Vlado Trifunović, general koji je JNA trebao mrtav, a ne živ

Možda je najvažniji stav koji je izgovorio posljednji zapovjednik Varaždinskog korpusa nekadašnje JNA Vlado Trifunović to da se ‘sa živim vojnicima može mnogo toga, sa mrtvima ništa’.

Kad su Trifunoviću naredili da uništi hidroelektranu i potopim grad [Varaždin], odgovorio je: 'Ja sam oficir, nisam se za to školovao - da ubijam civile i svoje vojnike da podavim' (AP)

Pravde u Srbiji nema, rat nije završen, valjda se i neće okončati, ma koliko to oporo i beznadežno zvučalo; vaspitno zapušteni adolescenti ispisivaće po zidovima, podvlačiti monstruoznosti u udžbenicima i srodnim kupusarama, baljezgati po društvenim mrežama laži, jer im niko nije kazao istinu. Da je, recimo, taj kojeg slave realizator genocida koji je Srbija platila, da Srbi nisu bili plemeniti vitezovi, već da u morbidnom knjigovodstvu knjiže krv nevinih.

Pre više od šest godina umro je jedan istinski profesionalac među oficirima, poslednji zapovednik Varaždinskog korpusa nekadašnje Jugoslovenske narodne armije general Vlado Trifunović. Čovek koji nije želeo da bude heroj, ni vitez, koji je radio svoj posao iskazujući ljudskost i nepogrešivo odvajajući dobro od zla. Ovih dana, kako piše Jutarnji list, njegova žena u otvorenom pismu moli hrvatske funkcionere da joj omoguće otkup stana u kojem živi njihova ćerka sa svojim sinom. I da joj obezbede zdravstveno osiguranje, budući da nema hrvatsko državljanstvo. Milka Trifunović bila je punih 30 godina spremačica u Nemačkoj, ima 83 godine i hoće da se vrati u državu iz koje je prognana zbog muževljevog greha.

Vlado Trifunović komandovao je oficirima i vojnicima opkoljenim u kasarni, prekinutih veza sa vrhovnom komandom koja je ionako bezočno lagala da će mu uputiti nekakvu pomoć. Opkoljavalo je JNA sedam hiljada branitelja, a “pomoć” koju je dobio Korpus izazvala je bunt i ogorčenje lokalnog stanovništva:  dva “MiG-a” uništila su varaždinsku poljoprivrednu avijaciju. Članovi Trifunovićeve porodice pozivali su ga sa druge strane žice da se preda, a on je, nakon pregovora, uzeo hrvatske oficire kao taoce (oslobodio ih je na granici sa Srbijom) i izveo 220 vojnika i 37 oficira u slobodu.

Bio je i ostao general žive vojske, a po dolasku u Beograd saznao je od ratobornog državotvornog kolege Živote Panića kakva im je sudbina bila namenjena: “Vi nama niste potrebni živi, bili ste nam potrebni mrtvi”.

Jedan formalno nevini haški pacijent, “vitez od Mostara” Momčilo Perišić, učiniće sve da Trifunovića smesti iza brave. Uoči trećeg suđenja, Perišić, koji je već bio dogurao do položaja načelnika Generalštaba, organizuje sastanak sa vojnim pravosuđem.

“Više od mesec dana sam nosio bombu u torbi da je bacim na onog izdajnika ako ga sretnem”, izriče obavezujuće uputstvo vojnim sudijama. Decembra 1994. Trifunović je, iz trećeg pokušaja, osuđen na 11, a u Višem vojnom sudu na sedam godina zatvora zbog “predaje naoružanja i vojne opreme jedinice” (podrivanje vojne moći tadašnje JNA). U kasarni koju je napustio ostala su 74 tenka T55, u trenutku kada je Korpus imao na raspolaganju četiri obučene posade i neobučene vojnike septembarske klase.

U Hrvatskoj ratni zločinac, u Srbiji izdajnik

Vladi Trifunoviću veštaci vojne struke nisu ništa zamerili, konstatovali su da je postupao “u krajnjoj nuždi”. Zamerile su mu kolege sužene svesti koje su smatrale da je trebalo da sruši branu i potopi grad. U Hrvatskoj je osuđen za ratni zločin, u Srbiji žigosan kao izdajnik koji je, zapravo, pisali su ondašnji roto proizvodi Miloševićeve propagande, ponajviše Ekspres, prodao tenkove, topove i oklopna vozila.

