, oni će nestati, Sarajevo će biti karakazan u kome će nestati hiljade Muslimana…”. Nema državničke diplomastije: “Ja ću sad morati njima otvoreno da govorim, ljudi, nemojte se z*ti, u Bosni i Hercegovini ima 300.000 – 400.000 Srba naoružanih. Plus (Jugoslovenska narodna) Armija i tehnika. Šta vi mislite, da se možete odbraniti ako dođe do rata?”

Sve je, dakle, laž, lažu za Opsadu, to je “opsada”, ničeg nije bilo, valja slaviti. Ratni kontinuitet u tvrdom povezu, zbirka falsifikata i verbalne opsade; “Smrt je”, zapisaće pod svećom Marko Vešović, “majstor iz Srbije”, zašto bilo šta menjati; ima haubica, ima snajpera, ali ima i tumačenja. “Kad je srpski snajperist mojoj prijateljici / ustrijelio dijete u naramku / prestala sam u boga vjerovati. / Nema te, bože, / rekla sam, prekrižen si za sva vremena / i tačka. Jer bog što pušta da djecu, majkama /u naručju, ubijaju onako, ni zbog čega, / naprosto iz zabave, takav bog meni ne treba / A drugi – kako god hoće.” (Marko Vešović, Poljska konjica).

Genocid iz hangara

Knjiga u kojoj autor negira Opsadu, mora da sadrži prigodno, ‘nako svečarsko negiranje srebreničkog genocida. Kreativno tumačenje autor daje u poglavlju znakovitog naslova Genocidni plan ili posledica slučajnog incidenta. Tu saznajemo da se u jednom momentu realizacija plana Krivaja 95 otela kontroli; Dimitrijević konstatuje da se u hangaru u Kravici 13. jula dogodio incident, kada je zarobljenik ubio pripadnika policije Krstu Dragičevića, kada je počelo ubijanje zarobljenika. On retorski postavlja vispreno pitranje: “Da li je slučaj ubistva u hangaru posledica čitavog lanca masovnih likvidacija?” (U Beogradu se sedam godina sudi optuženima za ubistvo 1.313 Bošnjaka na poljoprivrednom dobru Kravica).

Brojni su izvori Dimitrijevićevih zaključaka i pitanja, ali je završna konstatacija nedvosmislena: “Čitav događaj, zločin bez sumnje, postao je tako ‘genocid’ sa tendencijom da njegovo negiranje bude kažnjivo i da se optužba za njegovo izvršenje generalizuje na Republiku Srpsku, Srbiju i srpski narod u celini, sa nesagledivim posledicama po odnose prema srpskom narodu, Republici Srpskoj, ili odnose Srba i muslimana-Bošnjaka u celini.” Dubinska analiza vodi ka jedinoj mogućoj konstataciji: “Slučaj likvidacije muslimanskih zarobljenika bio je sasvim sigurno u funkciji zakulisne političke igre o podeli teritorija pred konačnim završetkom rata. Potom i kompromitacije VRS i traženja povoda zapadnih saveznika za intervenciju protiv Republike Srpske, što se i desilo mesec i po dana kasnije u slučaju Sarajeva, posle čega je otpočela vazdušna operacija snaga NATO protiv Republike Srpske.”

I još jednom – niko, nikada, nigde nije optužio ceo srpski narod za genocid, a kolektivnu krivicu nameću istinski realizatori tog zločina. I podržavaju je saučesnici.

Srpska rasna supremacija

Tako je Bojan Dimitrijević minuciozno zatvorio krug: sve je počelo izmišljanjem opsade Sarajeva, po kojem su padale beogradske granate, da bi se, preko izmišljanja genocida u Srebrenici, a sve je, od masakra ljudi u redu za hleb u ulici Vase Miskina, do izmišljenog genocida, vodilo ka dejstvu avijacije NATO na ciljeve Vojske “brze kao vjetar”.

Ima razloga za slavlje tamo gde nema stida, na obe obale Drine, konstatuje prognanik iz Beograda i njegov nekadašnji gradonačelnik Bogdan Bogdanović: “U minulom ratu, u srebreničkoj tragediji, ponos srpske rasne supremacije se razigrao do epskog pseudo besa. I to još pomalo i na neki slavjano-serbsko-ruski način. Da, bilo je u kolektivnom orgijanju zlikovaca – počinitelja i nekog usijanog, deseteračkog ludila, za koje je srpsko (inicijalno, ipak, srbijansko) pseudo-epsko fraziranje ponudilo svoj početni impuls.”

Dimitrijevićevo štivo o Vojsci RS blisko je zvaničnoj verziji ratova u bivšoj Jugoslaviji koja se, uz manje ili više deseteračkog srbovanja, nameće i srbijanskim osnovcima i srednjoškolcima. Mogla bi knjiga o kojoj je reč da bude istorijska čitanka. O nastavi istorije, pak, bez državnog novca, piše ugledna istoričarka Dubravka Stojanović, a objavljuje Biblioteka XX vek (Prošlost dolazi, udžbenici istorije, Srbija 1913-2021, urednik Ivan Čolović, Beograd 2023). Autorka konstatuje da je, zarad opravdavanja srbijanske politike “bilo neophodno prikriti neke od ključnih ratnih događaja, posebno zločine koje je počinila srpska strana”. Tako dolazimo do pitanja šta to, osim pravoslavne slave Sveti Stefan, 9. januara proslavljaju Srbi u Bosni i Hercegovini.

Šta vas briga šta ko slavi

Treći je dan po pravoslavnom Božiću, još se po kući povlače ostaci ruske salate, ‘ladnog roštilja, “plemenke” i sode, valjalo je o Svetom Stefanu obnoviti zalihe, kao i pred nekadašnji Dan Republike.

Dubravka Stojanović piše: “Da bi se prenela željena poruka, autori udžbenika su, između ostalog, prilagodili hronologiju događaja političkim potrebama. Tako se u nekim knjigama navodi da je nezavisnost Republike Srpske proglašena posle referenduma o nezavisnosti BiH (V. Dimitrijević, Istorija) koji je održan 1. marta 1992. godine, a u većini drugih da je to bilo posle proglašenja nezavisnosti Bosne i Hercegovine (istoričari Ljubodrag Dimić, Radoš Ljušić i Ljubiša Raković, prim. B.T.)  6. aprila 1992. godine. Međutim, RS kao dan svog proglašenja slavi 9. januar, što je tri meseca pre proglašenja nezavisnosti BiH. Ovo prekrajanje hronologije je izvedeno da bi se dobilo poželjno tumačenje uzroka rata u BiH. Jer, ako se RS odvojila od BiH 9. januara 1992. godine, onda je to bilo pre nego što se BiH odvojila od Jugoslavije. Autori udžbenika čak i ‘zaboravljaju’ zvanični praznik RS samo da bi prikrili odgovornost srpske strane za izbijanje rata u BiH, pa formiranje RS, datirajući u mart ili april 1992. prikazuju kao posledicu, a ne kao uzrok rata”.

Autorka prenosi i obradu opsade Sarajeva u udžbenicima, konstatujući i to da je reč o jednom od najstrašnijih zločina u ratu u BiH, odnosno da je reč o “najdužoj opsadi jednog grada u savremenoj istoriji koja je trajala pune četiri godine, od 5. aprila 1992. do 29. februara 1996. godine”. “U jednom udžbeniku je opsada Sarajeva opisana u skladu sa utvrđenim činjenicama, uz opis života u opsednutom gradu, u drugom udžbeniku opsada je prikazana sasvim suprotno istorijskim činjenicama. Neobavešteni čitalac (a deca u osmom razredu to i jesu) mogao bi zaključiti da su u stvari muslimanske snage držale grad pod opsadom, a da su u gradu ostali blokirani Srbi”, piše Dubraka Stojanović.

“Oko Sarajeva su se vodile borbe između srpskih i muslimanskih snaga. Mnogi Srbi su ostali zatočeni u gradu pošto im muslimanske vojne formacijenisu dozvolile da ga napuste”, citira Dubravka Stojanović autore Istorije (R, Milikić, I.Petrović). Ona konstatuje da je samo u jednom udžbeniku opisan prvi zločin na Markalama.

Koliko je mrtvih dovoljno za genocid

U udžbenicima sledi prazan prostor do sledeće teške priče, zadatka za iskusne istoričare. Dubravka Stojanović u izvesnom smislu zadire u lustraciju, odnosno debajonetizaciju Srbije: “Budući da u udžbenicima nisu pomenuta etnička čišćenja u BiH, kao ni logori, masovne grobnice, opsade, silovanja i sistematsko ubijanje civila, autori su se našli pred zadatkom kako da postupe sa najpoznatijim i najvećim zločinom, genocidom u Srebrenici”, piše autorka. Ona ističe da se jedan broj autora upustio u licitiranje brojem ubijenih, odnosno da je “otvaranje debate o broju srebreničkih žrtava, a posebno u udžbenicima, zapravo poricanje ovog zločina”.

Iz analize Dubravke Stojanović izvesno je da je u nekim užbenicima genocid u Srebrenici deo niza nabrojanih zločina, a negde je izdvojen bez objašnjenja ko ga je počinio. Ona ističe da je u tri nova udžbenika genocid negiran ili relativizovan. “U jednom je on umanjen i suštinski porečen time što je navedeno da je “jedan broj muškaraca bio zarobljen i streljan, dok su drugi poginuli u borbama” (Milikić, Petrović, Istorija). Tako predstavljen zločin u Srebrenici izgleda kao uobičajena posledica ratnih sukoba, a ne kao masovni zločin sa jasnom namerom da se ubiju svi muški stanovnici ovog grada. (…) Zanimljiv je i način na koji se u ovoj knjizi opisuje progon žena i dece iz ovog grada. ‘Nakon ulaska u grad omogućen je transport više hiljada muslimanskih žena i dece do Kladnja koji su kontrolisale snage Alije Izetbegovića’. Ovako opisan progon građana Srebrenice izgleda kao humanitarna akcija, a ne zločin etničkog čišćenja i preseljenja stanovništva”, piše Dubravka Stojanović.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada