Vrijeme je za bunt protiv kreatora inflacije

Sve mi je bilo jasno kada sam pre šest, sedam meseci na jednom od porodičnih druženja čuo jednu finansijski dobrostojeću prijateljicu da se oduševljava kvalitetom pojedinih proizvoda iz trgovinskog lanca Aldi. Naprosto sve je jasno kada supermarket namenjen za finansijski srednje nižu klasu postane omiljena i za osobu koja statistički pripada grupi od 10 odsto stanovnika Nemačke koji imaju najveća primanja a u koju spadaju svi čija mesečna neto primanja prelaze granicu od 3.529 evra ispod koje je 90 odsto stanovnika najjače evropske ekonomije.

Jednostavno, inflacija je uzdrmala bezmalo jasnu klasnu podelu u Nemačkoj po tome ko ide u koji supermarket. Poskupljenja koja su minule dve godine cene nekih proizvoda duplirala učinila su da se deo kupaca u najskupljim marketima, kao što su Denn’s Biomarkt, Alnatura ili Edeka Scheck-in centri, „preselio“ u markete kao što su Rewe, Kaufland i Real, dok je ubedljiva većina u redovima supermarketa sa diskontnim cenama, kao što su Aldi, Lidl, Penny i Netto. Ali ni u tim marketima više nije povoljno.

Niko se ne buni protiv ‘pumpadžija’ inflacije

Na Zapadnom Balkanu je situacija još alarmantnija jer je tamo inflacija duplo viša nego u Nemačkoj, između ostalog i zbog toga što je učešće poskupljenja hrane u statističkom izračunavanju inflacije u zemljama Zapadnog Balkana iznosi oko 42 odsto u proseku, dok je u EU oko 20.

I dok na Balkanu inflaciju guraju poskupljenja hrane, a u Nemačkoj i dobrom delu EU  poskupljenja energenata i hrane, upadljivo je da na prste jedne ruke mogu da se nabroje stručnjaci i uticajni mediji koji razloge za visoku inflaciju ne vide samo u poremećajima u lancima snabdevanja, ratu u Ukrajini, sporom oporavku tražnje posle pandemije ili sve većem upumpavanju para iz državnih kasa u privredu kroz subvencije.

Uočljivo je da svi upiru prst u ono što su bili početni faktori za skok inflacije pre dve godine, ali ne i u sve očigledniju činjenicu da ove inflatorne talase sve više pumpaju velike korporacije koje na osnovu toga beleže rekordne profite. I bezmalo niko se zbog toga ne buni. Preciznije rečeno, niko se ne buni protiv ovih „pumpadžija“ inflacije, već isključivo protiv države.

Nikad više protesta i nikad veći profiti

Od prošlogodišnjih protesta širom Italije preko sindikalnih protesta u Španiji, do ovogodišnjih nasilnih demonstracija u francuskoj i mirnih ali brojih štrajkova u Nemačkoj, niko nije krenuo protiv novih ekstraprofitera. Istraživači su samo u prošloj godini zabeležili dosad neviđeni globalni talas od više od 12.500 protesta zbog porasta cena hrane, gorica i troškova života u 148 zemalja. I bezmalo svima su glavni zahtevi za rastom plata i dodatnim novcem iz državne kase kako bi se podneo ogroman skok troškova života.

A da je inflacija bila fantastična prilika za mnoge velike korporacije da zarade više nego ikada svedoči i to da su najveće energetske kompanije – Total, BP, Chevron, Exxon, Shell i Equinor – u 2022. duplirale svoj profit na neverovatnih 219 milijardi dolara, pri čemu su svojim akcionarima isplatile rekordnih 110 milijardi dolara dividendi. Ista situacija je zabeležena i kod nemačkih akcionarskih kompanija koje će svojim akcionarima isplatiti dividende za 2022. u ukupnom iznosi od oko 75 milijardi evra – više nego ikada ranije.

Kako su izračunali stručnjaci Nemačkog udruženja za hartije od vrednosti i Instituta za strateške finansije Univerziteta FOM, lavovski deo tog „ekstraprofita“ je ostvarilo 40 najvećih nemačkih kompanije, čije akcije su sadržane u akcijskom indeksu DAX. Ovih 40 kompanija će raspodeliti dividende u iznosu od oko 52,5 milijardi evra, od koih 15,5 milijardi evra će akcionarima dati samo tri proizvođača automobila Mercedes-Benz, BMV i Volkswagen.

‘Očigledno stavljaju na stranu za gora vremena’

Ipak, svi oni padaju u senku jedne kompanije, koja nije među najvećim nemačkim korporpacijama ali je najveći ekstraprofiter od straha na berzama nakon pandemije virusa korona a po pokretanju ruske invazije na Ukrajinu. U pitanju je tradicionalna brodarska kompanija Hapag-Lloyd, koja je specijalizovana za međunarodni trasport, naročito kontejnera sa robom. Ova kompanija iz Hamburga će svojim akcionarima isplatiti dividende u iznosi od čak 11,1 milijardu evra, jer su u prošloj godini ostvarili ukupni profit od čak 17,5 milijardi evra tako što su u 2022. cene brodskog prevoza eksplodirale, posle dugog perioda pandemije u kojoj je kontejnerski transport karakterisali preveliki kapaciteti i niske marže prevoznika.

Od ovoga će se najviše okoristiti jedan od najbogatijih Nemaca, hamburški milijarder Кlaus-Michael Кuehne, koji će inkasirati čak 3,3 milijarde evra. Ali, ovim astronomskim dividendama će se radovati i gradske vlasti Hamburga, jer je jedan od akcionara i Grad Hamburg, pa će se u budžetsku kasu sliti dividenda od oko milijardu i po evra.

Međutim, profiti nemačkih kompanija su neuporedivo veći od 75 milijardi evra, koliko će iznositi isplaćene dividende. Konkretno, pomenuta studija je utvrdila da čak 40 odsto kompanija je odlučilo da svojim akcionarima kao dividende isplati manje od trećine profita ostvarenog u 2022. godine. Kako kažu autori studije, “očigledno stavljaju na stranu za gora vremena“.

Povećane marže vinule inflaciju u nebo

Zapravo ispada da su mnoge korporacije širom sveta iskoristile inflaciju da povećaju cene i da održavaju te visoke cene pa čak i po cenu delimičnog pada prodaje, a sve zarad što većeg profita i pripreme za ekonomski izazovne vremena. Konkretno, svi su značajno podigli svoje marže, a tu se ističu najveće kompanije za proizvodnju i pakovanje namirnica i proizvoda za široku potrošnju, a potom energetske kompanije i automobilska industrija.

Iako se korporacije i dalje pravdaju faktorima koji su na početku 2021. doprineli rastu inflacije, jedna američka studija je utvrdila da je to što korporacije povećale marže već u 2021. godini bilo odgovorno za više od polovine inflacije zabeležene u toj godini.

U pojedinim zemljama, vlasti su pokušale da smaje ovu nepravdu tako što su uvele svojevrsne „poreze solidarnosti“ s ciljem da smanje ovaj “ekstraprofit“, pre svega, energetskim gigantima. Tako je pre koji mesec španska ministarka finansija Maria Jesus Montero izjavila da se na osnovu ovog privremenog poreza od energetskih kompanija u državnu kasu slilo 817,4 miliona evra a od bankarskog sektora 637,1 milion evra.

Porezi solidarnosti poboljšavaju ‘fiskalnu pravdu’

I dok pomenuti sektori pokušavaju da pravnim putem spreče ubiranje ove vrste nameta, špansko Ministarstvo finansija procenjuje da će od ova dva privremena poreza, koji važe ove i sledeće godine, ubrati oko 2,9 milijardi evra godišnje namenjenih pomoći građanima u sočavanju sa inflacijom. Španske vlasti smatraju da će ovi privremeni porezi solidarnosti poboljšati “fiskalnu pravdu“ i borbu protiv nejednakosti.

U Nemačkoj, pak, predstavnici Ministarstva finansija se otvoreno prave nevešti kada ih pitaju o uticaju korporativnih profita na inflaciju i lopticu odgovornosti borbe protiv inflacije prebacuju na teren Evropske centralna banke. Nemačka vlada smatra da je pomogla kroz subvencionisanje cene struje, ali to ni izbliza nije dovoljno pa nije ni čudo da radnici nastoje da zaštite svoju kupovnu moć kroz štrajkove i pregovore sa poslodavcima o većim platama.

U državi u kojoj su decenijama minorna povećanja plata pravdana time da ona ne smeju da pređu nivo rasta cena, dogodilo se da predstavnici države i poslodavaca ubeđuju radnike da će njihove plate doprineti spirali inflacije. I delom je to i tačno, jer veće plate radnika kompanije nastoje da “pokriju“ ponovnim povećanje cena i spirala rasta inflacije se samo uvećava.

Najveći proizvođač jaja usedmostručio profit

Teza da je pokretač inflacije to što korporacije nastoje da što više uvećaju svoje profita više nije samo nepopularno mišljenje sindikata i levičarski nastrojenih profesora ekonomije. Naprosto, na to ukazuju i grafike sa uporednim nivoima cena proizvodnje hrane i njihovim maloprodajnim cenama. Iz grafikona je jasno da je prehrambena industrija nastavila da povećava maloprodajne cene, iako su troškovi proizvodje hrane pali na period pre početka inflacije. Primera radi, zahvaljujući rastućim cenama jaja, najveći američki proizvođač jaja Cal-Maine Foods Inc. je usedmostručio svoj profit, što nije ni čudno budući da su u prošloj godini operativne marže ove kompanije porasle sa osam na čak 41 odsto.

Slično se dogodilo i u automobilskoj industriji i sektoru saobraćaja. Pa je tako cena svakog vozila, koje proda Mercedes-Benz Grupa porasla za neverovatnih 43 odsto od 2019. godine, iako su u međuvremenu normalizovani svi lanci snabdevanja koje je poremetila pandemija virusa korona. I cene avionskih karata su odeletele u nebo nakon pandemije, dok se šef Lufthanse Carsten Spohr usudio da kaže da ovaj nemački avio-gigant neće žuriti da u saobraćaj stavi još letelica jer su visoki prinosi – što je u ovoj industriji eufemistički izraz za visoke cene karata – “previše zabavni“.

Iz svega proizilazi da teza da korporativni profiti pumpaju inflaciju više ne može da bude ocenjena kao neki krajnje levičarski stav ili poziv na revoluciju, koji bi trebalo da bude društveno neprihvatljiv u kapitalističkim društvima.

Sve je počelo u jesen 1966. u Denveru

Budući da i solidarni porezi zapravo samo posredno pomažu građanima, rešenje se nazire upravo u buntu. I to ne buntu protiv vlasti već u buntu protiv kompanija koje doprinose inflaciji pumpanjem svojih marži. Zapravo cela situacija bi mogla da bude savremena verzija „pobune domaćica“ u SAD šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada su rastuće cene goriva i osnovnih životnih namirnica izazvale pustoš u američkoj ekonomiji.

Sve je počelo u jesen 1966. godine u Denveru, kada su uglavnom žene srednje klase sa svojom decom pokrenule proteste ispred prodavnica i supermarketa, tražeći niže cene namirnica. Protesti na kojima su domaćice nosile plakate sa porukama, koje su često bile ispisane karminom, proširili su se širom SAD, a magazin Time je tada pisao da se bojkot supermarketa širi „kao puter na vrelom tiganju“.

I kada se sagleda nemoć ili odsustvo želje vlada da utiču na kreatore inflacije, građanima ne preostaje ništa drugo do da se pobune protiv nepotrebnog rasta cena. Štaviše, u svrsishodnost pobune potrošača uvereni su i pojedini predstavnici liberalnog kapitalizma koji se ne mogu nikako nazvati levičarskim revolucionarima, poput britanskog ekonomiste Paula Donovana, koji je glavni ekonomista u švajcarskoj kompaniji za finansijske usluge USB Wealth Management. Prema njegovom mišljenju, ubeđivanje potrošača da ne prihvataju pasivno povećanje cena je potencijalno brži i manje destruktivan način da se preokrene inflacija, koja je podstanutama visokim maržama.

Vrijeme za proteste – na društvenim mrežama

A kako bi izgledao taj bunt? Delom ispred prodavnica, ali sasvim sigurno bi promašio metu kada bi protesti bili organizovani ispred supermarketa, jer većinski lanci supermarketa nisu ti koji su povećali svoje marže, već sami dobavljači. Doduše, veliki kanci supermarketa mogu da pomognu u ovom buntu, što se u Americi videlo u tome da je veliki lanac supermarketa Tesco u više navrata sa dobavljačima imao sukobe oko cena, što je čak i dovodilo da se proizvodi određenih kompanija povuku sa njihovih polica.

Zbog toga, savremena „pobuna domaćica“ bi trebalo da bude usmerena na brendove a bojno polje za niže cene se ovog puta nalazi ne na ulici, već na društvenim mrežama. Online kampanje prozivanja neodgovornih brendova, proizvođača i trgovaca bi sigurno imale efekat i primorale kompanije da obuzdaju rast cena, prikažu se kao odgovorne i time spasu imidž svojih brendova.

Potrošački gerilski napad oružjem napunjenim kratkim zanimljivim video snimcima na TikTok ili lošim Google recenzijama, uverilo bi korporacije da se i potrošači nešto pitaju. Bar donekle.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.