Vučić obilježavanjem tragedija pravi nove ‘pobjede’

Srbija i njen predsjednik danas, umjesto da se okrenu budućnosti, postizanju rezultata za ponos, veličaju mnoge datume koji predstavljaju teške tragedije i još veće poraze.

Aleksandar Vučić se 1999. godine useljavao u državni stan dok je cijela Srbija strijepela pod bombama, piše autor (Tanjug)

Dolazak Aleksandra Vučića na vlast Srbiji nije doveo samo čvrsto utemeljenje populističke politike, već i povratak na retoriku i dela iz 1990-ih godina, koje su zanavek obeležile Srbiju najprimitivnijim i najrazornijim nacionalizmom i šovinizmom. Pokušao je Vučić da se dodvori mnogima – kako u zemlji, tako i u inostranstvu – navodnim evropskim narativom i nije da baš nije uspeo. Mnogi su poverovali u njegove priče. Dok je svet krupnim koracima grabio ka novim granicama života, Vučić je kompletnu Srbiju ponovo uveo u tamni vilajet tragedija i poraza. Srbija danas, umesto da se okrene budućnosti, postizanju rezultata za ponos, veliča državnim obeležavanjem mnoge datume koji predstavljaju teške tragedije i još veće poraze.

Tako je, krajem 1980-ih godina prošlog veka, Slobodan Milošević za arhitekturu krvave vlasti izabrao obeležavanje šest vekova od Kosovske bitke. Tog Vidovdana 1389. godine srpske i turske snage su se sukobile na Gazimestanu i ostalo je verovanje da je tada veliko Otomansko carstvo izvojevalo pobedu, kojom je započela petovekovna vazalnost Srbije prema Turskoj. To Miloševića nije sprečilo da organizuje 1989. godine veliki skup na Gazimestanu, odakle je poručio da srpski narod više niko neće da bije. Obeležavanje Kosovskog boja je postalo tradicionalno sve do danas. Izuzev ove godine, svakog 28. juna Srbi iz mnogih krajeva dolaze u Kosovo Polje kako bi obeležili taj datum. Ovogodišnja “proslava” je obeležena u Gračanici.

‘Olujua, ‘Bljesak’, početak NATO bombardovanja

Vučiću je Kosovska bitka malo za ono što je on planirao. On je u državnu politiku ubacio i “Oluju”, i “Bljesak”, i početak NATO bombardovanja. Dan sećanja na žrtve genocida u Jasenovcu nije od juče, bez obzira na činjenicu da Vučić besomučno želi da pokaže da je on taj koji se setio logora u Jasenovcu, što apsolutno nije tačno. Potpisnik ovih redova je kao đak osmog razreda osnovne škole u malom gradu u Srbiji još davne 1984. godine, u okviru đačke ekskurzije, posetio Jasenovac, zajedno sa celom generacijom učenika.

Izuzev dodatne nacionalne homogenizacije, koja je Vučiću davno usađena u glavu, razlog za obeležavanje ovoliko tragičnih datuma u novijoj srpskoj istoriji leži i u nečemu drugom. Naravno da se u pomenutim događajima radi o žrtvama ratnih sukoba i tu nije ništa sporno. Sporno je mnogo toga drugog. Ta ista država nije puštala izbeglice iz Hrvatske da uđu u Beograd, već ih je projektovala za naseljavanje Kosova. Da ne pričamo o tome što je omogućila mnogim svojim sunarodnicama da se obogate na muci srpskih izbeglica, a sada puštaju lažne suze za tim izbegličkim kolonama.

Vučić se, podsmevajući se čitavom narodu, 1999. godine useljavao u državni stan dok je cela Srbija strepela pod bombama. Dok se Srbija teritorijalno smanjivala, on se stambeno proširivao. Ima li on pravo da danas pusti suzu za žrtvama tog bombardovanja? Na sve to doveo je 24. marta, na dan kada je 1999. godine počelo NATO bombardovanje Srbije, na stranački skup, nekadašnjeg kancelara Nemačke Gerharda Schrodera, koji je bio jedan od vinovnika te agresije. I konačno, država do današnjeg dana nije uspela da evidentira i popiše žrtve tog bombardovanja.

Obeležavanje tih datuma ima za cilj da se ukloni svaka odgovornost Srbije za ratna razaranja na teritoriji bivše Jugoslavije i to je itekako vidljivo. Kao da Vučić pere svoju savest tim patriotskim govorima i obeležavanjima tragičnih datuma po srpski narod. Kada su nedavno obeležavali stradanje srpskog naroda u hrvatskoj vojno-policijskoj operaciji “Oluja”, i Vučić i Milorad Dodik ni reč nisu izustili o izdaji (ili predaji) srpskih snaga i Beograda. Nisu ni primetili da su pre formiranja svih tih krajina neki pripadnici drugih naroda takođe bili prinudno iseljeni iz svojih domova i pobegli od sukoba. O izboru Prijedora za domaćina centralne manifestacije da i ne govorimo.

Kako su se porazi proglašavali pobjedama

Vučić obeležavanjem ovih tragičnih datuma po srpski narod želi da obriše i svoju krivicu za učešće u politici koja je dovela do ratnih razaranja na teritoriji bivše SFRJ. Tada je, kao radikal, sanjao “veliku Srbiju”, a danas, kao naprednjak, želi da stvori “srpski svet”, čiji će on biti predsednik. Zato su mu potrebni svi ti datumi. Svuda gde su ti radikali branili Srbe, Srba više nema, i to dovoljno govori o svemu. Niko ne treba da zaboravi na stradanja svog naroda, ali žrtve na koje se svi pozivaju nisu zaslužile zloupotrebu. I danas mnogi u Srbiji zameraju, pre svega Miloševiću, a onda i radikalima, ne što su započeli i vodili ratove, već zato što ih nisu dobili. I tu ne pomaže to što je Milošević proglasio pobedu nad NATO snagama juna 1999. godine, uz Šešeljevu i Vučićevu podršku.

Srbiji nije potrebno državno obeležavanje tragičnih datuma i poraza u istoriji. Postoji sećanje koje se gaji i koje treba da bude prisutno. Srbiji je potreban ogroman zaokret, bez kojeg nema napretka u budućnost i mogućnosti normalnog života sa susedima. Kao što život nije mogao da čeka na Srbiju po padu Berlinskog zida, tako je i danas. Brzina kojom se svet danas razvija i napreduje ostavlja za sobom svakoga ko nije spreman to da prati. Iz godine u godinu, iz meseca u mesec, stalno dovoditi narod u stanje depresije i tuge zbog mnogo toga preživljenog u prošlosti, očigledno nije dobra politika i za cilj ima samo lične, a ne državne interese.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera