Vučićeva privrženost Putinu i nesporazumi sa svijetom

Nije Vučiću prvi put da obožava ratne zločince, cijelog vijeka se jedino takvima i divio.

Ruski predsjednik Vladimir Putin (desno) rukuje se sa srbijanskim predsjednikom Aleksandrom Vučićem tokom sastanka u crnomorskom odmaralištu Soči u Rusiji, 4. decembra 2019. (EPA)

Otkad je počela invazija Rusije na Ukrajinu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić deluje pomalo dezorijentisano. Godinama je u predsedniku Ruske Federacije Vladimiru Putinu video svog idola, ponosio se dobrim odnosima sa ruskim diktatorom, učinio je sve što je u njegovoj moći da Srbija zaliči na neslobodnu Rusiju, a onda se ispostavilo da je Vučićev heroj najobičniji ratni zločinac, bedni zlikovac koji samo ume da razara, ubija, pljačka i donosi nesreću ljudima.

Dobro, nije to Vučiću prvi put da obožava ratne zločince, celog veka se jedino takvima i divio. Kroz njegov lični panteon prodefilovali su svi viđeniji zlikovci srpskog sveta, od Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića do Radovana Karadžića i Ratka Mladića.

Lažna neutralnost

Čitav civilizovani svet ujedinio se protiv zločinačkog režima u Kremlju, a Vučić i dalje odoleva prirodnom ljudskom porivu da se stavi na stranu žrtve, rukovodeći se popularnim geslom “Sve što je ljudsko, meni je strano”. I to je sasvim razumljivo, nije čovek navikao da bude uz one kojima se nanosi zlo, jer je uvek bio na strani dželata, ne menjaju se lako navike u zrelim godinama.

Pošto danas više nije oportuno javno se diviti zlikovcu čija vojska pustoši ukrajinska sela i gradove, Vučić pred svetom fingira neutralnost. Navodno, Srbija nije ni na čijoj strani, iako je to nemoguće: ne biti na strani Ukrajine dok traje agresija, znači biti na strani ubica koje po njoj haraju. Da Vučićevo srce i dalje kuca za Kremlj jasno pokazuje to što Srbija do dana današnjeg nije uvela sankcije Rusiji, ali još više raspomamljeno navijanje za agresora po medijima odanim naprednjačkom režimu.

Koliko je Vučić privržen ruskom diktatoru koji vlada onako kako bi naš predsednik voleo, ali mu okolnosti ne dozvoljavaju postaje vidljivo kad god se dogodi nešto nepredviđeno. Naravno, nepredviđeno samo za predsednika Srbije koji ne može da se pomiri sa realnošću, a očekivano za sav ostali razuman svet. To je bilo vidljivo iz Vučićeve reakcije na vest da je Međunarodni krivični sud u Hagu izdao nalog za hapšenje predsednika Rusije Vladimira Putina zbog ratnih zločina u Ukrajini.

Najveća je žalost za Putinom

Loša vest je Vučića zatekla prilikom obilaska Sremskog okruga. Uživo je predsednik čitao vesti zloslutnice i nije mogao da sakrije nemir koji ga je celog ophrvao. „Ode svet, samo da mi ne idemo za njim”, jadikovao je predsednik. Potom je nastavio žalopojku, govoreći kako “se mnogo toga kompikuje, kako je „jedino sigurno da idemo u pravcu dalje eskalacije kojoj nema kraja“, kako se „plaši da se možda ide čak u pravcu najvećeg sukoba koji je ikad bio“. Na kraju je zavapio glasom vapijućeg u pustinji: „Ima li iko pameti da ovom ludilu stane na kraj, iko u svetu, da li neko razume prema kakvim se posledicama ide?“

Ne može predsednik da se pomiri s činjenicom da je oličenje njegovog ličnog državničkog ideala, njegov predmet obožavanja prosto naprosto zlikovac od kojeg ceo svet zazire kao od kuge. Nalog za hapšenje nije neočekivan, već logična posledica invazije. Za Vučića nije eskalacija kad ruske trupe nastavljaju sa agresijom, već kada agresor biva optužen za ratne zločine, odnosno za masovno kidnapovanje ukrajinske dece. A kad postavlja navedeno retoričko pitanje, ne pada mu na pamet da rat može da zaustavi onaj ko ga je započeo, Vladimir Putin, tako što će jednostavno da povuče svoju vojsku sa teritorije druge zemlje koju nastoji da okupira. Za srpskog predsednika su očigledno svi krivi za rat protiv Ukrajine, osim okupatorskih snaga. Da parafraziram lirsku narodnu pesmu: Najveća je žalost za Putinom.

Tragikomično prenemaganje

Vučićeva reakcija jeste bila emotivna, ali nije rekao ništa što ne misli, naprotiv. Par dana kasnije, na konferenciji za štampu, hladne glave, predsednik je nastavio da razrađuje svoja povređena osećanja. Nalog za hapšenje Putina Vučić tumači kao “nespremnost da se govori o miru”. Imao je predsednik prkosnu poruku i za Međunarodnu zajednicu: “Ako ste ga optužili za najteže ratne zločine, s kim ćete sada da razgovarate?” Zanimljivo, ni sa Hitlerom niko nije hteo da pregovara, izgleda da ni Saveznicima u Drugom svetskom ratu nije bilo do mira.

“Da li možda nećete da pravite mir nego svi čekate poraz? Stvarno mislite da je Rusiju moguće poraziti za tri meseca, šest meseci ili godinu dana?”, upitao je Vučić svetske moćnike koji nemaju nimalo razumevanja za Putinovu prirodnu želju da od Ukrajine napravi spaljenu zemlju. Predsednik je rekao i da iza odluke o hapšenju stoje “politički razlozi” koje on može da razume, ali da je “očuvanje mira važnije”. Da nije u toku strašna tragedija koju kreiraju kremaljski zločinci, Vučićevo prenemaganje bi bilo naprosto smešno, ovako je tragikomično.

Ne čekaju zapadni saveznici poraz Rusije, već aktivno rade na njemu, pomažući napadnutoj Ukrajini. Mogla bi ta pomoć da bude i veća, ali to je drugo pitanje. Kad jedna zemlja napadne drugu sa očiglednim genocidnim namerama, kad sravnjuje gradove sa zemljom, ruši stambene zgrade, spomenike, kulturne ustanove, crkve, infrastrukturu i masovno ubija civile, ne štedeći ni žene ni decu – optužnica za ratne zločine protiv predsednika agresorske zemlje ne podiže se iz političkih razloga, nego zbog povrede međunarodnog prava. Izjavu o tome da je “očuvanje mira važnije” ne vredi ni komentarisati. Kog mira? Onog koji je Putinova razbojnička armada donela u Ukrajinu? Kakvo očuvanje mira usred okupatorskog rata? Predsednik Srbije više ne zna ni šta govori, ni kud udara.

Doduše, nije Vučić dezorijentisan baš po svim pitanjima, na neka ima i jasan odgovor. Kad su ga novinari pitali o potencijalnom hapšenju Putina u Srbiji, Vučić je odgovorio da Putin nema kuda ni da dođe do Srbije dok traju ratni sukobi, a potom je dodao  da on nije isporučivao ni one koje je ranije tražio Haški tribunal. To se zove eksplicitno odabrati stranu, dobrovoljno se svrstati uz ubice i zlikovce, bar znamo na čemu smo. Čega se pošten čovek stidi, time se jatak ratnih zločinaca ponosi.

Spasiba za družbu

Došla su teška vremena za srpskog autokratu i ruskog diktatora, prinuđeni su da se čeznutljivo pozdravljaju na daljinu, jer se potonji našao na međunarodnoj optužnici. Ostala je samo nežna uspomena na ona divna, prohujala vremena kad je Putin posećivao Srbiju i nailazio na topao, prijateljski prijem srpske braće. Kad je ruski predsednik poslednji put bio u Beogradu, u januaru 2019. godine, predsednik Srbije mu je priredio doček kakav se pamti. Vučićevi naprednjaci organizovali su 1.300 autobusa kojima su dovezli poslušnike u prestonicu, zakrčili su centar, blokirali ceo grad, napravili gungulu i krkljanac.

Odštampali su tada naprednjaci i uputstvo za mitingaše u kojem je stajalo i ovo: „Ispred palate ‘Albanija’ morate preuzeti zastavice Republike Srbije (ili Ruske Federacije) i poneti ih sa sobom duž trase šetnje i ispred Hrama ‘Svetog Save’ a nadamo se da ste svesni koliko je važno da tokom šetnje pokažate radost, energiju i ljubav prema gostu koji dolazi da pomogne našoj zemlji”. Čak su i podobne emocije bile propisane, ništa nije bilo prepušteno slučaju.

Orgija poltronstva dosegla je zenit u Hramu svetog Save. Vučić nije mogao da sakrije radost zbog toga što ima čast da boravi u Putinovom prisustvu, pa je ubeđivao visokog gosta da se obrati okupljenom narodu, govoreći mu da su te silne hiljade ljudi spontano došle samo da mu odaju počast, samo da vide ruskog cara uživo. Putin je to uporno odbijao, jer nije predviđeno protokolom, ali Vučić nije odustajao. Na kraju je namolio tadašnjeg patrijarha Irineja da posreduje kod Putina, ponovo je i sam kumio i molio ruskog diktatora da prozbori koju reč naprednom narodu, bilo je neprijatno gledati toliko lakejstvo. Najzad je ruski hazjajin popustio, smilovao se na molioce i okupljenima održao govor od ciglo tri reči: “Hvala na prijateljstvu” (Spasiba za družbu). Nekad bilo, sad se pripoveda.

Nesporazum sa svetom

Deset godina je Vučić igrao na rusku kartu, dodvoravao se Putinu, postrojavao ceo državni vrh pred njim, hvastao se imaginarnim prijateljstvom sa moćnim svetskim državnikom iz Moskve. A onda se ispostavilo da je u pitanju ratni zločinac, tiranin, najpogrešniji mogući saveznik. Prosto je fascinantno koliko Vučić ne razume ništa, nije mu jasno šta se to dešava na planeti, šta se sve promenilo sa ratom protiv Ukrajine i izolacijom Rusije, kako se menja međunarodni poredak i polarizuje svet. Ponekad ta ekvilibristika deluje kao uobičajeno manipulisanje, kao igranje na klackalici između Istoka i Zapada, ali to nije samo stvar održavanja na vlasti, a nije ni opcija koju je predsednik Srbije slobodno izabrao.

Vučić jednostavno nije nikakav ozbiljan politički i državnički kapacitet, prosto nije u stanju da shvati savremeni istorijski trenutak, sve što ume jeste da zarobi društvo i da ga drži u okovima, što i nije neki poduhvat u zemlji bez demokratskih tradicija, sklonoj jednoumlju i samovlašću, pritom sa teškim zločinačkim nasleđem. Ne razume koncept demokratije i vladavine prava, nije mu baš najjasnije šta se to u Evropi i svetu zbivalo poslednjih par stotina godina, nakon Francuske revolucije, strano mu je nasleđe prosvetiteljstva, ideali jednakosti, slobode i bratstva su mu duboko tuđi, a ljudsko dostojanstvo i sloboda ličnosti su pojmovi koje duboko prezire.

Pošto je u suštinskom nesporazumu sa vremenom u kojem živi, preostaje mu samo da bude vatreni obožavalac Vladimira Putina i sličnih protivnika ljudske slobode širom sveta. Čudićemo se svi jednog dana kakav je mediokritet bio neprikosnoveni vladar u ovoj nesrećnoj zemlji. I neće nam biti prvi put da se čudimo. A verovatno ni poslednji.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada