Naličje masovnih protesta protiv AfD-a

Organizatori protesta tvrde da je bilo čak 1,4 milion učesnika, što znači da je Njemačka zapravo imala najveći vikend protesta u minulim decenijama, navodi autor (Reuters)

Nakon osmodnevnog protesta poljoprivrednika širom zemlje koji je opisivan kao „nedelja besa“, Nemačku je iznenadila razmera i rasprotranjenost protesta protiv Alternative za Nemačku (AfD).

Oko million ljudi je proteklog vikenda izašlo u brojnim gradovima širom Nemačke na „proteste protiv desnice“, kako se tvrdi, zbog otkrića istraživačkih novinara da su političari iz AfD-a bili na tajnom okupljanju radikalnih desničara na kojem su razrađivali „master-plan“ o „remigraciji“ iz Nemačke miliona ljudi stranog porekla, čak i onih sa nemačkim državljanstvom. Organizatori protesta tvrde da je bilo čak 1,4 milion učesnika, što znači da je Nemačka zapravo imala najveći vikend protesta u minulim decenijama.

I dok aplauzi i veličanja značaja ovakvog kolektivnog ustanka protiv radikalnih desničara dolazi sa mnogih strana – od međunarodnih medija, preko jevrejskih udruženja i nevladinih organizacija za ljudska prava, do nemačkih i stranih političara –  neminovno se postavlja nekoliko pitanja. Koliki je politički uticaj ovih protesta? Da li oni pomažu više vladi ili zapravo idu na ruku AfD-u? Da li je na medijima da podupiru ujedinjeni front protiv jedne stranke? Da li je moguće u demokratiji zabraniti stranku koju podržava svaki četvrti birač?

Odvlačenje pažnje

Iako se tvrdi da su protesti spontano krenuli, činjenica da su se već na prvom protestu u Potsdamu pojavili socijaldemokratski kancelar Olaf Scholz i šefica diplomatije Annalena Baerbock, koja je iz redova Zelenih, za mnoge je ukazivalo da aktuelnoj vlasti i te kako odgovaraju ovi protesti. Štaviše, da ih na posredan način i organizuju, budući da su na kraju u organizaciji na desetine protesta učestvovalo oko 500 organizacija mahom leve ideološke orijentacije.

Čak i ako ih nisu ni iz potaje organizovali, ove demonstracije su vrlo dobrodošle za nemačku saveznu vladu, čija popularnost kod građana je na rekodno niskom nivou, a ovakvi protesti joj pomažu da odvuče pažnju, ne samo od sopstvenih grešaka, već i od štrajkova mnogih branši sa kojima se suočava.

Protesti, koji se inače i danas održavaju u pojedinim mestima, i dalje često bivaju nazvani „demonstracijama protiv desnice“ a ne da su zapravo „protiv desnog ekstremizma“. Ova semantička „greška“ ukazuje da organizatori očigledno ciljaju i na demohrišćanski blok CDU-CSU koji pripada umerenoj desnici i koji kao i umerena levica spada u legitimne političko-ideološke pozicije, bez ikakve veze sa ekstremizmom. Iako su lideri demohrišćanskog bloka podržali proteste, očigledno je da su pojedini organizatori pokušali da ovim okupljanjima okrznu i CDU-CSU, prema anketama, trenutno najjaču političku snagu u zemlji sa podrškom više od 30 odsto birača.

I reakcije funkcionera vladajućih stranaka ukazuju da se vlast ne obazire na probleme koji dovode do rasta popularnosti AfD-a, već proteste protiv desničarskog ekstremizma koriste kao svojevrsnu temu u predizbornoj kampanji. Poslanička grupa SPD-a pozvala je tako na „ustanak pristojnih ljudi“, dok lider te stranke Lars Klingbeil najavljuje „godinu borbe protiv AfD-a“, ne navodeći nikakve konkretne mere za povratak birača koji su se udaljili od vodećih stranaka i izgubili poverenju u politiku.

Dvostruka hipokrizija

Jasno da vladajuće stranke nastoje da iskoriste ove demonstracije u pokušaju da povrate podršku birača pred evropske i nemačke opštinske izbore u junu, kao i pokrajinske izbore na istoku Nemačke u septembru. Međutim, u veličanju demonstranata i kritici politike AfD-a pokazuju dvostruku hipokriziju.

Prvo licemerje se vidi u tome što su protesti protiv AfD-a shvaćeni kao „ponovno buđenje demokratije“, dok su protesti poljoprivrednika svrstavani bezmalo u ekstremizam, budući da je stalno upozoravano na mogućnosti da se u njih infiltriraju politički ekstremisti. Čak se i predsednik Nemačke Frank Walter Steinmeier, inače član SPD-a, upustio u to razdvajanje na dobre Nemce i one ostale. Seriju demonstracija pod nazivom „Zajedno protiv desnice” ocenio je kao dobre i odbranu humanosti, dok je samo nekoliko dana ranije upozoravao poljoprivrednike i građane koji protestuju da „pažljivo razmisle sa kim izlaze na ulice i koje plakate prate“.

A na protestima protiv AfD je i te kako bilo i veoma spornih transparenata, ali i spornih suorganizatora iz redova radikalno levičarskih grupa, od kojih su neke i pod nadzorom službe zbog protivustavnog delovanja. Kada bi se predsednikova poruka poljoprivrednicima primenila na anti-AfD demonstrante onda bi oni morali da se vrate kući kada vide da među njima ima onih koji nose plakate sa natpisima, poput „Ubij Afd.lera“.

Druga hipokrizija je primetna u tome što vladajući političari sada oštro kritikuju AfD-ove stavove o ilegalnim migrantima, dok su istoremeno dobrim delom prihvatili antimigrantsku retoriku AfD-a pa su minulih dana u Bundestagu i usvojili zakon o bržim deportacijama ilegalnih migranata.

Kancelar Scholz je nedavno osvanuo na naslovnici nedeljnika Spiegel pod naslovom „Konačno moramo masovno da deportujemo ljude“, dok je njegova stranačka koleginica i ministarka unutrašnjih pislova Nancy Faeser u Bundestagu ovih dana govorila o „ofanzivi repatrijacije“ te da Nemačka mora biti „u mogućnosti da ljudi deportuju brže i efikasnije“.

Ona je nedavno poručivala „antisemitima“ da mogu „retroaktivno do deset godina da im budu oduzeti nemački pasoši“ jer su prilikom dobijanja državljanstva, kako je rekla, dali „lažnu posvećenost slobodnom demokratskom ustavnom poretku“. Štaviše, nekoliko meseci ranije ministarka je zagovarala i ideju da se omogući da se članovi porodica pripadnika mafijaških klanova mogu brzo i lako deportovati iz Nemačke, čak i ako nisu počinili nikakvo krivično delo.

Brže deportacije, oduzimanje pasoša nemačkim državljanima i proterivanje ljudi koji nisu počinili nikakav zločin isuviše liči na AfD-ovu politiku prema migrantima i njihovu priču o „remigraciji stranaca“ koji je nepoštuju nemačke vrednosti i ustavni poredak.

Medijski front protiv AfD-a

Političari, javne ličnosti i aktivisti, koji su podržali ove proteste, u svojim izjavama su praktično nesvesno širili priču o tome kako je AfD stranka kakva nijedna druga nije. Drugim rečima, alternativa vodećim strankama. A AfD, između ostalog, i svojim imenom upravo to želi da postigne. AfD želi da bude shvaćena kao antisistemska stranka protiv koje svi vode „lov na veštice“ dok se oni bore za prava „malog čoveka“. Štaviše, i ponašanje medija u toku ovih protesta je zapravo išlo na ruku AfD-ovim tvrdnjama o pristrasnoj i „lažljivoj štampi“ koja je protiv nje a za stranke vlasti.

Naprosto bilo je očigledno da postoji bezmalo zatvoreni političko-medijski ujedinjeni front novinara na društvenim mrežama, portala štampanih medija, kao i komercijalnih i javnih televizija, koji je bez ikakvih zadrške pozivao ljude da učestvuju na ovim demonstracijama, deleći detaljne planove i vremena održavanja protesta i u najmanjim gradovima, kao da se brinuo da slučajno neko ne propusti demonstracije.

Potom su usledile medijske pohvale u kojima se isticalo da „ima nade“ jer se probudila „tihi (političko-ideološki) centar“ te da je sve ovo „ustanak poštenih ljudi“. Tek po koji komentar ukazuje na opasnosti ovog medijskog fronta te da nikakve demonstracije ne mogu da budu zamena za dobro vođenje politike, koje očigledno nedostaje vladajućoj tročlanoj koaliciji.

Pomni posmatrači su primetili da je prvi kanal nemačkog javnog medijskog servisa ARD-a u jednom prilogu o demonstracija čak intervjuisao novinarku regionalnog javnog servisa iz Hesena HR Hadiju Karuna-Oelker, a da je nije predstavio kao zaposlenu mreže javnih medijskih servisa već kao aktivistkinju Inicijative crnaca u Nemačkoj. Nakon reakcija na društvenim mrežama, javni servis se izvinio saopštivši da je u pitanju greška te da je trebalo da naznače „da je ona i honorarni saradnik HR-a“.

ARD je, međutim, učinio pravu stvar, pozvavši u popularnu debatnu emisiju kopredsednika AfD-a Tina Chrupallu. Autorka emisije Sandra Maischberger je može se reći poprilično „izroštiljala“ pitanjima i potpitanjima lidera AfD-a. I to bi bio intervju za pohvalu da redovni gledalac ARD-a već sutradan nije gledao kako je ista novinarka mnogo blagonaklonija i puna razumevanja kada na temu protesta poljoprivrednika preko puta nje sedi ministar poljoprivrede Cem Ozdemir, iz redova vladajućih Zelenih.

Ovakvim ponašanjem, a naročito svojevrsnim ujedinjenim frontom za demonstracije protiv AfD-a, mnogi mediji ne samo što rizikuju da postanu akter partijske brobe i otvoreno na strani vlasti, već da time pomognu AfD-u iako žele suprotno.

Izjednačavanje AfD-a sa NPD-om

Pa je tako svojevrsni ideolog AfD-a i njen poslanik u Bundestagu, Marc Jongen, izveštavanje medija nazvao „lažljivim izvrtanjem činjenica“ te da je termin „remigracija“ imao perifernu ulogu u jednom od njegovih govora. Kako kaže, remigracija je njihov „politički odgovor za okončanje haosa u vezi sa azilom i održivo rešavanje posledica nekontrolisane masovne imigracije“. Prema njegovoj tvrdnji, to uključuje dosledan povratak odbijenih tražilaca azila, još na granici odbijanje ulaska onima koji nemaju pravo na azil i novu verziju zakona o državljanstvu i azilu.

I dok Jonen tvrdi da „AfD ne pravi razliku između nemačkih državljana sa i bez migracionog porekla“, većina medija danima analizira da li je moguća zabrana rada AfD-a, čije delove je Služba za zaštitu ustavnog poretka već proglasila za desno-ekstremne pa su pod zvaničnom opservacijom ove nemačke službe državne bezbednosti.

U nekoliko medijskih nastupa stručnjaci za ustavno pravo ukazali su da je malo verovatno da bi Savezni ustavni sud zabranio rad AfD-a jer je za to neophodno da se dokaže da stranka ima protivustavne ciljeve, poput toga da želi da ograniči ili ukine slobodni demokratski poredak i ljudska prava, potom da postoji „plansko aktivno delovanje“ članova ili pristalica stranke da se postignu ti ciljevi, kao i da izgleda da je moguće da to delovanje bude uspešno.

Uprkos tome što su tu u pitanju stručnjaci, koje svoje iskustvo temelje i na višegodišnjem procesu u kojem pokušana zabrana Nacional-demokratske partije Nemačke (NPD), koja ima rasističke i protivustavne elemente, mediji su nastavili da šire tezu o mogućnosti da AfD bude zabranjen.

Kako je sticajem okolnosti Savezni ustavni sud ovih dana doneo odluku da na šest godina iz sistema državnog finansiranja političkih partija isključi NPD, bezmalo svi mediji su od toga napravili priču kako se ova vrsta finansijske zabrane može primeniti na AfD. NPD, koji je u međuvremenu preimenovan u „Domovina“, osuđen je zbog toga što u svom političkom radu  i dalje sledi „rušenje demokratskog poretka u Nemačkoj“ kao cilj svog političkog delovanja. Ovaj sud je još 2017. doneo presudu da NPD protivustavno deluje, ali je nije zabranio zbog ocene da je beznačajna.

I dok stručnjaci ukazuju da ova vrsta dokazivanja protivustavnog delovanja cele AfD ne bi bila tako laka kao u slučaju NPD-a, mediji kao da se utrkuju u izjednačavanju AfD-a sa NPD-om. Što zapravo od AfD-a pravi „žrtvom sistema“ i „lažljive štampe“ što je narativ koji AfD o sebi namerno i plasira.

AfD može da profitira

Zbog toga je u pravu lider Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Friedrich Merz kada poziva na veću opreznost u debati o AfD-u. On je jedan od malobrojnih vodećih političara koji je rekao da „nema smisla vređati glasače AfD-a ako želite da ih vratite“ te da označavanje ovih glasača kao „nacista“ – što je uradio funkcioner njegove stranke i premijer najmnogoljudnije pokrajine u Nemačkoj – samo nas udaljava od rešavanja problema.

Baš kao i u slučaju Donalda Trampa koji uspeva da ojača podršku birača kako se gomilaju optužnice protiv njega, tako bi i ovi protesti i javna debata mogli i te kako da idu na ruku AfD-u koji nastoje da se predstave kao antisistemska stranka koja brani interese „malog čoveka“ u borbi protiv elite.

Kada demonstracije protiv desnice, ali suštinski protiv jedne opozicione stranke, svesrdno podrže mediji, crkve, vladajuće stranke, nevladine organizacije i brojne javne ličnosti, onda se sa pravom nameće pitanje da li to zapravo ide u korist desničarima.

Možda najkobnija reakcija je bila izjava predsednika nemačke unutrašnje tajne službe Thomas Haldenwanga da se raduje velikom odzivu na demonstracije i da pozdravlja činjenicu da se „mnogo intenzivnije razgovara o pitanju obračuna sa AfD-om“. Ovakvim istupom, on je samo poslužio AfD-u da ojača svoje tvrdnje da njene delove služba nadzire, ne zbog zaštite ustavnog poretka, već radi zašite vladajućih stranaka.

Vođa najradikalnijeg krila unutar AfD-a i ujedno šef poslaničke grupe AfD-a u pokrajinskom parlamentu Tiringije, Bjern Hoecke, uporedio je ove anti-AfD proteste na kojima su učesnici u vis držali svoje mobilne telefone na kojima je upaljena svetlo sa „maršom nacista sa bakljama 1933. godine“. On je otišao i korak dalje, rekavši da „u 2024. godini Nemačka nije više funkcionalna demokratija“.

Kada se pogleda medijska euforija zbog demonstracija stekao bi se utisak da se javno mnenje u Nemačkoj naprasno promenilo te da AfD više ne podržava bezmalo svaki četvrti birač, a u istočnonemačkim pokrajinama i više nego svaki treći.

Dva moguća efekta

Međutim, u dva istraživanja javnog mnenja urađenim minulog vikenda nema mnogo pomeranja i AfD i dalje čvrsto uživa podršku 22 odsto birača dok stranke vladajuće koalicije nisu podigle svoju opadajuću podršku.

Da ni protesti protiv AfD nisu opšteprihvaćeni svedoče rezultati ankete, koju je uradila agencija za istraživanje javnog mnenja INSA, prema kojima demonstracije protiv AfD-a podržava 37 odsto Nemaca, dok proteste poljoprivrednika podržava čak 69 odsto.

Čini se da bi ova debata o zabrani AfD-a mogla da ima samo dva moguća efekta. Jedan je da očvrsne inat među biračima i simpatizerima AfD-a, naročito u radikalnom taboru. Tako da ne čudi što lokalni šef AfD-a u Saksoniji sada otvoreno zove radikalne desničare iz pokreta Pegida i Slobodni Saksonci da im se pridruže pred jesenje pokrajinske izbore.

Drugi mogući efekat je da AfD učini još nešto što bi ga predstavilo kao „zaverenike“ protiv slobodnog i demokratskog poretka u Nemačkoj te da to uplaši deo simpatizera ove stranke i gurne ih u tabor neglasača. Jer, varaju se oni koji misle da su sve pristalice AfD-a ideološki desničari, ksenofobi i rasisti. Kad bi to bilo tako onda ne bi AfD-u sve više prilazili i razočarani birači Levice, SPD-a i Zelenih.

Zbog toga masovni protesti protiv AfD-a ne mogu da zamene bolje politike koje će rešavati probleme građane, kao što su nedostatak plativih stanova, posrtanje države blagostanja, inflacija ekonomska recesija, sve lošije obrazovanje i problemi u zdravstvu. Kada vladajući socijaldemokrati, Zeleni i liberali grde birače zbog nezadovoljstva i okretanja AfD-u, oni zapravo samo ojačavaju imidž AfD-a kao stranke koja okuplja nezadovoljne. A problemi i nezadovoljstvo građana neće nestati ako AfD bude zabranjena.

Štaviše, sama priča o zabrani stranke mogla bi samo da je ojača.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada