‘Oluja’ kao Berlinski zid u glavama Srba i Hrvata

Svake godine, kraj jula i početak avgusta obeleže teške reči, trzavice i kopanje po ranama koje nikad da stane, i sve to zbog “Oluje”. Dok Hrvatska slavi oslobađanje onog dela teritorije koji se u Srbiji zvao ‘Republika Srpska Krajina’, Srbija tuguje zbog ubijenih i proteranih sunarodnika avgusta 1995. godine. I tako svake godine, kao da pre i posle tih datuma ništa ne postoji.

I nikakvih naznaka nema da postoji namera da se bilo šta pomeri sa postojećih pozicija. Retorika je krajnje problematična, po pitanju dobrosusedskih odnosa, a kada prođe tih nekoliko dana, onda se svi akteri ponašaju kao da se ništa nije desilo, vratimo se svakodnevnim obavezama i čeka sledeću godišnjicu.

Bilo bi zanimljivo jednom uraditi eksperiment i na teritoriji cele Hrvatske emitovati samo informativne programe srpskih televizija, a u Srbiji Hrvatskih, i to nekoliko dana pre i posle godišnjice “Oluje”. Verovatno ne bi doprinelo nikakvom približavanju stavova, niti boljem razumevanju, ali ko zna, možda bi sve nas nateralo malo da se zamislimo nad svojom sudbinom.

‘Berlinski zid’ glumca Kostića

Ove godine, ceo taj mizanscen bogatiji je za ideju poznatog srpskog glumca Vuka Kostića. On je rekao da bi trebalo da se između Hrvatske i Srbije podigne Berlinski zid, da se više ne gledamo, ne družimo, a pre svega – ne ratujemo. Za sve koji tako razmišljaju, poput Kostića, mali je Berlinski zid. Pre bi im pomogao Kineski. I to ne samo da odvoji Srbe i Hrvate, nego i Srbe i Bošnjake, Srbe i Crnogorce, Srbe i Albance, a što da ne i Srbe i Makedonce, Srbe i Mađare, Srbe i Rumune i Srbe i Bugare. Za svaki slučaj. Još kada bi vredni neimari mogli da i sagrade neki podzemni, ili nadzemni most do Moskve, to bi bilo ostvarenje snova mnogih srpskih usijanih glava. Ne bi dobili nebesku Srbiju, ali imali svoju ograđenu prćiju izolovanu od svog štetnog dejstva i uticaja retrogradnog Zapada. Za Merkur u Veneri, nismo sigurni.

Ljudi poput Kostića nikada, ali nikada ne razmisle pre nego što tako nešto kažu, a morali bi. Pre svega zbog onih Srba koji su nastavili da žive u Hrvatskoj, a nije da ih nema. Oni moraju posle svega što se izgovori da nastave da žive u svojim domovima.

Elem, u ovim danima nikako da čujemo neke prave reči koje bi mogli da doprinesu konačnog stavljanja tačke na sve te naše priče. Ovo su vremena kada pamet kao da ne postoji na našim prostorima, a razum se negde sakrio kako bi se poštedeo svih onih neprijatnosti kojima svaka normalna reč može da bude podvrgnuta žestokom ruglu.

Svako ovih dana navodi vodu na svoju vodenicu i daće sve od sebe da obezbedi što više aplauza. Žrtava se niko setiti neće. Ni onih kojih zbog kojih je “Oluja” akcija koja je zaokružila Hrvatsku državnost, ni onih koji su u toj akciji poginuli na drugoj strani ili gotovo svi morali da napuste svoja viševekovna ognjišta. Priča se samo o nekim apstrakcijama i na njima se grade politike za budućnost. Sve dok na vlasti imamo u Hrvatskoj one koji za Srbe kažu da su četnici, a u Srbiji one koji za Hrvate govore da su Ustaše, nema nama sreće.

Traktori nisu simbol ni poraza ili pobjede

Zahvaljujući našoj međusobnoj istoriji, taj Berlinski zid odavno postoji, ali u glavama glavnih nosioca nacionalističkih politika i srazmerno njihovom uticaju i u narodima. I to u obe države. Taj Berlinski zid nikada nije pao, a čini nam se i da neće uskoro. Neko bi pomislio da je danas u miru još čvršći. Kao da se sve više cigli u njega svakodnevno ugrađuje. Malo jedno, malo drugi, mali Thompson, malo Baja. Taj Berlinski zid nemoguće je ukloniti bez razuma na obe strane. Kada svi budu shvatili da traktori nisu simbol nečijeg poraza ili pobede, već neizostavna sredstva za poljoprivredu od koje bi trebalo da se dobro živi možda budemo imali šanse da budemo normalni. Ovako se samo zakopavamo sve dublje i dublje u svojim zabludama.

Veliki narodi su nekada postojali. Danas je to ceo svet. Taj svet ima šansu da bude još lepše mesto za život. Da bi tako bilo nikakve barijere ne bi trebalo da postoje. Mi se kao narodi i dalje palimo na mnogo loše stvari, a svakodnevna lepota života prolazi mimo nas bez da i primetimo. Politike su te koje nam uništavaju, ne samo živote, već i budućnost. I tu ne postoji samo jedan krivac, već mnogo njih. Pogledajmo samo svoje okruženje i ko nam sudbinu drži u rukama i mnogo toga će nam biti jasnije. Svo zlo dolazi od neodgovornih politika koje kada se god nađu pred pravim zidom, zaobilaze ga nakaradnim nacionalizmom koji, gotovo uvek ima za cilj samo štetu onom drugom, a ne sopstveni prosperitet.

Političke elite u Srbiji i Hrvatskoj nikako da shvate da imaju odgovornost za sve ono što nam se dešava. Proslavljati nešto što tvoj sused misli da je tragedija ne može da doprinese boljitku, isto kao i konstantno obeležavanje nekih datuma koji su dovodili do poraza, što je slučaj sa Srbijom. Za početak, dobro bi bilo da svi zajedno slavimo život. U suprotnom nam taj Berlinski zid neće biti potreban, jer će se večno ostati u našim glavama.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.