Kosovo je ‘apsolvirano’, slijedi li sporazum o BiH?

Srbija i Kosovo, a zajedno sa njima i ostatak sveta, nestrpljivo čekaju na primenu nepotpisanog sporazuma o normalizaciji odnosa. Iako je retko kome jasno šta će se i kako odvijati u tom procesu, s pravom se postavlja pitanje i o budućnosti Bosne i Hercegovine. Ono što se nameće kao teza za razmišljanje je da li je moguće i na Bosnu i Hercegovinu primeniti neki plan “petorke” na način na koji je ta ista ekipa uspela da privoli vlasti Kosova i Srbije na dogovor. Svako ko misli da je situacija u Bosni i Hercegovini politički normalna i funkcionalna duboko je u problemu. Sve ove godine primene i poštovanje Dejtonskog sporazuma ovoj zemlji nisu dovele do onoga što bi moglo da se nazove normalnom državom.

Možda je u međunarodnoj zajednici konačno, posle pregovora Srbije i Kosova, došlo do razmišljanja da je vreme da se dođe do nekog novog sporazuma koji bi građanima doneo spokojstvo i mir. Na mogućnost nekog novog sporazuma nagovestio je Vuk Jeremić, nekadašnji ministar inostranih poslova Srbije, a sada jedan od lidera opozicije i koji se suprotstavlja primeni sporazuma između Srbije i Kosova. Prema njegovim rečima, ukoliko Srbija primeni pomenuti sporazum, sledeća tema koja će se pojaviti za pregovaračkim stolom je Bosna i Hercegovina.

Politike su u regionu uvijek donosile probleme

Kod jednog dela političara u Srbiji očigledno postoji strah od međunarodne zajednice, koja decenijama unazad “radi nešto protiv Srba” i kojima je “Srbija trn u oku”. Tako sada postoji strah da bi bh. entitet Republika Srpska mogao da bude ugašen, a Bosna i Hercegovina unitarizovana. Koliko je to realno, druga je priča.

Naravno da su politike uvek krive za sve ono što je loše u društvu. Barem mi u regionu nismo imali sreće sa politikama. Uvek su donosile probleme. Jedan od najvećih apsurda je činjenica da je poslednja građanska priča u RS-u bila upravo ona koju je svojevremeno predvodio Milorad Dodik, a sada je prekaljeni nacionalista i neprikosnoveni borac za srpstvo. Bez građanske opcije nije moguće imati balans u društvu. Ta građanska opcija nije ništa jača ni u Srbiji i zato se dešavaju ovakve stvari. Ne radi se o tome da građanska opcija mora da bude na vlasti, ali je potrebna kao korektor u društvu. U suprotnom imamo ono što se dešava i u Srbiji, i u Bosni i Hercegovini.

I nije problem samo u jednoj strani. U Bosni i Hercegovini kao da je neka magija zavladala, pa u zemlji koja bi morala da bude država građana koji streme blagostanju, dobili smo proizvod u kojem svaki narod želi da nadjača onaj drugi ne razmišljajući o posledicama. Gledano iz ove perspektive, rat više nije opcija i zato je trenutak da se ozbiljno razmisli o tome šta nam je činiti u budućnosti.

Normalan sistem donosi i normalan život

Ovo je možda pogodan trenutak za razgovore. Treba pitati ljude šta žele, šta hoće i kako do toga doći. Ravnopravno i normalno. Rešenje bi moglo da bude ekonomija, a ne politika. Međunarodna zajednica je po ko zna koji put promašila i temu i način kako da pomogne održavanje mira. Da joj je dominantna tema bila ekonomija, drugačijim jezikom bismo danas razgovarali. U politici je moguće da svako šuruje sa svima, sklapa trule kompromise, bez da razmišlja o opštem dobru. Sjedinjene Američke Države i Švajcarska su najbolji dokaz o tome kako konfederacije mogu normalno da funkcionišu. Zašto tako ne bi mogla i Bosna i Hercegovina?

Nije da se mnogo novca nije slilo u državu. Neko bi možda rekao i previše. I bilo je potrebno podići zemlju iz pepela razorenu ratom, ali kao da se nije razmišljalo o budućnosti. Srbi, Hrvati i Bošnjaci bilo gde da se nađu u Evropi ili u svetu rade i žive normalno. Postoji sistem koji funkcioniše i bez ikakvih problema živ se čovek brzo prilagodi. Našem regionu je potreban sistem i taj sistem bi trebalo da bude osnova za neke buduće pregovore. Kada imate normalan sistem, onda može da se očekuje i normalan život. Država bi mogla da funkcioniše na takav način da je čovek centar, početak i kraj svega. Njemu treba omogućiti opstanak i razvoj, a ne propalim politikama i političarima.

Prazni džepovi su najbolja ‘hrana’ za nacionalizam

Bosna i Hercegovine je mogla da bude epicentar i ogledno dobro baš zbog prisustva te međunarodne zajednice. Sigurno da nije bilo lako biti strana institucija bilo gde na Balkanu, ali zadatak je trebalo da bude da se napravi sistem, a ne da se stranci odomaće. Finansijska nezavisnost, prosperitet, pravo i pravda bi trebalo da budu osnove za zdrav život. Kada to imate, ne budite se ujutru sa idejom koga ćemo danas da prevarimo, kome da podmetnemo nogu, osvetimo se ili nešto drugo. U takvim prilikama se razmišlja kako i sa kime otići dalje, gde otputovati, šta videti…

Moramo da skinemo mrak se očiju i dati sve od sebe da postanemo normalni. To nije moguće tek tako, ali nije bez šansi. One se nalaze tu, pored nas, i treba da ih iskoristimo svi zajedno. Idealno bi bilo da se zahvalimo svim onim pogrešnim politikama iz devedesetih, ali ni to ne ide lako. Mnogo je veći problem taj što, po svoj prilici, međunarodna zajednica nije preterano sposobna za odlučni korak. Taj korak bi mogao da bude nešto poput Maršalovog plana posle Drugog svetskog rata. Bez toga i sve dok su džepovi većine građana prazni najjednostavnija hrana za opstanak je nacionalizam. Tu lekciju je odavno trebalo svako da nauči. I ovde kod nas, ali i šire.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.