Veliko pranje biografije Angele Merkel

Bivša njemačka kancelarka posljednjih mjeseci niže odlikovanja u Njemačkoj, koja joj dodjeljuju bivši saradnici.

Uzdizanje Merkel u njemački 'Panteon' na neki način je glancanje biografije dobrog dijela političke elite koji je bila dio vlasti proteklih decenija, piše Radičević (Reuters)

Kada je bivši američki predsednik Barack Obama prošlog meseca posetio Berlin, dočekan je kao da je u najmanju ruku najveća svetska rok zvezda. Za njegov nastup u Mercedes Benz Areni više od 10.000 ljudi bilo je spremno da plati ulaznice, čije cene su se kretale od 60 do čak 550 evra. Štaviše, oni koji su želeli i da imaju mogućnost na naprave selfi sa Obamom, platili su VIP ulaznicu od neverovatnih 2.500 evra. A ni bivša kancelarka niti sadašnji kancelar nisu propustili da večeraju, odnosno ručaju sa njim što su, naravno, zabeležili fotoreporteri.

I u moru osmeha, pozitivnih poruka, Obaminih zanimljivih dosetki i očinskih upozorenja na rasizam i mržnju, upadljivo izostaje ono što spaja Obamu i vodeće nemačke političare, ali i francuske lidere. A to nije samo lično prijateljstvo, već nešto mnogo aktuelnije – njihov odnos prema Rusiji i politička odgovornost za aktuelni rat u Ukrajini. Istini za volju, nije ni čudno to što u većini medijskih napisa nedostaje ovi aspekti, budući da je u toku intenzivno pranje biografija svetskih lidera.

A Berlin je pravo mesto za takvo „pranje“ i za Obamu i Merkel. Nemačka prestonica je obeležila Obamino predsednikovanje i na početku i na kraju. U jeku predizborne kampanje 2008. godine, Berlin mu je poslužio kao kulisa na kojoj se on ispred Stuba pobede predstavio kao globalni donosilac spasa. Na kraju drugog mandata, Berlin mu je poslužio za pozornicu da upozori svet da se „demokratija ne uzima zdravo za gotovo“ i da Angeli Merkel simbolički prenese odgovornost za održavanje slobodnog sveta na okupu u trenutku kada se Donald Trump pripremao za useljenje u Belu kuću.

Danas u Berlinu niko ne pita Obamu šta misli o tome što je 2012. ismevao svog republikanskog protivkandidata Mitta Romneya kao „hladnoratovskog borca“ zbog toga što je govorio da je Rusija „bez sumnje, naš geopolitički neprijatelj broj 1“.

„Osamdesete godine sada zovu da vratite njihovu spoljnu politiku. Jer je Hladni rat završen već 20 godina“, rekao je Obama u predsedničkoj debati Romneyu što mu je u kampanji pomoglo da prikaže protivkandidata kao nedovoljno vičnog za spoljnu politiku, a sebe kao spoljnopolitičkog znalca time što je insistira da je najveća američka pretnja – al Qaeda.

Samo dve godine kasnije, američke diplomate će biti uverene da su Ukrajinu privukle na stranu Zapada, iako će ruske trupe preuzeti kontrolu nad Krimom a na istoku Ukrajine započinje dugogodišnji sukob između ukrajinske vojske i proruskih lokalnih trupa koji je prošle godine eskalirao u rusku invaziju na Ukrajinu.

Drugim rečima, iz današnje perspektive Romney nije bulaznio, ali malo ko proziva Obamu zbog pogrešne politike i procene, iako svet uveliko živi novi Hladni rat ali ne između Zapada i Rusije, nego između SAD i Kine.

Odlikovanjima protiv zaostavštine

I dok Obama „glanca biografiju“ na svetskoj turneji gde u velikih halama za velike novce pravi intimnu atmosferu u kojoj publiku očarava govorima o opasnostima koje donose mržnja kao i izazovima sa kojim se suočavaju mladi, njegova prijateljica Angela senku nad svojom političkom biografijom nastoji da ukloni brojnim odlikovanjima.

Uprkos tome što je od prošle godine njena politička zaostavština pod jakim udarom kritičara, pre svega zbog njene politike prema Rusiji a u svetlu rata u Ukrajini, prošle godine je dobila nagrade dve agencije Ujedinjenih nacija – UNHCR i UNESCO – pre svega za svoju izbegličku politiku. Osim toga, i holandski premijer Mark Rutte joj je uručio Orden holandskog lava da bi se ove godine zalaufao niz uručivanja priznanja i ordena na teritoriji Nemačke.

Nakon nešto više od godinu dana, skoro potpunog povlačenja u privatnost i samo po koji intervju iznuđen ratom u Ukrajini, Merkel je najednom opet u žiži interesovanja. Jedna nagrada u aprilu u Berlinu, druga u maju u Kelnu i treća pre koji dan u Minhenu.

Prvu nagradu – i to najviše odlikovanje koje postoji u Nemačkoj – dodelio joj je predsednik Frank-Walter Steinmeier nižući pohvalne reči. Od toga da je nekoliko puta ponovio da je Merkel „pomogla našoj zemlji da ponovo dođe do ekonomskog uspeha, u izazovima kakvih nikada pre nije bilo“, do toga da je „šesnaest godina radila za slobodu i demokratiju, za našu zemlju i dobrobit njenih ljudi. Neumorno, a ponekad i na granici svojih fizičkih snaga“.

Hvaleći je kako je vodila zemlju u brojnim vanrednim situacijama, poput svetske finansijske krize ili pandemije virusa korona, Steinmeier je uručio bivšoj kancelarki Veliki krst za zasluge za narod uz zaključak da je za 16 godina njene vlasti Nemačka imala skoro neprekidno ekonomski rast.

Istini za volju, Steinmeier se vrlo kratko osvrnuo i na kritike koje se tiču odnosa prema Moskvi i Kijevu, rekavši da agresorski rat Rusije protiv Ukrajine „od svih nas traži novo premišljanje, prisiljava nas na preispitivanje pozicija“.

Doduše, po ovom pitanju su Steinmeier i Merkel u „istom sosu“, budući da je on sa pozicije šefa diplomatije u dve njene vlade i ranije vladi Gerharda Schroedera direktno učestvovao u kreiranju i sprovođenju nemačke politike prema Rusiji za koju mnogi iz današnje perspektive tvrde da je bila pogrešna i pogubna, kako za Ukrajinu, tako i za Nemačku.

Lista zajedničkih grešaka

A sve brojniji kritičari u medijima stalno ponavljaju poprilično dugu listu njihovih zajedničkih grešaka. Od veta na pokušaje Ukrajine i Gruzije da na samitu NATO-a 2008. u Bukureštu osiguraju svoje članstvo u alijansi, preko odobrenja 2015. godine da se gradi gasaovod „Severni tok 2“ iako je godinu dana ranije Rusija priprojila Krim, do odbrane energetskog partnerstva sa Moskvom čak i kada su Rusi manipulisali cenom gasa u jesen 2021. što se sada sagledava kao finansijska priprema za napad na Ukrajinu.

Zbog toga je i sam Steinmeier imao potrebu da „očisti“ svoju biografiju pa je pre godinu dana priznao da je njegova „privrženost Severnom toku 2 nesumnjivo bila greška“ te da su se Nemci „držali mostova u koje Rusija više nije verovala, a naši partneri su nas na to upozoravali“.

Njegove pokajničke reči čule su se pre i u toku njegove prošlogodišnje posete Ukrajini. Ali, dodeljivanje najvećeg nemačkog odlikovanja Merkelovoj u ovoj situaciji može se sagledati i kao pokušaj da se opere ne samo njena biografija, već i sopstvena. Naprosto, ova nagrada je svojevrsno uzdizanje u nemački nacionalni „Panteon“ u kojem su kao nosioci Velikog krsta za zasluge za narod jedino posleratni kancelar Konrad Adenauer i Helmut Kohl, koji se pamti kao kancelar-ujedinitelj dve Nemačke.

Uzdizanje Merkel u nemački „Panteon“ na neki način je glancanje biografije dobrog dela političke elite koji je bila deo vlasti proteklih decenija. I zbog toga ne čudi što vodeći predstavnici ovih stranaka u svojim izjavama ne ističu toliko propuste Merkelove. To čine nižerangirani političari ili oni koji imaju lični animozitet oprema bivšoj kancelarki, poput sadašnjeg šefa Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Friedricha Merza.

S druge strane, najmoćniji predstavnici CDU i sestrinske CSU čine sve da zaštite pozitivno sećanje na Merkelino kancelarovanje. U prilog tome svedoči to da joj je u pokrajini Severna Rajna Vestfalija, na čijem čelu je funkcioner CDU Hendrik Wuest, dodeljeno najviše pokrajinsko priznanje. A pre koji dan se isto dogodilo i u Bavarskoj, gde joj je bavarski premijer i lider CSU Markus Soeder, uručio Bavarski orden za zasluge. Kako je rekao Soeder, ona je tima ušla u jedan specijalni krug u kojem su Konrad Adenauer, (tvorac nemačkog ekonomskog čuda) Ludwig Erhard i Helmut Kohl.

Mediji kritikuju, Merkel se ne obazire

Vodeći nemački mediji, pak, ne štede bivšu kancelarku u kritikama baš onako kako je nisu štedeli svojevremeno u pohvala i podršci njene politike prema izbeglicama ili politici oslanjanja ekonomije na jeftini ruski gas. Na delu je utrkivanje u ocenama da je „prerano poglašavanje za ’sveticu’“ i da joj se „izda blanko-ček za njenih 16 godina“, kao i da se zaobilazi da su Merkel i Steinmeier „Nemačku učinili zavisnim od krvavog ruskog gasa i prljave nafte Kremlja“.

Ubedljiva većina komentatora se ne samo da se pravi kao da je Merkel sama izgradila Severni tok, već celu situaciju predstavljaju kao da je samo ona odgovorno što danas Nemci gas plaćaju po ceni koja je čak 10 puta veća nego ona koju plaćaju potrošači u, na primer, Srbiji ili Bosni i Hercegovini.

Ali, čini se da komentatore nemačkih listova najviče iritira to što Merkel ne priznaje greške već istrajava u tome da je u načelu sve radila ispravno. Iako je osudila rusku agresiju, ona je branila svoje diplomatske napore, ističući: „Zbog toga se neću izviniti“.

Кada su je na Sajmu knjiga u Lajpcigu pitali da li je učinila Nemačku zavisnom od ruskog gasa u energetskoj politici, Merkelova je istakla da je u njeno vreme postojala dilema između za trećinu skupljeg tečnog gasa i jeftinijeg ruskog gasa, a na insistiranje da kaže zašto joj nije prijatno da prizna greške u prošlosti ona je bezmalo drsko odgovorila: „Iskreno rečeno, ne znam da li ima umirujuću funkciju ako sada jednostavno kažem nešto o čemu ne razmišljam, samo da bih sada priznala grešku“.

Očigledno je da tako ne zvuči samokritika, već više liči na pokušaj da se po svaku cenu odbrani svoja politička zaistavština koja se topi. To se videlo i iz njenog intervjua nedeljniku Zeit, koji je na društvenim mrežama i u ruskim medijima masovno tumačen kao navodno Merkelino priznanje da „Zapad nikad nije nameravao da sprovede Sporazume iz Minska“ već da je to bio „zapadni blef da zavaramo Putina i damo Ukrajini vrijeme da ojača vojsku i pripremi se za rat s Rusijom“.

Merkel to zapravo nije rekla. Konkretno, ona nije govorila o blefu i da nisu nameravali da sprovedu Minske sporazume, već je rekla da su ti sporazumi bili „pokušaj da se Ukrajini da vremena“, nakon čega je konstatovala: „Ukrajina je iskoristila ovo vreme da ojača, kao što vidite danas. Ukrajina iz 2014. i 2015. nije isto što i Ukrajina danas. Kao što ste vidjeli u bici za Debaltseve početkom 2015, Putin ih je tada lako mogao pregaziti. I čisto sumnjam da su zemlje NATO-a tada mogle učiniti toliko koliko sada čine da pomognu Ukrajini”.

Da paradoks bude veći, njoj odgovara i to što je ruska propaganda izvitoperila njenu izjavu pa je reagovao čak i ruski predsednik Vladimir Putin istakavši da je to za njega razočaravajuće te nije očekivao da tako nešto čuje od nje. Upadljivo je da ona nije demantovala ovakvu dezinformaciju, jer ona zapravo „čisti“ njenu zaostavštinu.

Ruska propaganda koja odgovara bivšim liderima

A u pokušaje skidanja fleka iz političke biografije upustio se i bivši francuski predsednik Francois Hollande, koji je „pao“ na dvojicu ruskih satiričara – Vovan i Leksus – koji su uspeli da „nasankaju“ brojne svetske političare tako što su se lažno predstavljali kao neki od ukrajinskih političara. U slučaju Hollandea, oni su se predstavili kao bivši ukrajinski predsednik Petar Porošenko govoreći mu da kada su pravili Sporazume iz Minske da su znali da je rat neizbežan ali da su im sve ove godine bile neophodne da pripreme vojsku te da im je, „kako je Angela nedavno rekla, Minski sporazumi bili potrebni da se naoružamo“.

Hollande je na to rekao da je Merkel bila u pravu kada je to rekla, jer su svi mislili da Putin hoće da kupi vreme.

„Ne, mi smo hteli da kupimo vreme da Ukrajini damo šansu da se oporavi, da poveća svoje vojne kapacitete. I to je razlog zašto smo bi trebalo da branimo Minske sporazume u čijem postizanju smo imali veliku ulogu. Njih treba braniti jer je u toku tih sedam godina Ukrajina dobila resurse kako bi ojačala“, rekao je bivši francuski predsednik.

I Hollandova izjava i izostanak Merkelinog demantija zapravo su poprilično jadan pokušaj glancanja sopstvene političke biografije, naročito kada svi znaju da do ruske invazije Berlin i Pariz nisu učinili ama baš ništa da vojno pripreme Kijev.

Istini za volju, i njihovi naslednici nastoje da naprasno poprave svoje biografije u zapadnom javnom mnenju. Kancelar Olaf Scholz ne samo što je pristao da se u Nemačkoj obučavaju ukrajinski vojnici za korišćenje nemačkih tenkova, već i na javnim nastupima znatno srčanije napada Putina i sve one zastupaju prestanak nemačkog naoružavanja Ukrajine.

I Emmanuel Macron naprasno u javnim istupima odbacuje mogućnost postizanja mira zasnovanog na zamrznutom konfliktu, bez obzira da li bi razlog za to bio „kukavičluk ili lakoća (da se tako nešto postigne)“. Osim toga, Francuska je preuzela obuku ukrajinskih pilota za korišćenje borbenih aviona zapadne proizvodnje, dok je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski dat francuski državni avion da putuje po Evropi kao i na samit Arapske lige u Saudijskoj Arabiji.

Kako će biti portretisani u istorijskim čitankama očigledno je briga svakog lidera. Ne samo Angele Merkel.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada