Prijetnje smrću novinarima kao podsjećanje na ubistvo Slavka Ćuruvije

Zahtev za utamničenjem profesionalnih novinara, pretnja smrću i, uopšte, ugrožavanje bezbednosti zaposlenih u megamedijskoj korporaciji Dragana Šolaka United Mediji, u kojoj su Danas, N1, Nova S, te ponovo iživljavanje vređanjem Marka Vidojkovića i Nenada Kulačina, premijerkina medijska analiza, utemeljena na nepobedivoj zameni teza, obeležavaju Srbiju koja, u očekivanju presude optuženima za ubistvo novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa Slavka Ćuruvije, obeležava 29 godina od smrti novinarke Duge Dade Vujasinović.

Vlasnik i urednik opskurnog tabloida Informer Dragan J. Vučićević proveo je nepuna dva dana u zatvoru, boreći se, tobož, za medijske slobode, što je bio povod za režimski propagandni aparat da sklopi i na TV Pink emituje istinsku pretnju istini i kritičkom mišljenju, pištoljski video pamflet koji je javnosti odaslat 6. aprila. Reč je o dvoipominutnom uratku iz kreativne radionice TV Pink emitovanom i više puta repriziranom na nacionalnoj frekvenciji. Vlastima se u ovoj poternici “ukazuje” na to da je Vučićević “osuđen na šest meseci zatvora zbog izrečene istine”.

Televizijska potjernica na nacionalnoj frekvenciji

Sledi u spotu prizemna, primitivna denuncijacija iz mentalnog aparata nepotpisanog autora, nadobudnog kreativnog doušnika, kome je rečeno šta da saopšti: “'Kolege koje danas seire nad Vučkovom sudbinom i dalje su na slobodi. Iako su dosad objavili i izrekli stotine laži i uvreda na račun Aleksandra Vučića.” Reč je o još jednom zloslutnom podsećanju na sudbinu Slavka Ćuruvije, zločin koji je najavljen novinskim napisom u Ekspres politici. Naslov je, usred intervencije NATO-a, bio “Ćuruvija dočekao bombe”, a tekst verbalnog egzekutora Miroslava Markovića pročitan je u udarnom dnevniku državne televizije.

“Danas kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali. (Miroslav Marković: “Ćuruvija dočekao bombe”, Politika Ekspres).” Četiri dana po objavljivanju teksta i njegovom čitanju na Radio-televizi Srbije, 11. aprila, Slavko Ćuruvija je ubijen.

Nema dovoljno snažnog dokaza za pretpostavke – možemo samo da nagađamo zbog čega je intenzivirana kampanja protiv nerežimskih glasila i eksponenata; ko ovim povodom pogleda ka jugu i Kosovu zasigurno nije u krivu, budući da se svaka kritika vlasti izvrgava i falsifikuje, sa ciljem da se stvori utisak o Aleksandru Vučiću, predsedniku koji, uprkos spoljašnjim i unutrašnjim pritiscima, ne potpisuje predaju srpske teritorije. Možda je pojačavanje intenziteta konstantnog obračuna sa političkim neistomišljenicima tek pretnja opoziciji koja bi za ozbiljno mogla da traži vanredne izbore, tek da se podseti na to kroz kakvo će medijsko blato biti provučena.

‘Jugoslave, svi znaju da si šiptarski plaćenik’

U svakom slučaju, dosadašnja su iskustva ne nagoveštavaju okretanje ka demokratiji i dijalogu, već represiji i nipodaštavanju, u kojima su, uz dokazano poslušne institucije te ulične batinaše iz navijačko-dilerskih skupina, stvari u svoje ruke uzeli predsednik i premijerka. Predsednica Vlade Ana Brnabić brojala je naslovne strane dva nerežimska dnevnika na kojima je objavljo nešto u vezi sa Vučićem. “U 2023. Vučić je bio na neverovatnih 85 odsto naslovnih strana Danasa i čak 77 odsto Nove! Ubedljiva pobeda! Sve čestitke“, oglasila se premijerka sa svog stranačkog naloga. Dodajući falsifikatorski zaključak: “Primera radi, u ovoj godini predsednik Vučić je na naslovnoj strani Informera bio u 62 odsto dnevnih izdanja, a u listu Alo 40 odsto. Toliko o diktaturi i medijskom mraku“.

Za predah, zapitajmo se retorički – da li svi vide koliko je ovo nerazumno, bolesno, bedno. Ne zaboravimo odgovor na pitanje šta traži vlasnik novina u beogradskom Centralnom zatvoru, taj čovek u misiji, profesionalac poznat i po naslovnoj strani na kojoj je objavio ekskluzivu: “Ukrajina napala Rusiju”. Vučićević se Dragan J. na svom na Twitteru nalogu obrušio na bivšeg urednika N1 Jugoslava Ćosića, napisavši i to da je Ćosić “sluga mafijaško-tajkunske hobotnice“, “šiptarski plaćenik“ i da “obavlja prljave poslove u Srbiji za krvav keš“.

Urednik tabloida je na Twitteru napisao “Jugoslave, jedva čekam tvoju krivičnu prijavu, biće to sjajna prilika da na sudu raskrinkamo Šolakovu i @DraganDjilas mafijaško-tajkunsku hobotnicu čiji si ti sluga. Ali, šta god ti pričao, sad svi znaju da si šiptarski plaćenik! Za njihov krvavi keš obavljaš prljave poslove u Srbiji“.

Vučić: Uplatiću ja, nije problem, to mi je jedna plata

Kada je drugostepeni Viši sud u Beogradu osudio Vučićevića na to da u državni budžet uplati 200.000 dinara (1.670 eura), on je to odbio i, predstavljajući slučaj kao osudu za verbalni delikt, otišao u zatvor na dva dana. Nakon čega je njegova supruga uplatila iznos kojim je kažnjen. U danima jezivog iživljavanja pre odlaska “na robiju”, vlasnik i urednik roto proizvoda koji u nepovrat (?) pomera granice anticivilizacijskog posrnuća srbijanskog društva, podizao je medijsku prašinu otvoreno lažući o tome da odlazi u zatvor zbog istine – ponavljajući, baš kao i anonimni autor spota sa Pinka – delo zbog kojeg je kažnjen, tvrdnju da je reč o istini. Naglašavajući da se nalazi u teško razumljivoj misiji, dekriminalizacije uvrede.

Pođimo redom, najpre se našao pod zaštitničkim šinjelom Vučića, a potom i paternalistički nastrojenog, nepokolebljivog Sime Spasića, dvojice eksponenata koji na najbolji način predstavljaju organsko jedinstvo miliona vlasnika poslovne sposobnosti od Horgoša do nešto severnije od Dragaša. Većinskoj je Srbiji zaparalo uši to što je Vučić ponudio da plati kaznu izrečenu Vučićeviću, nehajno bagatelišući  zaradu od koje izdržava sebe i porodicu (“Rekao sam mu, uplatiću ja, nije problem, to mi je jedna plata…”). Suština je, međutim, bila u tome da je u naletu bahate, samovlasne refleksije u komadu zapretio novinarima i pravosuđu: “Mnogo čudnih stvari ima u našem pravosuđu, dodvoravanja… pošto oni misle da su zimzeleni, a političari listopadni. Neke medijske kuće ne mogu nikada da dobiju osuđujuće presude, a oni za koje se tvrdi da su pod kontrolom države dobijaju”, izustio je predsednik.

Simo se, pak, Spasić ograničio na zadušničko proklinjanje “plemena i semena” sudijama koje su presudile Vučićeviću i novinarima N1 te  izvikivanim savetima iskusnog robijaša, upozorenjima da neiskusni vlasnik Informera ne zna kako je iza zatvorskih zidina. “Nemoj, Dragane, života ti tvoga!” Ne ulazi u tamnicu!”, naricaše Spasić sve do dogovora sa kažnjenikom (“da se ne pravi predstava, oni jedva čekaju“). Vučićević je izašao iz CZ-a u komadu, dočekale su ga salve obožavanja koje je izustio Vučić, ali se predsednik nije zadržao na podršci uredniku Informera.

Novinari su osuđeni na dobru volju sudija

Vučićević je – ovde dolazimo do novog izliva predsednikove umišljene bahatosti i neznanja – “uspeo da ogoli laži i licemerje značajnog dela srpske lažne elite i srpske tobož zabrinute, prezabrinute, izmučene javnosti”. To misli predsednik o štampanoj stvari koja žigoše Srbiju anticivilizacijskim belegom laži, falsifikata, podmuklih uvreda, gaženja privatnosti, ruganja svim postulatima novinarske profesije. I brine o novinarima te obećava vlastitu “legislativnu inicijativu”. “Smatram da bi bilo dobro da novinari budu oslobođeni i da za njih dođe do dekriminalizacije dela uvrede. Mislim da je to fer predlog i da je dobro za novinare, da će cela novinarska profesija prihvati da za to treba da se zahvali Draganu J Vučićeviću.”

Tako Vučić, usput pomenuvši koje mu atribute navodno prišivaju neki novinari, verbalno zaokružuje ovu nadrealističnu legendu, u kojoj jedino istina nedostaje. Ne znajući za to da u “legislativnom” smislu srbijanski novinari imaju sve što im je potrebno, ali da su među njima oni koji žestoko kritikuju vlast ostavljeni na milost i nemilost instrumentalizovanog pravosuđa i nasilnih kriminogenih plaćenika. Osuđeni na dobru volju sudija koji, uz časne izuzetke, izriču presude koje snažno pogađaju autore i sputavaju snagu napisane i izgovorene istine i  utemeljenog stava na kojem počivaju komentari, osvrti, kolumne.

Dok srbijanska i međunarodna javnost upozoravaju na rizik ljudi koji se na profesionalni način bave novinarstvom, na opasnosti, pritiske i ucene, posebnu ugroženost koleginica i kolega u unutrašnjosti, jedan od političara – predsednik, naravno – smatra da je jednonoćnim robijanjem Vučićevića o tom izmišljenom problemu sve rečeno: “Postigao je to da ljudi vide kako je laž kratkog daha, kako su u laži kratke noge, kako oni koji su tvrdili da su najugroženiji u Srbiji u stvari nikada nisu bili ugroženi.”

Ne treba nam predsjednikova ‘legislativna inicijativa’

A Vučić je već postigao mnogo, kada je reč o slobodi štampe, povratak u relativno blisku prošlost podseća na korene njegove bahatosti, kada mu je, u podeli vlasti socijalista i radikala, zapalo uređivanje medija. Po slovu giljotina paragrafa iz Zakona o javnom informisanju (donet oktobra 1998. godine). Te sreće u paragrafima koje je osmislio Vojislav Šešelj: novinara i urednika mogao je da tuži svako (što se i događalo), ne dokazujući čime je povređen; teret dokazivanja bio je na autoru, rok 24 sata, kazne su bile drakonske, zamenjive, bez obzira na visinu sa mesec dana zatvora (jedinu je odslužio Dobrosav Nešić, odgovorni urednik lista Prava čoveka, ostali urednici i mediji su, uz pomoć prijatelja, platili globu, došavši na rub egzistencije). Najpre su vlasti zapečatile redakcije Dnevnog telegrafa, Naše Borbe i Danasa, nalogodavac je bio Vučić, a egzekutor socijalista Miljkan Karličić. Razlog zabrane bio je “podrivanje odbrambene moći zemlje” i “ širenje straha, panike i defetizma“.

“Naša je javnost žrtva medijskih manipulacija, objavljenih vesti i poluistina, a zbog toga što želimo da naše ministarstvo bude mesto gde novinari mogu da dobiju istinu, objektivnu i tačnu informaciju, činjenice o događaju, posebno na Kosovu i zemlji uopšte. Stižu osude iz pojedinih stranih zemalja, što je ništa drugo nego licemerje”, izgovorio je ministar informisanja Srbije Aleksandar Vučić dan nakon donošenja Zakona o informisanju (22. oktobra 1998. godine).

Zato novinarima ne treba Vučićeva “legislativna inicijativa”, njegovo posezanje za zgaženim Ustavom. Novinare, naime, dovoljno štiti evropska Konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama Saveta Evrope, doneta u Rimu 1950. godine, ratifikovana u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora 2003. godine U skladu sa Članom 10. Konvencije doneta je poznata, danas zaboravljena, presuda u kojom je oslobođen novinar Miloš Vasić. Apelacioni sud u Beogradu je avgusta 2008. godine oslobodio krivice Vasića u sporu koji je advokatica Biljana Kajganić vodila protiv njega “zbog povrede časti i ugleda i nanošenja duševnog bola”. Ona je Vasića tužila zbog toga što je u Vremenu od 9. septembra 2004. godine objavio transkripte njenih telefonskih razgovora sa klijentom Dejanom Milenkovićem Bagzijem, koji je bio u bekstvu zbog optužbe da je učestvovao u atentatu na predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića.

Ćuruvija nakon presude: ‘Nadam se da neće streljati…’

Apelacioni sud je presudio (uz prepoznatljivu dikciju iz žalbe, koju je pisao advokat Srđa Popović): “Legitimni interes javnosti je da bude informisana o činjenicama i događajima koji su u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodio protiv učinilaca krivičnog dela ubistva visokog državnog funkcionera – premijera, preovlađuje nad interesom časti i ugleda lica koje se pojavljuje kao branilac okrivljenog u tom postupku, a objavljene informacije nisu usmerene na njegovu ličnost, ili profesionalnu delatnost, već na događaje koji bi mogli imati uticaja na tok krivičnog postupka, što je saglasno odredbi Člana 10, stav 2. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.”

Predsednikova inicijativa? Nagoveštaj nove ere demokratizacije društva? Nakon što je sudija Krsto Bobot izrekao kaznu uredniku Dnevnog telegrafa i novinarima tog lista Zoranu Lukoviću i Srđanu Jankoviću zbog teksta pod naslovom “Ubijeni kritikovao Milovana Bojića”, Slavko Ćuruvija je izgovorio: “Nadam se da neće streljati.”

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.