Da li je Srbija na putu ozdravljenja?

Prošlo je više od 40 dana od kada se Srbija suočila sa najvećom tragedijom u savremenoj istoriji. Pitanje koje stoji nad Srbijom, gde se ona nalazi posle tih tragedija, da li je nešto naučila i da li će je sve ovo što se desilo promeniti.

Dok su mnogi u miru i tišini obeležavali pomen, vlast je upregla svu svoju silu ne bi li se obračunala sa svojim političkim protivnicima. Na sve načine pokušava da ubedi građane da je nikada popularnija, a da Aleksandar Vučić prosto ne veruje koliku podršku ima, jer on ume da čita istraživanja javnog mnjenja. I to sa sve gostovanjem na svadbi kod sina Vojislava Šešelja uz muziku za napaćenu srpsku dušu posvećenu Momčilu Đujiću. Desilo se i to na 40. dan od tragedije u “Ribnikaru”.

Situacija u Srbiji, posle dva masovna ubistva, približno je teška kao i u danima kada su se ti zločini desili. Deca su, odlukom predsednika Srbije, na raspustu, a prinudno je skraćena i ozloglašena Zadruga, doduše nekoliko dana posle početka Vučićevog raspusta. Rijaliti je morao da pobedi u toj trci koja nikada nije smela da se dogodi.

Lakoća sa kojom je vlast u Srbiji prešla preko ta dva zločina, izbegavanje moralne i stvarne odgovornost, od direktorke škole do ministara, pa i ono najčudnije u svemu ovome – bojkot najviših državnih funkcionera upisivanja u knjigu žalosti, polaganje cveća i paljenje sveća koje se spontano desilo ispred ove škole, u narodu je probudio do sada neviđenu želju i potrebu za ozdravljenjem društva. Šta tek reći na to da je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić odbio da se vrati sa privatnog putovanja u inostranstvo kada se desio zločin u “Ribnikaru” i na njegov sraman pokušaj, po povratku, da se ubijena deca i njihov čuvar oplakuju i tuguju ispred zgrade u kojoj se nalazi njegova kancelarija.

Protesti protiv nasilja, koji su se desili po okončanju nacionalne žalosti, nisu nikakva zloupotreba ovih tragedija. U trenutku kada je doneta odluka da se krene u ovaj protest, ministra obrazovanja nije podneo ostavku. Policija je objavila spisak za likvidaciju maloletnog ubice, a sa Pinka i Hepija otrovne strele ka svima koji drugačije misle letele su iz minuta u minut. Opozicija je samo pametno oslušnula vapaj naroda koji je očajnički tražio odgovore na mnoga pitanja i formulisala zahteve koji su taj isti narod izveli na ulice.

Srbija je posle ta dva zločina zanemela i traži odgovore. Njih nema, sem onog – sistem nije zakazao. Da je sistem zaista funkcionisao, zločin u Mladenovcu se ne bi desio, jer bi ubica odavno bio u zatvoru za sve ono što je radio pre nego što je odlučio da pobije onoliki svet. Istraumiranu decu nijedan sistem ne bi terao nazad u školu svega sedam dana od onog šta se dogodilo u “Ribnikaru”. Mnogo toga i dalje ne funkcioniše, a između ostalog, učionica u kojoj je maloletni ubica završio svoj krvavi pir ni do dan danas nije ograđena barem nekom trakom. I da, direktorka škole i dalje nije podnela ostavku. Ona rukovodi tom sistemom koji nije zakazao, po svoj prilici.

Zahtjevi koje vidi Vučić

U međuvremenu, Protest protiv nasilja je rastao, a Vučić je doživeo fijasko na sopstvenom mitingu zbog kojeg je cela Srbija morala da stane, a u srpske opštine na severu Kosova da se usele neki “okupatori”. Vučić je prestao da” broji u glavu” učesnike Protesta i to onog trenutka kada je sopstvenim očima video da njegovi “fanovi” zbog kiše napuštaju miting.

Zahteve Protesta ne želi da ispuni, a kao alternativu nudi izbore koje niko ne traži i na koje niko neće ni da izađe. Zahtevi Protesta su apsolutno u vezi sa ove dve tragedije, a samo Vučić u njima vidi zaveru Zapada i nameru da se na ulici uzme vlast. Uz to, njemu se pričinjavaju razne stvari poput zahteva za prelaznom vladom, članstvom Srbije u NATO, promena zastave Srbije i mnogo toga još.

Građani na ulicama su, međutim, pokazali da ih je strašna bol ujedinila. Istrajni su u zahtevima, bez obzira što se iz te nepregledne kolone čuje samo jedan zahtev – Vučiću, odlazi! Rešeni su da uzmu stvari u svoje ruke i da ne popuste. Jedan od najvećih uspeha ovih protesta jeste upravo činjenica da je su oni prevazišli, ne samo vlast, već i opoziciju koja se pametno nametnula isključivo kao tehnički servis građana u isporučivanju zahteva i kanalisanju samog protesta.

Protest protiv nasilja je sigurno ogromna šansa, možda i poslednja, da Srbija konačno napravi onaj iskorak koji joj je više nego potreban. Srbija vapi za ozdravljenjem, a vlast se pravi luda i ne razume situaciju u kojoj smo se svi našli. U svemu vidi samo želju za nasilnom promenom vlasti, a to je nešto o kome niko, sa druge strane rova, ne razmišlja. Uslovi koji stoje pred Vučićem su u direktnoj vezi sa masovnim zločinima u “Ribnikaru” i u Mladenovcu i zato ih je narod podržao.

Srbija se nalazi u velikoj društvenoj i političkoj krizi, ali upravo to daje nadu da je oporavak i potpuni zaokret konačno moguć. Biće potrebno mnogo strpljenja i još više pameti da bi se do cilja stiglo. Sigurno da je u pitanju proces, ali je više nego jasno da je proces ozdravljenja započet.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.