Sljedbenici Slobodana Miloševića i na vlasti, i u opoziciji

Pre pet godina socijalisti su podneli inicijativu da se Slobodanu Miloševiću podigne spomenik u centru Beograda.

Ta ideja nije nova, pojavljivala se i u ranijem periodu, a svojevremeno je predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić objasnio kako njegov bivši šef zaslužuje spomenik “kao i svaki drugi državnik koji je zadužio ovaj narod i borio se za njega, a Milošević to jeste uradio”. Inicijativa nije urodila spomeničkim plodom, ali poklonici Slobodana Miloševića ne odustaju lako. Pre dve godine udruženje “Sloboda” obnovilo je zahtev za podizanje monumenta nekadašnjem srpskom voždu, u znak sećanja na „njegovu žrtvu za slobodu srpskog naroda i Srbije“.

Vreme prolazi, prošlost se u sećanju lagano preoblikuje, kao u pesmi Đorđa Balaševića, “slike su bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne”, bez obzira na to što u epohi Slobodana Miloševića ničeg lepog nije bilo.

Ulepšavanje i falsifikovanje nedavne istorije nije spontan proces, već zvanična strategija naših vlastodržaca. Sasvim razumljivo: oni su bili deo socijalističko-radikalskog projekta, započeli su političke karijere u Srbiji koju je oblikovao Milošević, u vreme sveopšte destrukcije i rasapa, pa nastoje da taj period naslikaju svetlim bojama, ne bi li tako i sebe opravdali. Kao da je moguće opravdati učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu.

Maštoviti političari

Pre nekoliko godina Aleksandar Vučić je našao za shodno da rehabilituje Miloševićev lik i delo, govoreći o tome kako je balkanski kasapin “imao dobre namere da zaštiti srpske interese govoreći na Gazimestanu”. Da se podsetimo, to je onaj govor u kojem je Milošević objavio da smo ponovo u bitkama i pred bitkama, da one nisu oružane, ali da ni takve nisu isključene.

Dakle, najavio je svoju čvrstu rešenost da ratuje. Vučić to prenebregava, pa veli da je Milošević “nesumnjivo želeo dobro svom narodu”. Baš smo imali sreće, šta bi tek bilo da nam nije želeo dobro. Verovatno bismo nestali da poslednjeg ili bismo, u najboljem slučaju, živeli u evropskoj verziji Severne Koreje.

Retuširanje prošlosti je toliko uzelo maha da Miloševića ne rehabilituju samo njegovi saborci, već i neki opozicionari. Piše Ivana Parlić, poslanica Narodne stranke, na Twitteru: “Jedno teško pitanje: Da je Slobodan Milošević živ i da je ostao na vlasti, da li bi dozvolio da Srbija postane rudarska kolonija? E, taj odgovor. I toliko o DOS-u. Na žalost”.

Svašta se o diktatoru, masovnom ubici i najvećem zlotvoru u istoriji srpskog naroda pričalo, ali se niko nije dosetio da ga predstavi kao zaštitnika rudnog bogatstva. Maštoviti su naši političari, kad puste imaginaciji na volju, samo je nebo granica glupostima koje im padaju na pamet.

Uništitelj Srbije

Trebalo bi podsetiti na neke notorne činjenice, mada je u zemlji koja uporno odbija da se suoči sa gorkim istinama o sebi to pomalo uzaludan poduhvat. Međutim, nepopularnost činjenica ne može da naškodi istinitoj slici prošlosti, ona je takva kakva jeste, mračna i sramotna, uprkos tome što mnogi žele da je preprave i prikažu u boljem svetlu.

Dakle, režim Slobodana Miloševića je opljačkao staru deviznu štednju i oteo silnim štedišama životnu ušteđevinu, sve ono za šta su godinama i decenijama mukotrpno radili. Milošević je raspisao zajam za preporod Srbije, prikupljenom novcu se izgubio svaki trag.

Dotični gospodin je razorio srpsku privredu, uništio nebrojene gabrike, ostavio radnike bez posla, doveo ih na prosjački štap. Veštački je izazvao hiperinflaciju, opljačkao sopstvene građane do poslednjeg dinara, a potom svojom mudrom ekonomskom politikom doveo do toga da su milioni radili za platu od tri nemačke marke. Razvalio je i bankarski sistem, uveo piramidalne banke koje su takođe pljačkale građane Srbije.

Uveo je zemlju u izolaciju, vodio politiku koja je uzrokovala uvođenje sankcija, otrgao nas od sveta i zatvorio u ćeliju. Siva ekonomija, organizovani kriminal, vize, siromaštvo, poniženje, beznađe, prodaja deviza na ulici, prazni rafovi u prodavnicama, prodaja benzina iz plastičnih flaša, opšta bežanija iz zemlje, život bez ikakve perspektive – tako je izgledala Srbija Miloševićevog doba.

