Škole će poželjeti nastavnika, ali nastavnika više biti neće

Nacional-skakavcima nisu potrebni obrazovani i prosvećeni građani, jer oni predstavljaju opasnost za autokratski model vladavine. Vladajućoj kasti su neophodni poslušni podanici, a ne slobodni ljudi koji misle svojom glavom.

Bježe mladi od prosvjete kao đavo od krsta, a nije im ni zamjeriti, jasni su razlozi nepopularnosti učiteljskih i nastavničkih smjerova, piše autor (Al Jazeera)

Završen je junski upisni rok na fakultet, a rezultati su porazni, bar kad su u pitanju one katedre koje bi trebalo da školuju buduće učitelje, nastavnike i profesore. Na Hemijskom fakultetu u Beogradu, za smer Nastava hemije, prijavilo se samo sedmoro brucoša; na Matematičkom fakultetu, na smeru Opšta matematika, prijavilo se 135 kandidata (broj planiranih mesta je 250); na smeru Srpski jezik i književnost prijavilo se 24 kandidata, što je manje od četvrtine predviđenih studenata, a na Fizičkom fakultetu u Beogradu, za smer Opšta fizika, prijavio se samo jedan brucoš.

Nije bolje ni van Beograda, u Novom Pazaru se za smer vaspitača prijavilo njih troje, na Pedagoškom fakultetu u Somboru za 130 mesta prijavilo se 36 kandidata, a u Vršcu za pozov učitelja njih četvoro. Takav trend nije od juče. Primera radi, prošle godine na novosadskom Prirodno-matematičkom fakultetu na fizici su imali samo jednog brucoša, a na hemiji – nijednog. Čitavu deceniju srednjoškolci izbegavaju fakultete nakon kojih bi postali vaspitači ili prosvetni radnici.

Manjak nastavnog kadra

Beže mladi od prosvete kao đavo od krsta, a nije im ni zameriti, jasni su razlozi nepopularnosti učiteljskih i nastavničkih smerova. Na prvom mestu su male plate koje su čak ispod državnog proseka, ali nije zanemarljivo ni to što je poziv prosvetnog radnika degradiran, omalovažen i gurnut u zapećak. Nekada je to bilo ugledno zanimanje, profesor je bio autoritet, a u međuvremenu smo stigli dotle da je sasvim normalno da učenici šikaniraju profesore i prolaze nekažnjeno. Tipičan primer je snimak iz jedne škole u Trsteniku koji je obišao Srbiju, gde se vidi kako učenici nastavnici izmiču stolicu. I nikom ništa.

Sveopšta mahnitost dirigovana sa mesta moći i vlasti zahvatila je čitavo društvo, pa se proširila i na škole, i na đake koji upijaju vrednosti kojima ih hrani poremećeno društvo u kojem odrastaju. Sistem vrednosti je kod nas već decenijama misaona imenica, sve pristojno smo bacili pod noge, smrvili u prah, uspostavljajući sistem bezvrednosti koji je i dalje na snazi. Prirodna posledica takvog naopakog sistema je bagatelisanje obrazovanja i potpuna nezainteresovanost mladih ljudi za rad u prosveti. Nije do njih, nisu oni za to krivi, krivi su odrasli koji su takav sistem stvorili i održavaju ga u životu, ukidajući budućnost sopstvenoj zemlji.

Osnovne i srednje škole danas već pate od manjka nastavnog kadra, a šta će biti u bliskoj budućnosti nije teško pretpostaviti. Neće proći mnogo vremena, a u školama neće imati ko da predaje srpski, geografiju, fiziku, matematiku, biologiju i ostale predmete. Ne metaforički, već doslovno i bukvalno. Manjak radne snage vidljiv je i u drugim oblastima, primetno je na primer odsustvo vozača i majstora. To se donekle može nadoknaditi uvozom radne snage, među vozačima Gradskog saobraćajnog preduzeća u Beogradu već neko vreme ima i ljudi sa Šri Lanke. Međutim, kad su u pitanju prosvetni radnici, emigracija nije ni od kakve pomoći, tu su domaći kadrovi jednostavno nezamenljivi.

Inicijativa za spas prosvete

Stanje je već alarmantno, a uskoro će postati nerešivo, škole neće biti ukinute, u njima će neko morati da predaje, ali nadležne organe taj problem kao da ne zanima baš previše. Dekani osam fakulteta, Filološkog, Matematičkog, Filozofskog, Hemijskog, Biološkog, Fizičkog, Geografskog i Fakulteta za fizičku hemiju, odlučili su da nešto preduzmu, pa su sročili deklaraciju za spas srpske prosvete i poslali je nadležnom ministarstvu. U deklaraciji su izneli konkretne predloge za poboljšanje položaja prosvetnih radnika kako bi buduće studente privukli da upišu fakultete koji će ih odvesti u učionice. Dekani su, između ostalog, predložili su posebne stipendije za studente koji upisuju nastavničke smerove, značajno povećanje plata od 30 do 50 posto, kao i mere za vraćanje ugleda učiteljima i nastavnicima.

U inicijativi je konstatovano da je nastavničkom pozivu “oduzeto dostojanstvo, ne uživaju ugled kakav bi trebalo da imaju, uz često neprihvatljiv odnos učenika i roditelja prema njima”, te da se to mora menjati, jer je dobro obrazovanje stub društva, bez njega naprosto nema budućnosti. Predložili su i ozbiljnu analizu i reviziju planova i programa nastave u osnovnim i srednjim školama, kao i čitav niz drugih mera za poboljšanje stanja u prosveti.

Na inicijativu osam dekana iz Ministarstva prosvete je stiglo nešto što bi se teško moglo nazvati odgovorom. To je niz opštih mesta, birokratskih ispraznosti, uz napomenu da “Ministarstvo svake godine raspisuje konkurs stipendiranje studenata za nedostajuća zanimanja, kakao bi se stipendirali studenti druge i treće godine studija koji studiraju matematiku, fiziku, informatiku, engleski, srpski i nemački jezik”. Ima Ministarstvo i takozvano rešenje: “Novim Akcionim planom, biće promenjeni uslovi te će se ovi studenti stipendirati od prve godine i iznos stipendija biće povećan“.

Ni reči o ostalim nastavničkim smerovima, ni reči o povećanju plata, a o vraćanju ugleda prosvetnim radnicima da i ne govorimo. Samo su naveli da Strategija razvoja obrazovanja i vaspitanja predviđa i “opšte osnaživanje nastavnika, njihovog profesionalnog razvoja i napredovanja”. Drugim rečima, vršilac dužnosti ministra prosvete Đorđe Milićević ne razume u kakvom je stanju resor kojim rukovodi, a njegovo ministarstvo nije baš previše zainteresovano za bavljenje svojim poslom ili za, daleko bilo, rešavanje gorućih problema.

Uništitelji prosvete i prosvećivanja

Ako imamo na umu da je ministar funkcioner Socijalističke partije Srbije, ovakvo ponašanje je sasvim očekivano. Njegovoj partiji je onomad pošlo za rukom da uništi Srbiju, da je dovede do najvećeg civilizacijskog dna u istoriji, te da usput povede četiri bezrazložna rata i da nanese besprimernu patnju i razaranja susedima. U tome je SPS-u verno pomagala tadašnja partija Aleksandra Vučića, Srpska radikalna stranka. Od njih niko nikad nikakvog dobra nije video, pa neće ni prosveta.

Uništavanje obrazovanja i degradacija nastavničkog poziva nije nikakva slučajnost, nije se to omaklo našim vlastima, radi se o doslednoj naprednjačko-socijalističkoj politici. Nacional-skakavcima nisu potrebni obrazovani i prosvećeni građani, jer oni predstavljaju opasnost za autokratski model vladavine. Vladajućoj kasti su neophodni poslušni podanici, a ne slobodni ljudi koji misle svojom glavom.

Građanima Srbije su njihovi izabrani predstavnici namenili sudbinu jeftine, nekvalifikovane ili polukvalifikovane radne snage. U njihovoj viziji srpskog društva, idealan podanik je onaj ko ne zna mnogo, ko je zavisan od vlasti, ko će lako biti primoran da glasa za svoje upropastitelje, ko će biti voljan da se proda za radno mesto u državnom preduzeću, odakle će da botuje za naprednjačke gospodare. Dobri učitelji, nastavnici i profesori su neprijatelji društva kakvo žele da stvore političari na vlasti, a razaranje obrazovnog sistema je nasušni interes vladajuće kaste.

Pa nisu onomad samozvani rodoljubi slučajno rušili socijalistički sistem u kojem su prosvetni radnici bili uvažavani i poštovani. Da bi se ništarije i neznalice dokopali vlasti, bogatstva i moći, morali su da unište poredak koji se zasnivao na prosvetiteljstvu, pa samim tim i na prosveti i prosvećivanju. A katastrofa koja se danas odvija u srpskom obrazovnom sistemu logična je i zakonomerna posledica te davne promene smera u srpskom društvu. Kad se uputiš nizbrdicom i kreneš da se strmoglavljuješ, svaki korak te vodi sve dublje u propast.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera