Hoće li Srbija uspjeti?

Izašao je narod na ulice u nikada većem broju, a na opoziciji je da pronađe način kako da uradi nešto konkretno sa tolikom energijom koja je zavladala Beogradom i Srbijom.

Ono što je sigurno jeste to da je Srbija konačno dobila snagu da se suprotstavi nasilju u svakom smislu koje je postalo nepodnošljivo, piše autor (Reuters)

Vlast Aleksandra Vučića suočena je sa brojnijim protestima proteklih nedelja. Nikada toliko ljudi u istoriji Srbije nije protestovalo na ulicama Beograda koliko je to bilo u petak, 19. maja. Bez obzira što upravo Vučić čini sve što je u njegovoj moći da broj ljudi koji protestuju na ulicama, pre svega Beograda, minimalizuje, a učesnike omalovaži, takva strategija mu ne donosi rezultate.

Postalo je, posle ovog petka, sasvim jasno da Vučić više ne kontroliše situaciju u zemlji u onoj meri u kojoj bi on to želeo. Više je nego nervozan u svojim nastupima. Otkazuje otvaranje novih stadiona i posete okruzima, a njegovi najbliži saradnici jednostavno nisu sposobni za bilo šta drugo do pogrešnih poteza koji dodatno iritiraju građanstvo i prosto ih tera na ulice. Poljoprivrednici su odbili razgovore sa njim, aktivno su uključeni u proteste, ali su u subotu uveče, posle niza konkretnih pretnji i ucena, pristali na ono što im je Vlada ponudila. Đaci Treće gimnazije u Beogradu, koja deli isto dvorište sa Osnovnom školom “Vladislav Ribnikar” u kojem se desilo najteže masovno ubistvo u Srbiji, napustili su kolektivno nastavu i priključili se protestima. I Kolubara je ustala.

Za to vreme, jedino što vlast radi jeste to da 24 sata dnevno “bombarduje” javnost lažnim informacijama, brutalnim rečnikom vređa građane i opoziciju, i koristi ogroman ucenjivački kapital ne bi li sledećeg petka dovela u Beograd 2.200 autobusa i sa ispunjenim “kvotama” dokazala kao jedina relevantna politička snaga u zemlji. Svedoci smo nove kampanje protiv svakoga ko ne podržava predsednika, a opozicija je, čini se, pod nikada žešćim udarima, sa svih strana.

Šta narod traži?

A, šta to narod na ulicama traži? Protest je nastao kao ljudska potreba da se vlastima pošalje poruka o odgovornosti povodom dva monstruozna masovna ubistva u kojima je ubijeno 18 života. Bez obzira što je Vučić oličenje vlasti, a institucija predsednika države jedina koja funkcioniše, njegova smena se nije našla među zahtevima opozicije koje su protestanti podržali. To je jedna od glavnih primedbi učesnika protesta. Traži se ostavka ministra policije, šefa BIA, smena REM-a, ukidanje nacionalne frekvencije televizijama Pink i Happy, kao i zabrana izlaženja tabloida koji promovišu nasilje i mržnju.

U međuvremenu je, o delu zahteva, počela rasprava i u Skupštini Srbije. Odbrana Vučića i njegove vlasti je bila takva da je premijerka Srbije Ana Brnabić, na kraju, pod svodom najvažnije državne institucije u zemlji, opozicionim poslanicim poručila: “G…ari jedni!”

Pitanje koje je na mestu odnosi se na mogućnost da vlast ispuni te zahteve, odnosno na to da li je opozicija, ovoga puta, spremna da se za svoje zahteve izbori. Pojedine informacije jasno govore o tome da niko nema nameru da odustane od zahteva, ali Vučić ne bi bio to što jeste da ne sprema kontranapad. To se pre svega odnosi na njegovu spremnost da cela Vlada podnese ostavku i da se ide na vanredne parlamentarne izbore. Ti izbori, u ovom trenutku, nisu na popisu zahteva i opozicija ih je jedinstveno odbila kao ponudu, uključujući i onaj nacionalno-desničarski deo. Vučić na taj način želi da prekine proteste, ali opozicioni narodni poslanici su jedinstveni da se na nove izbore ne ide dok se ne ispune zahtevi i to pre svega oni koji je tiču oduzimanja nacionalne frekvencije Pinku i TV Happy. Prosto je teško zamisliti da bi Vučić pristao da ide na izbore bez ta dva, možda i najmoćnija, saveznika.

Nakon pitanja ‘Koliko nas je?’ stiglo je i ‘Šta dalje?’

Do petka uveče, glavno pitanje građana u protestu između sebe bilo je: “Koliko nas je?” Pošto je ta dilema rešena i potvrđena tako što se u Srbiji kada nije organizovan brojniji protest, nametnulo se drugo: “Šta dalje?”

Ovo pitanje je postalo i glavno opterećenje, jer se građani s pravom brinu da bi trenutni protesti mogli da završe poput ranijih – neslavno. Sa ovolikom energijom i brojem ljudi na ulici se obaraju vlasti, a u Srbiji se to nije desilo, jer su u pitanju ipak mirne demonstracije protiv nasilja koje generiše vlast. Narod je uradio šta je bilo do njega. Izašao je na ulice u nikada većem broju, a na opoziciji je da pronađe način kako da uradi nešto konkretno uradi sa tolikom energijom koja je zavladala Beogradom i Srbijom.

Mnogi očekuju jedinstvo u delovanju opozicionih partija koje učestvuju u ovim protestima. Tokom skupštinske rasprave, deo te opozicije je napustio sednicu parlamenta, drugi deo nije. Jedan deo je insistirao da se demonstranti ne razilaze sa autoputa do prihvatanje zahteva, drugi deo to nije podržao. Poruke koje šalje probuđenom narodu moraju da budu jedinstvene i mnogo konkretnije, jer od toga zavisi i uspeh ovih protesta.

Napadi na organizatore i učesnike protesta

Ono što je poražavajuće jeste to da niko iz državnog vrha Srbije, odakle ne prestaju besomučni napadi na organizatore i učesnike protesta, nije osetio potrebu da se upiše u knjigu žalosti koja je bila otvorena ispred osnovne škole u kojoj se desio nezapamćeni masakr. Predsednik Vučić je rekao da nije stigao, premijerka Brnabić da nisu hteli da politizuju, a gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić je pokušao da nametne, ali bez uspeha, drugu lokaciju u gradu za iskazivanje žalosti i odavanje počasti nastradalima. I to je jedan od mnogobrojnih razloga zašto je građana na protestima svaki put sve više.

Sve ovo boli i zato je narod izašao na ulice. Da li će taj narod uspeti da se izbori za ono što traži, videćemo. Vučić će sigurno morati neke od zahteva da ispuni.

Ogroman broj ljudi na ulicama glavnog grada Srbije, bez ikakve prinude, možda i jeste dovoljan razlog da mnogi pomisle da svi zajedno prisustvujemo početku kraja ove vlasti koja jedino što ima za cilj jeste svoj opstanak.

Ono što je sigurno jeste to da je Srbija konačno dobila snagu da se suprotstavi nasilju u svakom smislu koje je postalo nepodnošljivo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada