Podržimo prosvjetare u Srbiji: Nemamo pravo okretati glave

Ako je prava i pravde, štrajk prosvetara u Srbiji koji počinje u petak morao bi da uspe i to ispunjavanjem svih zahteva.

Prvi je ostavka bezobzirnog, prepotentnog i snishodljivog ministra prosvete Branka Ružića. Zašto? Srbija je država koja se zahvaljujući vlašću Aleksandra Vučića pravi isuviše važna, a da nema zrna demokratskog potencijala i odgovornosti.

Retki su primeri kada je neki ministar ili direktor Javnog preduzeća podneo ostavku zbog nečega što se desilo u njegovom sektoru. Tragedija koja je pogodila Beograd i Srbiju mora da bude okidač za uspostavljanje i ovakve vrste odgovornosti. Moralna odgovornost mora da bude ustanovljena kao temelj društva. Jednostavno, možeš da budeš najbolji ministar u vasioni, ali ako se ovako nešto dogodi, izađeš pred javnost i kažeš: “Trudio sam se, učinio sam sve što je bilo u mojoj moći, ovako nešto nisam bio u stanju da sprečim i zato podnosim neopozivu ostavku sa željom i nadom da se ovako nešto nikada više neće dogoditi”.

Vučićeva odbrana televizije koja emituje najodvratniji sadržaj

U ovoj tragediji, braniti ministra i njegovu nevinost je ravna zločinu koji nas je skamenio sve. Pre nekoliko meseci u Trsteniku je profesorici engleskog izmaknuta stolica. Ministar Ružić je “iskulirao” sve to. Nije otišao i pružio podršku svojoj koleginici. Epilog tog slučaja je to da je profesorica napustila školu.

Pre nekoliko nedelja, ministru prosvete Srbije je sasvim OK bilo to što je čovek koji je više godina proveo u zatvoru nego na slobodi bio akter snimanja televizijskog spota u školskoj učionici. Ni to mu nije upalilo lampicu u glavi. A, i zašto bi? On je tu postavljen kao partijski kadar koji 30 godina živi na teret Srbije i finansijski je iskorišćava. Kakve su njegove kvalifikacije da bi bio ministar prosvete? Nigde dana radnog staža, samo državne i partijske funkcije. Škole u Srbiji ne smeju da dozvole da nastave sa normalnom nastavom a da je Ružić i dalje ministar. Prihvatanjem Ružića za ministra koji i dalje uživa u toj državnoj fotelji, cela Srbija ostaje saučesnik u ovoj tragediji.

Drugi zahtev je još krucijalniji od prvog i podrazumeva zabranu promovisanja i javnog pojavljivanja svih osuđenih kriminalaca i zločinaca, kao i svih rijaliti emisija u kojima se učesnici nasilno ponašaju. Ovaj zahtev ruši osnovnu polugu ideologije Vučićeve vlasti. U danu kada je Srbija ubijena, Vučić je branio televiziju koja besomučno 24/7 emituje najodvratniji sadržaj koji je moguće da se vidi. Pravdao je taj program tvrdnjom da mladi ne gledaju televiziju. Ko zna, možda Vučić nije pametan toliko koliko tvrdi za sebe da jeste i da ne zna da deca satima na mobilnim telefonima gledaju klipove koji su upravo sadržaj tog jezivog rijalitija.

U tom programu je donedavno najgledaniji sadržaj bio kada bi se desio seks među učesnicima. Ta aktivnost je, međutim, postala toliko učestala da više nije zanimljiva, ali je nasilje postalo nešto što je preuzelo primat. Na stotine klipova sa ogromnim brojem pregleda na dnevnom nivou završe na Instagramu i TikToku. Kada bi se takav sadržaj naplaćivao, ne bi imao ni mrvu uticaja, a ovako je postao dominantan.

Svađe, pljuvanja, šamaranja…

Strast i snaga kojom Vučić brani tu televiziju bi i Kosovo u okviru Srbije odbranilo. Na toj i još po nekim televizijama, redovni gosti su pravosnažno osuđeni silovatelji, ubice, kriminalci. I taj sadržaj je deci svakodnevno dostupan. Zašto ne podržati ukidanje takvog sadržaja? U čemu je problem?

Radi se o tome da ljudi kao hipnotisani gledaju te svađe, pljuvanja, šamaranja, polivanja…, a onda sve to bude presečeno nekim vanrednim uključenjem sa terena na kojem Vučić otvara nešto, ili razgovara sa nekim, prima nekog, posećuje nešto itd. I to nije slučajno, jer svi znaju da je taj rijaliti najgledaniji i tako tempiraju termine u kojima će se pojaviti – ON. Ono čega Vučić, međutim, nije svestan jeste da njega na samom kraju ti isti ljudi i mediji neće braniti kao što ih on sada brani.

Prosvetari zahtevaju i postavljanje detektora na ulazu u škole i obavezno angažovanje profesionalnog osiguranja i bolje organizovanje rada školskih policajaca. I to treba podržati kao i upošljavanje većeg broja pedagoga i psihologa. U Srbiji, primera radi, jedan psiholog radi na 33 odeljenja. Teško da je to normalno, ali tako je.

Nikada ne smemo da smetnemo sa uma da u današnjoj Srbiji niko ne može da dobije posao u školi ako nije član neke od stranaka na vlasti. I to je nenormalno. Srbija je tako izgubila na stotinu vrhunskih pedagoga, jer su otišli u neke druge države da rade trbuhom za kruhom. Umesto da sve to imaju, đaci u Srbiji su dobili kriminalce i starlete za uzore, kladionice neposredno pored škola, maloletnike u streljanama, murale posvećene tim istim kriminalcima i ratnim zločincima, partijske direktore i nastavnike.

Srbija je na kolenima posle krvavog pira u osnovnoj školi “Vladislav Ribrnikar”. Prosvetari imaju šansu da je podignu. I svi, ceo region, kako znamo i umemo, moramo da ih podržimo kako bi uspeli. Dosta je bilo straha i okretanja glava od problema. Dovoljno je samo da se zamislimo da osmoro dece, koje poznajemo, nema više. To je misao sa kojom ćemo morati da živimo, jer osmoro dece stvarno više nema.

Ako smo svi krivi za ovo što se desilo, a nije da nismo, jer smo mnogo okretali glave od mnogih problema i kukavički bežali od njih, sada nemamo pravo na to i moramo da se angažujemo. Niko ne zna bolje od prosvetnih radnika, pa čak ni taj predsednik Srbije, šta je to i kako promeniti stanje stvari. Vlada je prihvatila njegove predloge, a na nama je da je nateramo da prihvati i zahteve prosvetara.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.