Komemoracija povodom otkaza NBA zvijezde Svetislavu Pešiću

Tačna se vest znala znatno ranije, još prošle nedelje, a onda se na komemorativnoj konferenciji za novinare ukazao selektor srbijanske košarkaške reprezentacije Svetislav Pešić i saopštio da na Mundobasketu neće igrati NBA zvezda Nikola Jokić.

I, kao da ovakva letnja šema postaje rutina za sportsku javnost u Srbiji: Jokić neće nastupiti, uprkos brojnim razgovorima u Americi (valjda mu nose neku švarglu iz rodnog kraja, apele tetaka i ujni, sa sve širom familijom, šta se može, umoran je, nemotivisan, iscrpljen, šta god.

Pa onda kreće pljuvanje po najboljem (“Ne zovite ga više, pa neka je i Majkl Džordan” – jok i nije), a on tako slatko kulira da i ne skriva kako mu je mnogo važnije da njegovi konji imaju dovoljno deteline, nego to što je za brojnu armiju pomahnitalih Srba – izdajnik bez istinskih patriotskih osećanja.

‘Ajte, ljudi, uozbiljite se, čemu ova igra nabrajanja, podsećanje na to da je Nikola Jokić, zapravo, debitovao za reprezentaciju otkazom (2015) koji je saopštio selektoru Aleksandru Đorđeviću. Kao, imam neka posla po SAD.

Nije mentalno spreman

Čemu sećanja na to što je bilo nedavno (priprema terena za pretpotopske uspomene), na tri Jokićeva nastupa u državnom timu, srebro na Olimpijadi, na gluposti.

Nikola Jokić odavno ima novce da kupi slobodu, valja se i za konje pobrinuti, bez preteranog talasanja; ovde su, ipak – imamo posla sa presvučenim radikalima – njegovi konji taoci, mora da pazi. I da svašta potpisuje, recimo predizbornu podršku Aleksandru Vučiću: “Zato sam posebno srećan, jer je svim tim ljudima dosta njihovih (opozicionih, prim. aut.) pritisaka, laži i neistina“, rekao je Vučić, bogatiji za Jokićev potpis, kao crnogorski litijaši za podršku Novaka Đokovića.

Svaka čast sportisti kakav je Svetislav Pešić (onaj mršavi, onaj iz Grenobla, što je peko zanat kod Boše Tanjevića): “Sa Jokićem smo pričali, bili su dobri razgovori… On nije ni fizički ni mentalno spreman, jednostavno nije spreman da preuzme odgovornost”, izgovorio je Pešić na pomenutoj komemoraciji.

Opet, nemojte ljudi ko Boga vas molim, MVP finala NBA lige nije mentalno spreman da preuzme odgovornost, pa, ko koga ovde brani. Ne pravite, ljudi, cirkus gde mu nije mesto, ne pravite budale od sebe.

A sad ona sećanja kojima se ovde neutemeljeno preti.

Nema u ovom napisu baš mnogo mesta za nostalgiju, ali, zar baš osam otkaza pred Prvenstvo na Filipinima… Neki manje mladi čitaoci i autor podsetiće se 1978. i Manile, jer, ovogodišnje Svetsko prvenstvo u košarci igra se od 25. avgusta do 10. septembra na Filipinima, u Japanu i Indoneziji. Zamislimo samo da je te ‘78. neko otkazao selektoru Aleksandru Nikoliću… A danas, osam odjavljivanja, kao da je reč o zonskom turniru veterana.

Univerzalni sedativ i taktički pristup

Gledali smo tih godina u jugoslovenske košarkaše kao u istinske idole, polubogove, znali da će Rusima da utrpaju taman kol'ko treba, a možda i koji koš viška, za usput, da će Kića, Moka, Praja, Kinđe, Ćosa, da budu veliki, da su pametni, dobri u reketu, sjajni u šutu, veliki sportisti.

Nekako, podrazumevalo se da ćemo na samom podbacivanju videti ono čudo od Tkačenka, iskopanog u nekoj tundri da zaustari Jerkova, Rašu, Žižića i saslušati univerzalni lek i taktičku zamisao velikog Nikite (Dragana Nikitovića), stavljenog u ozbiljnu poziciju čoveka koji mora da brine i o zdravlju radnih ljudi, jer, veliki je ulog u igri.

Presuđivalo je njegovo iskustvo: “Ne smemo dozvoliti jurnjavu po terenu!”, izgovorio bi Nikita univerzalni sedativ i taktički pristup (nešto poput agresivnog zonskog presinga) i odmah malo spustio usijale strasti. Sugerišući nam da smo bolji, pametniji, lepši, samo da se ne nadmećemo s protivnikom tamo gde je jak.

Te 1978. Jugoslavija je po drugi put bila svetski šampion, jurili su Rusi nas, Edeško, Belostenji, Žar-Muhamedov, Miškin, igrali pošteno, dobro, po šemama Gomeljskog i Kondrašina, ali smo znali da je gvint te igre u “nečemu” što niko nema (kakve su to riznice teških idiotluka), u svojevrsnoj alhemiji i drugim bajkama koje ne zaslužuju da ih se ruši.

Kao što, inače, deci ne valja rušiti idole; Nikita je prenosio i osvajanje treće titule, 1990. u Buenos Ajresu, još ga se nisu rešili, dobiće otkaz tek dve godine kasnije, kada Slobodan Milošević već bude duboko u sedlu. Borbu za četvrtu svetsku titulu prelomio je izvesni Milan Gurović na čijem je ramenu bio istetoviran lik zapovednika četničkih koljača; ispucao je ključne trice, znam da sam navijao protiv njega.

Konji nasmijani

I tu, valjda, dolazimo do suštine priče; da podvučemo crtu ispod onoga što nismo sabirali: u neko doba sve je otišlo k vragu, nije reč ni o kakvoj alhemiji, istinski se pucalo se i ubijalo, treba to izgovoriti, pogotovu pred decom, neka i otplaču partiju zbog toga što njihov idol neće igrati za njihovu zemlju, ali, znaju deca i da saslušaju, mogu i da razumeju.

Možda zapamte i to ko je ubijao, koga, i sa kolikom strašću. A možda zapamte i to da je glavni stožer zločina bio nedaleko od zgrade u kojoj je i Košarkaški savez. Samo polako i pažljivo, na duge staze. Lako je s decom, teško je s ovim matorim kretenima koji bi i dalje da povećavaju Srbiju već posle dve gemišta, ili nekoliko šljivki.

S onima koji su u tuđem reketu i odande bi da moralno prosuđuju. E, zbog njih Jokićevi konji izgledaju nasmejano, fakat, dobro su raspoloženi, baš kao i gazda koji je zavaljen u sulkama, a jedva čeka da ih upregne u čeze. Koji više u komšiluk ne šalje mejlove (“Ima li nekoga za basket?”).

Kako taj čovek kulira, pa to je genijalno. Kako blago prekorno poručuje da će od njega u Srbiji imbecili dobiti taman kol'ko moraju i ni osmeh više; kako je iznad ovdašnjih mutanata patriotizma, pojavnih oblika teške mentalne zaostalosti.

Nikola Jokić ostaće zapamćen. Zato što je uradio mnogo toga, u mnogim je nadmetanjima bio najbolji, nije se predavao.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.