Sistem u Srbiji ne postoji

Doskorašnji ministar prosvete Srbije Branko Ružić ostaće za ceo vek upamćen kao neko za čijeg se mandata desio najteži masovni zločin u jednoj osnovnoj školi u zemlji. Tek kada se neko bude pitao šta se desilo sa njim, uslediće odgovor da je podneo ostavku i to četiri dana posle masakra u kojem je ubijeno osam đaka, jedan čuvar, a ranjeno je šestoro dece i jedna nastavnica.

U normalnom svetu je uobičajeno da kada se dogodi ovakva tragedija nadležni ministar, po slovu morala, a ne zakona, podnese ostavku. I nema tu nikakve priče o subjektivnoj ili objektivnoj odgovornosti. Biti na visokoj državnoj funkciji nije privilegija, već odgovornost. Tako je u onim zemljama u kojima postoji sistem koji funkcioniše. Srbija je daleko od toga, ali stvari se, možda, polako slažu jedna po jedna.

Sada već bivši ministar Ružić mogao je, da je imao morala i tu vrstu odgovornosti, ostavku da podnese odmah. On je, navodno, ako je verovati predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, ponudio ostavku premijerki Ani Brnabić. Ostavka se, a to državni funkcioneri u Srbiji nikako da razumeju, ne nudi, već se podnosi. I to, neopoziva. Epska priča o tome kako se ministar železnice u Japanu ubio zbog kašnjenja voza je rigorozna, ali takva vrsta odgovornosti postoji za svakoga ko je državni funkcioner.

Poražavajuće je po Srbiju sa kakvom se razmerom vršnjačkog nasilja suočava u svojim školama. Godinama unazad roditelji govore o tome. Jedno dete u Nišu se zbog toga ubilo, a ministri se prave gluvi. Kriju se iza nekih propisa koji regulišu sankcionisanje takvih situacija koje su obaveza škola, a ne Ministarstva.

Dva ‘zicera’

Ružić je imao dva “zicera” da pokaže da je dostojan funkcije na kojoj se našao isključivo sticajem svog položaja u Socijalističkoj partiji Srbije. Prva se desila pre nekoliko meseci kada su đaci srednje škole u Trsteniku izmakli stolicu profesorici engleskog. Smejali su se tom činu, snimili ga i okačili po društvenim mrežama. Prstom nije mrdnuo po tom pitanju. Nije njegova nadležnost. Partijski aparatčici nisu svesni ni čega su ministri. Tom ministru je izmaknuta sporna stolica, ne profesorici. On je čelnik srpskog obrazovanja i morao je da reaguje. Epilog priče je da se ta profesorica povukla iz cele priče i napustila školu.

Drugi put se Ružić pravio “nenadležnim” kada je u jednoj školi snimak spot neke grupe, a glavni “glumac” je bio višestruki osuđenik i dokazani kriminalac Kristijan Golubović. I tada ništa nije preduzeo. Ceo sistem je okrenuo glavu od tog slučaja, jer je Golubović postao ikona ove vlasti. Redovno hvali predsednika Vučića, gostuje po svim medijima koji veličaju predsednikovu politiku, njihov je glavni gost i maneken, i redovni učesnik rijaliti programa. Gde da u takvu veličinu dirne jedan običan ministar prosvete. To što takva “veličina” ima više godina zatvora nego života na slobodi, koga se tiče.

Imajući sve to u vidu, jasno je bilo zašto je cela Srbija tražila i očekivala Ružićevu ostavku. Ona je morala da se desi, ovako ili onako. Desila se, međutim, onako kako je to Vučić hteo. Opozicija je pozvala na protest protiv nasilja i sve je ukazivalo na to da će to biti jedan od masivnijih protesta. Vučić je svakako hteo da amortizuje štetu po sebe od tog protesta i “prihvatio” ostavku ministra. To je iznuđen potez, svima je jasno. Da li će ta ostavka biti dovoljna građanima Srbije, pokazaće naredni protesti.

Na teretu države

Ono što je najveći problem, jeste to kako se Ružić uopšte našao na takvoj poziciji. Dan radnog staža van politike nije imao. Od rođenja živi na teret države. Otac mu je bio diplomata u Australiji. Neko bi rekao da je rođen sa zlatnom, i to državnom, kašikom. Kao mladić bio je predsednik mladih socijalista Slobodana Miloševića i od tada ne zna za ništa drugo sem za državnu apanažu. Tako kako je bio ministar prosvete, mogao je da bude na čelu bilo kojeg resora. I to je da počast koja je Srbiju bacila na kolena. Ovo što se sada dešava je rezultat upravi takvog načina vođenja države.

U Srbiji je bilo ostavki zbog moralne odgovornosti. Mnogo manje nego što ih je trebalo biti. Ostavku je svojevremeno podneo Dragan Veselinom, jer je njegov šofer u saobraćajnom udesu ubio usmrtio jednu ženu. Ostavku je podneo posle mesec i po dana.

Ostavke su podnosili i ministri prosvete, uvek sa zakašnjenjem, i to zbog provale testova iz matematike i Darvinove teorije. Rečenica da voli novinarke koje lako kleknu, koštala je ministarske funkcije Bratislava Gašića. To mu je toliko teško palo da je posle kratkog prerdaha od državnih funkcija postao šef BIA, a sada je ministar policije čijih 600 pripadnika nije uspelo cele noći da savlada ubicu iz Mladenovca koji se sam predao.

Sistem u Srbiji ne da ne funkcioniše, već on i ne postoji. Masovni zločin u osnovnoj školi u Beogradu nije smeo da se dogodi. To što se dogodio govori o tome u kakvom se rasulu Srbija nalazi, a vlast to ne vidi i ne prihvata krivicu. Njoj su krivi Zapad, internet, društvene mreže, sloboda govora, opozicija i nezavisni novinari. Krivica u Srbiji ima ime i prezime, a to je isti onaj čovek koji se za sve pita u zemlji, od kojeg sve zavisi i koji sve diktira.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.