‘Historijski govor’ koji je doživio fijasko

Govor predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Ujedinjenim nacijama je bilo jedno veliko ništa. Naviknut da se bori sa nevidljivim neprijateljima, Vučić je čak bio spreman da se posvađa i sa predsedavajućim Generalne skupštine UN u slučaju da mu skrati vreme za govor, ali se to nije desilo. Govorio je nepunih pola sata, umesto 30 minuta. Pustili su ga bez da su mu i reč pomenuli na temu pristojnosti.

Govor je toliko bio uverljiv da je i najpoznatiji i najvatreniji Vučićev tapšač za trenutak zaspao i tek se znatno kasnije priključio pojedinim članovima srpske delegacije koji su uz aplauz učinili napor da se dodatno dive svom šefu tako što su ustali. Da nije bilo tog aplauza, verovatno bi ostatak prisutnih u sali prespavao i govor sledećeg državnika.

Predsednik Srbije je putem svoijh medija unapred najavio najistorijskiji govor u istoriji UN i pre nego što je do tog govora i došlo. Pozvao je građane Srbije da ga pažljivo slušaju. Jasno je bilo kome se obraća. Pošto je najavljen kao takav, posle govora je bilo sasvim normalno da mu se takav epitet i dodeli.

Vučić je upriličio još jedan nastup za domaću javnost na velikoj sceni. Ako se setimo prošle godine, njegov govor je samoproglasio za najbolji i najgledaniji. Čak je upoređivao cifre sa onima koje je dostigao predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski. Ovoga puta je izostalo pominjanje rekordnog broja pregleda, jer je i Vučiću bilo jasno da je malo ko iz mnogobrojnih delegacija uopšte obratio pažnju.

‘Lekcija ostatku svijeta’

Verovatno da mu to nije bio ni cilj, već da svojim podanicima u Srbiji pokaže kako je još jednom “svima sasuo u lice istinu”. Poznat kao veliki prijatelj istine, Vučić je sa govornice u UN držao lekciju ostatku sveta koji je taj isti ostatak sveta davno naučio. Srbija, na žalost, nikada. Nesposoban da se i na najmanji mogući način suoči sa onim što se dešavalo devedesetih godina prošlog veka, kukao je nad sudbinom Srbije koja je od te međunarodne zajednice doživela nepravedno bombardovanje i atak na teritorijalni integritet i suverenitet Srbije. Sebe je u tom govoru proglasio za političkog veterana, ali ne i za ratnog huškača i poklonika “Velike Srbije. Osudio je moćnike koji imaju razumevanje za napad Rusije na Ukrajinu, a nisu imali za Srbiju kada su priznali Kosovo kao nezavisnu državu.

Vučić je zaboravio da je pre svega toga postojao problem koji Srbija nikada nije htela da prizna, a kada je shvatila da je vrag odneo šalu, bilo je kasno. Zaboravio je i to da je bio vatreni pristaša čuvenog Šešeljevog govora u Skupštini kada je govorio kako će da “proteraju sve Šiptare u Albaniju”.

Činjenica jeste da je Srbija bombardovana bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i da je to akt bez presedana, ali je i činjenica da je dobar deo srpskog državnog vrha osuđen za ratne zločine na Kosovu pred sudom koji je formirao taj isti organ.

Na stranu sve to, jer će to uvek biti predmet teških rasprava, iz Vučića je za govornicom UN progovorio isti onaj radikal koji je govorio o tome da će za jednog Srbina ubiti 100 Muslimana ili onaj čuveni govor u kojem je Srbima u Hrvatskoj poručio da više nikada neće živeti u njoj već u “Velikoj Srbiji”. Birao je, doduše, manje zapaljive reči, ali je dosledno ostao na istom kursu – Krivi su svi, sem nas, mi smo žrtve velikih sila i ostala naklapanja. Osećaj koji ima prema velikim silama pokazao je i izrazom lica tokom fotografisanja sa bračnim parom Bajdenom i sopstvenom suprugom.

Malo je onih koji su danas srećni situacijom u svetu. Sila Boga ne moli i kada su u pitanju i međunarodni odnosi. Problem je u tome što Vučić uporno pokušava da ispravi krive Drine, a ne da gradi mostove. On misli da je bitan i uvažavan član te zajednice zato što je, primera radi, izgradnju auto-puteva po Srbiji ravnomerno podeli svetskim silama. Nije to politika koja će doneti dobro narodu. Tim svetskim moćnicima, kojima je sasuo istinu u lice, se samo nekoliko dana kasnije molećivim glasom obratio za pomoć na Kosovu zbog incidenta u selu Banjska.

Predizborni nastup

Vučiću je ovakav nastup bio potreban zbog predstojećih izbora u Srbiji, jer njegova kampanja nikada nije prestala od trenutka kada je došao na vlast, sada već davne 2012. godine. Njegova pozicija u Srbiji je nešto drugačija od onoga što je imao u piku svoje popularnosti. On je toga svestan i pokušava na sve načine da to popravi. Zato i nije bilo važno što njegov govor nije bio tema neke rasprave, analize ili podrške pod samim svodom UN. Sve je to dobio na kanalima televizija nad kojima ima kontrolu i u novinama koje ga bezrezervno podržavaju. Tu je njegov govor dobio pohvale do neba uz obaveznu konstataciju da je izazvao ogromnu pažnju međunarodne javnosti. Ako je to ista ona javnost koja ga je slušala na plenumu, jasno je koliki je domet tog govora.

Svestan je, na kraju i Vučić koliko je taj govor bio besmislen, ali je na kraju uspeo da postigne ono što je želeo. Danima se u srpskoj javnosti taj govor preslušavao, a premijerka Srbije Ana Brnabić je čak uspela da dobije pismo podrške od počasnog konzula Srbije na Islandu koji je u devetoj deceniji života, kako je ona rekla, oduševljen govorom predsednika Srbije. Toliko o dometu tog govora.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.