Kako protiv razorne moći španske desnice

Ne tako davno, pre pet godina, španski ministar spoljnih poslova Josep Borrell objašnjavao je zašto njegova zemlja uspešno odoleva desničarskom populizmu.

„Mi smo dobili vakcinu sastavljenu od španskog građanskog rata i više decenija Francove diktature“, rekao je u jednom intervjuu Washington Postu. Bio je ubeđen da je taj zadobijen imunitet od jačanja ekstremističkih nacionalnih pokreta u Španiji trajan.

Španiji se za razliku od njenih suseda, neće dogoditi da neka ekstremno desna partija dobije značajnu podršku birača, govorio je tadašnji šef španske, a današnji šef diplomatije Evropske unije.

Ako bi se držali Borrellove metafore o vakcinama, pola decenije kasnije pokazuje se da je Španiji potreban takozvani buster ili još jedna doza vakcine protiv fašizma, jer je na izborima u nedelju ultradesničarska partija Vox sa više od 30 poslaničkih mesta potvrdila kao treća snaga na političkoj sceni Španije. Prethodno, u maju, socijalisti su na lokalnim izborima, doživeli debakl, dok je partija desnog centra Narodna stranka (Partido Popular) u koaliciji sa Voxom, preuzela vlast u nekolikim značajnim regionima Španije.

Pobjednici izgubili, gubitnici pobijedili

Premda se pokazalo da pobedničkoj Narodnoj stranci (partija desnog centra) neće biti dovoljna ni podrška Voxa kako bi osvojila apsolutnu većinu, jer sem Voxa, ona za sada nema dalji koalicioni kapacitet, Španija je i dalje vezana u politički čvor.

Odluka Pedra Sancheza da usred nesnosne letnje žege raspiše prevremene izbore, umesto da čeka do redovnog termina u decembru, ipak se pokazala ispravnom. Jer kako to navode svi mediji na Iberijskom poluostrvu, desnica, odnosno Narodna stranka je „nedovoljno pobedila“, dok su socijalisti „ostvarili pobedu“ iako su izgubili izbore.

I zaista, talas populističke desnice, koji zapljuskuje Evropu ipak se ovoga puta odbio o hridi Iberijskog poluostrva. Gotovo je sigurno da vlada u kojoj bi se nalazio Vox neće biti moguća. Čvor bi možda mogao da se razmrsi tako što bi Sanchezovi socijalisti zajedno sa levim partijama Sumar, uz pomoć nekolikih mesta republikanskih stranaka Katalonije, uspeli da namaknu većinu u parlamentu. Neke katalonske partije, zauzvrat traže ponovljeni referendum za otcepljenje, što ne može da im odobri ni socijalista Sanchez jer je takva vrsta parcijalnog plebiscita neustavna i protivzakonita. Ali se može razgovarati o još većoj autonomiji, što bi u vladi sa Voxom bilo nezamislivo.

I eto, činjenica da se na vlast u Španiji najverovatnije neće popeti desnica, navodi analitičare na paradoksalne ali istinite naslove: Pobednici izgubili, gubitnici pobedili…

Vox je frakcija stara nešto više od jedne decenije. Potekla je sa krajnje desničarskih rubova, utopljenih u etos katoličkog tradicionalizma, animoziteta prema katalonskom i baskijskom separatizmu, antipatije prema migracijama, poricanja nauke o klimi i ideološkog besa prema feminizmu i pro-LGBTQ+ zakonima u španskom društvu.

Opojni napitak agresivnog nacionalizma

Događaji u Španiji označavaju samo najnovije, iako možda najupečatljivije, poglavlje u široj evropskoj priči. Stranke krajnje desnice ušle su u glavni tok kontinenta i imaju istinsku moć. Neliberalni nacionalisti već vladaju u Italiji, Poljskoj i Mađarskoj, a podržavaju vlade u Finskoj i Švedskoj. Krajnja desnica raste u Austriji i Nemačkoj. Nedavne ankete pokazuju da Alternativa za Nemačku (AfD), prestiže vladajuće socijaldemokrate i njihove saveznike, Zelene.

Mnogi analitičari, politikolozi, sociolozi već neko vreme pronalaze i objašnjavaju kako je desničarski talas uspeo da potopi ono što je Evropa tako dugo negovala: socijalno odgovornu državu, jednaka prava za sve, besplatno obrazovanje i zdravstvo…

U nedavnom eseju u Journal of Democracy, nemački politikolog Michael Bröning ukazao je na „kolaps poverenja u političke institucije u kojima se oseća snažan nedostatak optimizma“. U takvoj sumornoj praznini, krajnji desničari nude jednostavniju, emotivnu privlačnost od kolega iz establišmenta. Zastrašenim masama, zbunjenim problemima moderne ere, krajnja desnica nudi opojni napitak: otvoreni, agresivni etnički nacionalizam.

U nuđenju rešenja protiv naleta desnice u Španiji su se naglašeno uključili književnici, filozofi, istoričari umetnosti… Pesnikinja, književnica i novinarka Azahara Palomeque svojim neobičnim esejima u kojima se zalaže za povratak „ljudskosti i morala“ u politici, privlači pažnju u medijima sklonijim socijalistima, kojih je ruku na srce sve manje. A i oni retki ophrvani su finansijskim teškoćama zbog nedostatka oglasa.

Kafkijansko društvo bez morala i etike

Ova izuzetna umetnica koja je doktorirala na Princetonu, a nedavno se iz SAD-a vratila u Španiju izabrala je Kafkin Proces kako bi poruke iz tog distopijskog štiva uporedila sa savremenim bujanjem desničarskog populizma u svetu.

Na početku eseja objavljenog pre neki dan u madridskom El Paisu, Palomeque citira onu čuvenu prvu rečenicu iz Procesa: „Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen.“ Glavni junak bezuspešno kroz knjigu pokušava da otkrije ko ga to i zašto goni i osuđuje, nastavlja španska književnica. Podseća da se glavni junak susreće sa silom iscepkanih nepristupačnih instanci, sa „čitavom konfiguracijom moderne fragmentisane države“, „amalgamom kancelarija i beskrupuloznih šefova“… Ispod cele ove priče krije se zastrašujuća poruka: Jozef K će biti žrtvovan iako je nevin, objašnjava Palomeque.

Potom se iz fikcije vraća u savremenu realnost. Uronjeni smo danas u nešto drugačiju političku paradigmu. Svedoci smo poražavajućih dešavanja koje bi morale više da nas zabrinu nego što to čini fabula Kafkinog Procesa. Moral se smatra simptomom naivnosti, biva ismevan… Moralnost je suprotna onome što uspešna biografija danas predstavlja: a to je individualizam i nadmetanje sa drugima. U toj trci važeći je diktat, sve druge moramo, ne pitajući za cenu, da pregazimo.

Savjeti za ljevicu

Mnogim evropskim analitičarima, Donald Trump, bivši, a možda i budući predsednik SAD-a, služi kao očigledan dokaz o sunovratu pred kojim se nalazi svet. U Španiji se on češće pominje nego Fransisco Franco čija je fašistička diktatura postala staromodna pred naletom novog doba postistine.

Poznato je i dokazano da su 70 posto izjava koje je Trump izgovorio u toku svog mandata čista laž. Ali što su lažljiviji, političari su danas sve popularniji. Ne mora se ići preko Atlantika da bi se dokazalo da mase vole da ih lažu vođe. Primera ima na pretek i u Evropi. Ne moramo ovog puta da pominjemo vođu „srpskog sveta“ pod čijim šefovanjem, koje traje više od decenije, teško da je izgovorena ijedna potpuno istinita tvrdnja.

Ali Azahara Palomeque ukazuje na pojave koje još razornije utiču na društvo. Kada je Trump, nedavno tvrdio da može da puca nasred Pete avenije, da ubija ljude i da ne gubi glasove, on je možda tada čak izgovorio istinu i nesvesno „ukazao na ključ društvenog zla“. Ljudi danas postaju popularni i dobijaju glasove ako su majstori u marketingu. I možeš da budeš ubica i da te biraju na najodgovornije funkcije.

Desnica mnogo više laže

Zanimljiva je, uzgred, i teza koja se u poslednje vreme češće ističe u analizama sadašnjeg stanja: poznato je, kažu pojedini politikolozi, pa i filozofi, da čak i u eri vladavine alternativnih činjenica, desnica po pravilu mnogo više laže nego levica.

Azahara Palomeque, kao i pojedini njeni zemljaci, uticajni filozofi apeluje na stranačke kolege da se ne odriču onoga što se danas donekle cinično naziva „moralna superiornost levice“.

Ne može se potcenjivati težina i složenost posla oko kreiranja političke kampanje u eri smanjene pažnje i komercijalizacije. No, ipak levica ne bi smela da promoviše iracionalna uverenja, protivna dostupnim dokazima, ni na španskim ni na bilo kojim predstojećim izborima.

Kako da govoriš istinu i dobiješ glasove? Već samo pitanje je naizgled paradoksalno. Jer zna se da, ako se veruje naučnim dokazima, ovoj planeti prete još veće oluje, još žešća suša, još katastrofalnijnije poplave, požari… A čovek je umoran od tih kataklizmičnih predviđanja. Mnogi više vole da ih negatori klimatskih promena lažu nego da se suoče sa stvarnošću.

Ljudima, ili narodu, na koji desničarski populisti vole da se pozivaju, potrebno je ponuditi umesto zavaravanja neku realnu konkretnu masovnu akciju.

Tako na primer Isak Rosa Machado, koji važi za jednog od najbriljantnijih pripovedača na španskoj književnoj sceni u svom najnovijem romanu Sigurno mesto (Lugar seguro) glas pomalo satirično daje prodavcu jeftinih bunkera.

Nisu pritom ta skloništa planirana zbog agresije i rata koji je pokrenula Rusija protiv Ukrajine. Već je pisac iz Sevilje stvorio bunkere zbog klimatskih promena „spašavajući kupce“ od prirodnih razaranja koja su mišljenju ovog pisca uzrokovana nezajažljivim grandomanskim željama čoveka.

Svakako, rešenje ne može biti da se svi zatvorimo u „low cost bunkere“, pa ko preživi.

„Budućnost je ono što smo spremni da odbranimo“, kaže Isak Rosa u jednom skorašnjem intervjuu. Kroz prodavca bunkera, koji kroz roman ima i lucidnih momenata, ovaj pisac govori i kako da se na pametan način suočimo sa „klimatskom krizom“.

Ako želimo da govorimo realno o budućnosti onda je neophodno da odustanemo od naših prekomernih želja. Od neodrživih načina života, od potrošnje, od navika, od dalekih ili čestih putovanja, od skupocenih masovnih proslava, od… Tek onda možemo da govorimo da je budućnost pred nama. Isak Rosa shvata da je ljudima najteže da shvate da odricanje od želja nije uvek gubitak, već je češće dobitak.

Po tropskim vrućinama na izbore

I dok su turisti, najviše Englezi evakuisani sa Rodosa, usled vatrene stihije, dok su se na asfaltu po gradovima pekla jaja na oko, dok su Sicilijanci na temperaturi od gotovo 50 stepeni provodili dane i noći u vodi, Španci su izašli na izbore. Ventilatori su, priča se, radili gotovo na svim izbornim mestima. Da li je taj povetarac uticao da se razbistre usijane glave?

Šta god da je bilo, tek Evropa je predviđala da će Španci reći jasno zbogom jednoj od poslednjih levičarskih vlada na kontinentu. Strepelo se da će se Vox zajedno sa umerenijom desnicom ušuškati u vlast, da će proterati imigrante, zabraniti abortus, osuditi žrtve silovanja, umesto silovatelja, krčiti šume da bi zabetonirali oblakodere… To se ipak nije dogodilo. Od dve najveće partije, nijedna nije izgubila sve niti je osvojila nespornu pobedu. Predstoje nedelje a možda i meseci pregovora i kombinovanja.

U pravu je bio Orwell koga danas citiraju na Iberijskom poluostrvu: „Izricanje istine je revolucionarni čin u vremenima sveopšteg obmanjivanja“.

Azahara Palomeque nije jedina Španjolka koja se nadovezuje na Orwella i dodaje da današnji političari nisu ni istinoljubivi ni revolucionari. Traži se zato da građani izvedu revoluciju. I ne dozvole da se glasovi osvoje lažima.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.