Vučić zamajava Srbe sa Kosova lažnim snovima

Predsednik Srbije razgovarao je u Raškoj sa Srbima sa Kosova i tom prilikom iskoristio priliku da uputi nekoliko veoma ratobornih poruka od kojih je posebno izdvojila ona koja govori o tome da ukoliko Albanci napadnu srpski narod na severu Kosova kod njega “neće biti kreni, stani, skloni se i povuci”. Dodao je tom prilikom da on nije ni Slobodan Milošević, ni Boris Tadić, a ni Vojislav Koštunica. Kao da želi biti i vojskovođa.

Opšte je poznato da Vučić ima nekoliko “kaseta” koje emituje u odnosu na to kome se obraća. U zavisnosti od toga da li poruku treba poslati Srbima sa Kosova, biračima u Srbiji, političkim protivnicima, strancima sa zapada ili strancima sa istoka, Vučić izabere namenjenu “kasetu” i gura priču koja mu odgovara.

Očigledno je da se u konkretnom slučaju obraćao ne samo Srbima sa Kosova, već i predstavnicima srpske desnice koji su više nego nezadovoljni njegovim prihvatanjem sporazuma o normalizaciji odnosa sa Prištinom. U pitanju je, slobodno možemo da primetimo, patriotska “kaseta”, sa blagim pojačivačima koji se tiču toga da je on vrhovni komandant kod koga neće biti cile-mile. I nije to ništa neobično. Navikli smo na ovakvo ponašanje prvog čoveka Srbije.

U borbi za vlast sve je dozvoljeno

U borbi za opstanak na vlasti, sve mu je dozvoljeno. Organizuje skup na koji povede celu Vladu Srbije, a preostali prazan prostor popune sledbenici Srpske liste sa severa Kosova. Za reč su se redom prijavljivali funkcioneri Srpske liste, a ne običan svet koji bi možda imao i neko drugačije pitanje. Jedno od pitanja je moglo da bude i to kako je Kosovo u Srbiji, a predsednik Srbije, premijerka i ministri Vlade Srbije ne mogu takav skup da organizuju u Zvečanu ili Leposaviću, već u Raškoj.

Takvo pitanje, ili bilo koje drugo, iole smisleno, niko ne sme da postavi. Zašto? Možda i zbog toga što po severu Kosova automobili u vlasništvu Srba koji su, iz nekog životnog razloga, pristali da uzmu RKS tablice, lete u vazduh, odnosno budu spaljeni.

U takvoj situaciji, poprilično sigurnoj po njega, Vučić zna šta bi Srbe učinilo spokojno, a to je povratak pripadnika Vojske Srbije. Nekoliko puta je to ponovio, ali iz publike, sem aplauza, to niko nije javno zatražio. Možda su i oni svesni da je to nemoguća misija, a čak i kada bi se kojim čudom omogućio povratak za 1.000 pripadnika vojske i policije, oni bi se bavili poslovima koji nemaju vezu sa bezbednošću Srba na severu Kosova.

To sigurno zna Vučić, ali još bolje zna da mu pozivi na vojsku, otpor i “nema predaje”, donosi glasove. Sramota je, međutim, to što čini pripadnicima srpskog naroda na Kosovu, za koje kaže da ih najviše voli. Da je to istina, ne bi im davao lažnu nadu da će se staviti na čelo vojske i krenuti da osvaja Kosovo, što je de facto i de jure i rekao kada je poručio da kod njega “neće biti kreni, stani, skloni se i povuci”.

To je, inače, isti onaj Vučić koji je onako izbezumljeno i kukavički pobegao sa obeležavanja godišnjice genocida u Srebrenici. Uostalom, to je isti onaj koji je snevao veliku, radikalsku, Srbiju na granicama Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica. I svuda gde je on, takav i njemu slični, branio Srbe, Srba više nema. Zbog toga postoji osnova sumnje da se ništa dobro ne bi desilo ni kada je reč o Srbima na Kosovu, ako bi kojim slučajem Vučić sproveo u delo to njegovo “neće biti kreni, stani, skloni se i povuci”.

Srbija izgubila u ratu

Vučić, kao državnik Srbije, nije u stanju da jednog jedinog Srbina, kojeg je na pravdi Boga uhapsila kosovska policija oslobodi pritvora, a kamoli nešto drugo. Takvih primera ima puno danas na Kosovu. Kao neko ko najviše na svetu voli kosovske Srbe i bori se za njih, trebalo bi da objasni kako je to dozvolio, potpisom Ivice Dačića na Briselski sporazum, da država Srbija ostane bez policije, sudstva i izbora na severu Kosova. Taj borac za srpstvo je sve to, plus elektro-sistem, jezero Gazivode, i ko zna šta još, predao Prištini.

Da se razumemo, niko to ne bi mogao da spreči, jer je Srbija Kosovo izgubila u ratu, ali teško da bi bilo koji političar u Srbiji tako obmanjivao sopstveni narod, a on to besomučno čini. I sada, ponovo po ko zna koji put, maše ratnim zastavama. Kome maše? Kosovu, NATO snagama ili svom narodu, pravo je pitanje.

Gde su mu ti prijatelji širom sveta sa kojima se hvali da pomognu teškoj situaciji u kojoj su se Srbi našli? Kako da ga bilo ko podrži kada preti sukobima, nisu glupi, i oni slušaju njegove poruke. Verovatno znaju sa kime imaju posla, ali važnije je realizovati dogovoreno nego reagovati na svaku glupost koju neko izrekne.

Vučićeve reči, međutim, treba primiti k znanju i uzimati ih mnogo kao realne, jer srećom po sve na Kosovu, tamo postoji NATO koji će teško da dozvoli da nasilje eskalira, odnosno da kosovski Albanci napadnu srpski narod. Barem se nadamo da je tako.

Na severu Kosova je odavno jasno da Srbi podjednako strepe od Srpske liste koliko i od Albanaca. Vučić svojim izjavama dodatno motiviše Srpsku listu da pritiska preostale Srbe, jer su oni produžena Vučićeva ruka. U tom smislu, Vučićeve teške reči služe za stalno održavanje tenzija, jer i Beogradu i Prištini one odgovaraju. Dok se tenzije ne smire, neće biti onog pravog rešenja za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.