Porodica Trifunović prošla je kroz najteža iskušenja, generalov sin je preminuo, ćerka se razvela od hrvatskog branitelja, nema mogućnost da, poput porodica svih oficira nekadašnje JNA, otkupi stan. Osamdesettrogodišnja Milka Trifunović piše, prenosi Jutarnji: “Tužna srca i sa strahom, 2. avgusta 2023. godine napuštam Nemačku koja mi je dala utočište kad mi je bilo najteže, najgore i kad sam iz moje zemlje bila proterana“.

Generalova supruga negira bilo kakvu krivicu svog muža i kaže da joj nije jasno zašto im je odbijena mogućnost otkupa stana po povlašćenoj ceni, budući da je njen suprug više od 40 godina uplaćivao novac u stambeni vojni fond.

“Moja ćerka je podstanarka. U stanu u koji smo se uselili među prvima, davne 1984. godine, odmah nakon što je zgrada bila sagrađena, moja ćerka živi i danas kao običan podstanar jer nam nisu dali da ga otkupimo. Zbog toga ja ne znam gde se vraćam? Ističem da je moja ćerka moj jedini oslonac i uz nju želim da provedem ostatak života, ali pitam se gde”, piše Milka.

Pitao se to i Vlado Trifunović sa kojim sam nebrojeno puta razgovarao u njegovom trajnom prinudnom smeštaju, u devet kvadrata sobe broj 355 u hotelu “Bristol”. Često je ponavljao: “Majka me zaklela, kad sam dobio prve činove, da nikog u crno ne zavijem”.

Bolio ga je besmisleni rat

Postoje stvari o kojima se učtivo ćuti; Vlado Trifunović je samo jednom izgovorio da mu je najteže padalo kada bi čuo glasove svoje dece koja ga zovu i mole da se preda. Docnije i to da ima ćerku i četvoro unučadi, da mu je sin umro. Živeli su u Nemačkoj.

A fakat u crno nikoga nije zavio. “Uništio sam sve oružje koje sam mogao, to su bili tenkovi iz Slovenije, oklopna vozila. Naredili su mi da uništim hidroelektranu, da potopim grad. Pa, ja sam oficir, nisam se za to školovao, da ubijam civile i svoje vojnike da podavim”.

Aboliran je 1997. odlukom državnog vrha (čitajmo: Slobodana Miloševića) ispod koje je potpis stavio Zoran Lilić.

U nekadašnjem hotelu “Bristol”, sada srušenom, krile su se brojne teške sudbine, krhotine nekadašnjih života, uspesi i snovi, neka neugasla nada kao da se mogla opipati u hodnicima u kojima se sušio veš, u koje su dolazili mirisi ručkova i neidentifikovani zvuci muzike sa radija. Govorio mi je tada moj sagovornik: “Pod stresom sam i pod pritiskom, s jedne strane osuđen sam kao ratni zločinac, s druge kao izdajnik, a nisam ni jedno ni drugo. To su znali i Srbija, i Hrvatska, i Slovenija [očekivao se proces protiv Trifunovića i u Murskoj Soboti], samo su terali svoje. Da bi zvučalo strašno, ‘izdajnik’ i ‘ratni zločinac’. I danas se podsećamo (kolege oficiri iz Korpusa, prim. aut.) situacije u kojoj smo se našli, pričamo, prepričavamo, analiziramo. Vladalo je bezumlje, tada su odlučivali skorojevići, bezdušno su se igrali životima ljudi. Godine prolaze, meni je zdravlje sve slabije, verujem da će jednog dana sve biti presuđeno kako je pravično, ali je pitanje da li ću to doživeti”

Bolela ga je nepravda, boleo ga je besmisleni rat: “Vode se ratovi koji nemaju nikakvog smisla. Ubijaju se komšije, zavađa se narod, a ja to nisam želeo. Nisam hteo da pustim vojnike da budu glineni golubovi i da ostave kosti u Zagorju”.

Možda je najvažniji stav koji je izgovorio to da se “sa živim vojnicima može mnogo toga, sa mrtvima ništa”.

Njegovi su vojnici preživeli, mnogi su poginuli i dopremljeni roditeljima u limenim sanducima. Za razum nikad nije kasno, možda ni za komadić pravde koji bi dobila porodica Trifunović.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera