Članska karta SNS-a jača od bilo kojeg stranog pasoša

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i njegova Srpska napredna stranka bez dana prekida “ratuju” sa mnogim nevidljiv i vidljivim protivnicima kojima se za zlo uzima mnogo toga. Svojom politikom, koji mnogo doživljavaju poput teatra apsurda, doveo je do toga da su pod podjednakom paljbom i oni koji ga kritikuju što prihvata, ali i oni koji smatraju da nije dovoljno prihvatio sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom.

Ako ćemo baš da merimo intenzitet tih napada, partijsko-medijska artiljerija ovih dana malo češće bira mete sa desne strane, a posebno su se na udaru našli oni politički protivnici koji poseduju , uz srpski, i pasoš neke strane zemlje. U konkretnom slučaju, predsednik Nove demokratske stranke, naslednice partije Vojislava Koštunice, univerzitetski profesor Miloš Jovanović, i lider Pokreta “Srce” i nekadašnji načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš. Jovanović poseduje francuski pasoš, dok je Ponoš na udaru zbog hrvatskog pasoša.

Vučić se, naime, hvali time da je na predsedničkim izborima pre godinu dana pobedio i dvojicu “stranih” kandidata što je bio okidač za napad iz svih oruđa na pomenutu dvojicu koji pripadaju različitim ideološkim pravcima. Preko noći je dobar deo Srbije “išaran” grafitima iz kalupa nastalih u SNS – Miloš Francuz. Ponoš još nije dospeo na trotoare i fasade, ali je stalno u fokusu dežurnih kritičara.

Jedini borac za Kosovo

Da se razumemo, ovo nije prvi put da vlast ne bira sredstva i reči u borbi protiv neistomišljenika. Kroz svojevrsnog Vučićevog toplog zeca prolazili su, godinama unazad, svi oni koji su se na bilo koji način suprotstavljali politici aktuelne srpske vlasti. Najviše na udaru je bio Dragan Đilas, i sve ono što se ranije dešavalo njemu, sada se dešava onima koji su godinama prećutno imali razumevanje za Vučićeve poteze.

Više je razloga za ovakvo ponašanje Vučića i njegovih saboraca. Predsednik Srbije je navučen na to da stalno ima neprijatelje sa kojima se bori ne bi li dokazao da je jedino on ispravan i dobar. Svako ko se drzne da taj aksiom o ispravnosti i dobroti stavi pod teret sumnje, nadrlja. Sada je na red došlo Kosovo, a Vučić ne sme da dozvoli da neko ugrozi njegov samoprozvani status jedinog ispravnog borca za Kosovo. Niko ne voli Srbiju više od njega i nikome nije stalo više do Kosova od njega.

Za taj model ponašanja je sasvim očekivano da neko nadrlja zbog toga što poseduje strani pasoš. Glavu dajem, pasoš ne dam, samo jedna od naprednjačkih kovanica koja se koristi ovoj borbi. Ponoš kao “Hrvat” idealno se uklapa u tu kampanju, bez obzira što nije neko ko učestvuje u protestima desničara. Ono čega Vučić nije svestan, a možda je jeste – ko bi ga znao, jeste činjenica da među njegovim najvernijim pristalicama ima mnogo izbeglica iz Hrvatske koji su u niskom startu čekali na mogućnost da dobiju hrvatski pasoš zarad lagodnijeg putovanja po mrskom zapadnom svetu.

Za naprednjake je, očigledno, neprimereno i nepatrioski da ljudi koji pretenduju na vlast uz srpski poseduju i neki drugi pasoš. I to bi bilo u redu da mi na vlasti već nemamo pojedince koji imaju dva pasoša. Najpoznatiji od njih je svakako gradonačelnik Beograda, ali potpredsednik SNS, Aleksandar Šapić. Njemu niko, sem nekadašnjeg saigrača iz bazena Danilo Ikodinović, nije rekao da vrati italijanski pasoš. Šapićev patriotizam niko u SNS, barem za sada, ne dovodi u pitanje. Mada, nije nemoguće da u nekoj budućnosti ti isti koji danas ispisuju grafite “Miloš Francuz”, iskoriste neke nove kalupe sa nazivom – Šapić Italijan.

Jedan od mnogobrojnih Vučićevih kumova, ali svakako najpoznatiji i najuticajniji u SNS hijerarhiji, Nikola Petrović je, takođe, “Francuz”. To Vučiću nije smetalo kada ga je postavio da vodi računa o Javnom preduzeću Elektromreža Srbije.

Partijska knjižica važnija od pasoša

Neko se u ovoj “antipasoš” kampanji setio da je i patrijarh srpski Porfirije stekao pravo da poseduje hrvatski pasoš, jer je čitav niz godina stolovao u Zagrebu kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski. Da li ga poseduje ili ne, to se za sada ne zna. I da ga poseduje, za normalan svet to ne treba da bude nikakav problem, ali kao što vidimo, u Srbiji su na vlasti neki drugi ljudi kojima sve smeta, pa i posedovanje drugog pasoša. U SPC sigurno da ima i drugih visokodostojnika koji su stekli mogućnost da imaju, a možda i imaju pasoše zemalja u kojima službuju, i niko nikada ih nije osuđivao. zbog toga.

U 21. veku je bespredmetno razgovarati o tome da neko ima pasoš neke druge zemlje. Granice su se odavno otvorile, ljudi putuju, upoznaju se, zavole, žive i steknu pravo da dobiju još po neki pasoš. Zašto bi se zbog Vučića i njegovim klimoglavaca odrekli takve mogućnosti? Ova neprimerena kampanja protiv pojedinaca je zastrašujuća, jer govori o tome da vlasti ne prezaju ni od čega.

Ono što je najveći problem u Srbiji je činjenica da je partijska knjižica SNS važnija od bilo kojeg pasoša na kugli zemaljskoj. Sa tom knjižicom se ne može putovati u druge države, ali je zato zagarantovan posao kao i zaštita od svih zala ovog sveta koja smetaju Vučiću. Posedovanje pasoša druge zemlje, dakle, nije problem ako se uz njega poseduje i SNS članska karta. Ta članska karta dođe kao neka vakcina kojom nosilac iste postaje imun na sve ono zbog čega nenosioci mogu da nadrljaju, uključujući i posedovanje stranog pasoša.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.