Vučićev govor od 24 minuta na kojem ništa novo nije rekao

Prethodna dva dana u Srbiji bila su prepuna političkih tenzija, retko kada viđenih u 21. veku. U petak je Aleksandar Vučić ogranizovao stranački skup u Beogradu “Srbija nade”, u subotu pre podne Srpska napredna stranka je izabrala novog predsednika, a predveče je organizovan četvrti protest “Srbija protiv nasilja”. Vučić je na silu uspeo da organizuje masovni stranački miting, na kojem je trebalo da saopšti neke važne odluke. Naravno, i ovoga puta to je izostalo. Nedeljama su naprednjački kadrovi odbrojavali dane do “najvećeg skupa u istoriji Srbije”. Iako je okupljen veliki broj ljudi, nije bio ni približan onome koji je viđen sedam dana ranije.

Kompletan državni aparat je stavljen u funkciju tog mitinga. Tog dana je Srbija stala samo da bi Vučić govorio. Škole su imale skraćene časove, na šalterima u lokalnim samoupravama nije mogao da se završi posao, sudovi su zvrjali prazni, otkazivani su lekarski pregledi… Đačke ekskurzije nisu mogle da se sprovedu, jer nije bilo autobusa, a redovne autobuske linije nisu funkcionisale jer su autobusi morali da prevezu naprednjake u Beograd.

Epohalni govor za samo 24 minuta?

Uz već viđenje ucene i pretnje, neki su i nevoljno došli u glavni grad, ali moramo biti potpuno iskreni, veliki deo Vučićeve publike je došao zato što stvarno veruje u njega i njegovu politiku. Svi oni su, voleli ili ne voleli Vučića, morali da uđu u te autobuse i pruže mu podršku, koju je on, kako kažu Vojvođani, iskao, od njih. On ih je “nagradio” sa poprilično kratkim govorom, koji je trajao svega 24 minuta. U tom govoru nije saopštio nijednu odluku, a najavljivao ih je danima. Mnogi su očekivali da će da raspusti Vladu i da zakaže nove izbore. O tome ni reči.

Rekao je da o opoziciji misli sve najgore, ali da je spreman da razgovara sa njima. Njegov je uslov da, pre nego što sednu za pregovarački sto, opozicija mora prvo da pohvali mere koje su donete protiv nasilja u društvu i da mu se zahvale što je ukinuo rijaliti program “Zadruga”. Posebno je naglasio da ne postoji ni promil šanse da prihvati zahtev o tehničkoj vladi koja bi prethodila nekim novim izborima.

Koliko je njegovu tačku oslonca pomerio protest “Srbija protiv nasilja” dovoljno govori to da je on žrtvovao Kosovo zbog svog mitinga. Srbi sa Kosova su morali da dođu u Beograd na taj miting, a neki čak i “pešice”, da je tu situaciju prigrabio premijer Kosova Albin Kurti i “preuzeo” opštinske organe u opštinama na severu Kosova koji su za vlasti Kosova bili nedodirljivi svih ovih godina. Važnije je bilo albanskim autobusima doći u Beograd nego biti na svojim radnim mestima u opštinama na “severu”.

Umjesto predsjednika – postat će vođa

Konačno je Vučić ispunio obećanje koje je izgovorio gotovo 30 puta od kada je postao predsednik Srbije – više nije predsednik SNS-a. Na tom mitingu je rekao da će, posle šest godina, postati predsednik svih građana. Verovatno nije napravio lapsus, jer je to prava istina. Iako se šuškalo da će ga u stranci zameniti tročlano predsedništvo – Ana Brnabić, Siniša Mali, Miloš Vučević, za novog lidera SNS-a izabran je Vučević, bivši gradonačelnik Novog Sada i aktuelni ministra odbrane. Mnogobrojni analitičari su zaključili da je Vučić stranku neposredno stavio u ruke mlađeg brata Andreja, koji je godina u prisnim odnosima sa Vučevićem.

I da se ne lažemo, to što Vučić nije više predsednik SNS-a nije nešto što će doprineti demokratizaciji Srbije. Za nekoliko nedelja funkciju predsednika SNS-a zameniće novom i postaće vođa, predsednik ili šef novog političkog pokreta za državu Srbiju, ili kako će se već zvati. Radi se o jednom od najlukavijih političkih poteza i neviđenom licemerju dostojnom ulaska u političke anale. Da komedija bude veća, zamenik će mu biti – Ivica Dačić.

A onda je na red došao protest “Srbija protiv nasilja”, koji je morao da bude pomeren za jedan dan, jer je Vučić insistirao da njegov skup bude baš u petak, 26. maja. Ono što je zajednička situacija za oba ta skupa jeste provala oblaka i dugotrajna kiša, koja je obeležila ta dva okupljanja. I dok je kiša u Vučićevom slučaju veliki broj njegovih pristalica poterala sa prostora ispred Doma Narodne skupštine Srbije, u subotu navečer su se građani razišli sa protesta tek kada je kiša prestala padati. Veliki broj Vučićevih pristalica nije ni čulo ni videlo svog predsednika, ne zbog gužve i visoko podignutih kišobrana, već zato što je brže-bolje otišlo put svojih autobusa. O tome su svedočile i brojne kamere koje pokrivaju te delove Beograda.

Za razliku od Vučićevog skupa, protest “Srbija protiv nasilja” je bio potpuno dobrovoljan i, uprkos upornoj kiši, brojniji nego onaj u petak. Bio je to još jedan protest onih koji žele da se Srbija  promeni, da ne bude više nasilja na malim ekranima, gde na televizijama neće o političkim protivnicima da se govori da su lešinari, hijene, ološ i bednici, kao i da se, ne samo zbog moralne, već i krivične odgovornosti, dese neke ostavke. Sa protesta je Vučiću jasno odgovoreno: Prvo prihvati zahteve protesta, a onda možemo da razgovaramo.

Srbija koja mora i Srbija koja želi

Za visoko poštovanje je istrajnost i strpljivost građanki i građana koji dolaze na protest “Srbija protiv nasilja”. Bez obzira što mnogi očekuju i priželjkuju radikalizaciju, iz nedelje u nedelju oni su sve masovniji i sve mirniji. Provokatora ima na svakom uglu, ali narodni poslanici opozicije ne dozvoljavaju da ijedan od njih ukalja ova okupljanja. Tako su pojedini desničari pokušali na silu da u subotu navečer uđu u prostorije Radio-televizije Srbije, ali pojedini narodni poslanici, na čelu sa Mikijem Aleksićem, to im nisu dozvolili.

I, na kraju, jedan detalj koji možda najbolje govori o ova dva masovna okupljanja na istom mestu, u istom gradu, u dva dana. Posle Vučićevog skupa “Srbija nade” na platou ispred Skupštine ostale su velike količine đubreta. Kao što je to bio slučaj i tokom prethodna tri protesta “Srbija protiv nasilja”, i posle četvrtog okupljanja iza protestanata nije ostao nijedan papirić. Ta uporedna slika sa dva protesta najbolje govori o razlici između Srbije koja mora i Srbije koja želi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.