Zaista je potrebna posebna vrsta maštovitosti da bi neko uništitelja Srbije video kao zaštitnika rudnog bogatstva. Doduše, Milošević je tako temeljno otcepio Srbiju od sveta da u našu zemlju nikakve strane kompanije nisu dolazile, nije bilo nikakvih investitora, a sve grane privrede su srljale u propast. Možda je to ideal Narodne stranke?

Zemlja izolovana od civilizacije, od zlih stranaca, od zla koje je uvek tuđe, zemlja u kojoj nema razvijenog rudarstva, industrije, tehnologije, ekonomije. Zemlja u kojoj se stanovništvo bavi isključivo poljoprivredom i pomalo turizmom i ugostiteljstvom, neka vrsta apdejtovane Arkadije za XXI vek. S obzirom kakva sve čuda nastaju u glavama političara, ne bi me čudilo da je to vizija srpske budućnosti dobrog dela srpske opozicije.

Vrhovni zločinac

Pobrojana Miloševićeva nepočinstva ne spadaju u njegove najveće grehove, razaranje Srbije je najmanji deo njegovog zločinstva. Na kraju, milioni birača su glasali za njega, građani su se masovno opredelili za politiku koja im je donela siromaštvo, jad i nesreću. Najstrašnije je ono što je Miloševićev režim, uz pomoć svojih satelita iz susedstva, učinio drugim narodima.

Započeli su četiri rata, izvršili agresiju na Hrvatsku i BiH, i to bez ikakvog razloga, i doneli smrt, patnju i nesreću milionima ljudi. Desetine hiljada mrtvih i ranjenih, ubijene žene, deca, starci, nevini civili, koncentracioni logori, etnička čišćenja, proterivanje miliona ljudi iz njihovih domova, masovna silovanja, bezočna sveopšta pljačka, spaljena sela, uništeni gradovi, opsade, nebrojeni ratni zločini i genocid – to su rezultati udarničkog rata Slobodana Miloševića i njegove zlikovačke bande.

Navoditi Miloševića kao pozitivnu istorijsku ličnost, videti u njemu nešto dobro, relativizovati njegovo zločinstvo – znači biti potpuno ravnodušan prema patnji miliona ljudi. Posmatrati Miloševića kao nekog ko se borio za srpske interese znači zaboraviti na Srebrenicu, Vukovar, Sarajevo, Dubrovnik, Prijedor, Zvornik, Višegrad, Korićanske stijene, Omarsku, Trnopolje, Keraterm, Batajnicu, masovne grobnice, hladnjače…

Hvaliti Miloševića može samo onaj ko je amputirao sopstvenu savest. Nažalost, to uopšte nije retka pojava, pre je pravilo nego izuzetak. Potpuno odsustvo empatije i zdrave pameti je izgleda preporuka za bavljenje politikom u Srbiji, svejedno da li je neko na vlasti ili u opoziciji. Tako izgleda moralni bankrot jednog društva. I to je nasleđe Miloševićevog doba.

Takmičenje u lažnom patriotizmu

Opozicija bi trebalo da predstavlja kredibilnu alternativu onima koji su na vlasti, pogotovo kad je vlast autokratska, nacionalistička, antievropska, korumpirana i opasna po građane. Na prvi pogled, ništa lakše nego biti bolji od naprednjaka i socijalista, jer je teško biti gori od ekipe koja nas već decenijama unazađuje.

Međutim, jedan deo opozicije daje sve od sebe da se predstavi kao još grđa opcija od Vučića. Desničarske stranke Dveri, Zavetnici i koalicija Nada otvoreno navijaju za Kremlj i za odustajanje od evropskih integracija, kao da Vučić istinski radi bilo šta da nas približi Evropi. Narodna stranka skuplja potpise za referendum na kojem bi građani odlučivali o evropsko-američkom planu za Kosovo.

Svi zajedno se ubiše od nedavanja Kosova, takmičeći se sa naprednjacima u lažnom patriotizmu. Doduše, to s njihove tačke gledišta nije nerazumno. Ako Kosovo prestane da bude tema, građani će od političkih partija tražiti rešenja za konkretne probleme, a onda će se ispostaviti da tu nikakve politike nema. Svi ti napori da Srbija ostane na stranputici, mimo sveta, van kontinenta kojem prirodno pripada, izgleda da im nisu dovoljni, već su se pridružili naprednjačkim i socijalističkim skakavcima u panegiricima Slobodanu Miloševiću.

Što bi rekla istoričarka Dubravka Stojanović, u Srbiji postoji zavera elita protiv naroda. Kako su krenuli, za koju godinu će se steći uslovi da podignu onaj spomenik Miloševiću. Mada za tim nema stvarne potrebe: najveći spomenik Miloševiću je promašena politika koju vodi vlast i dobar deo opozicije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.