Građani bi priznali Kosovo, ali im političari ne dozvoljavaju

Prema istraživanjima Instituta za evropske poslove, 44,2 posto građana Srbije misli da je Beograd izgubio kontrolu nad nekadašnjom južnom pokrajinom Kosovom.

Ogroman dio zastupnika u Skupštini Srbije, uključujući predsjednika Srbije Aleksanda Vučića, misli da Srbija ne treba priznati nezavisnot Kosova (EPA)

Velika se halabuka podigla oko eventualnog prihvatanja i potpisivanja francusko-nemačkog plana za Kosovo. Kad se malo razgrnu podeljena mišljenja i međusobice političkih aktera, vidi se da je, po starom dobrom običaju, postignut visok stepen nacionalnog jedinstva oko ključnih pitanja koja ne postoje. Vladajuća koalicija i najveći deo opozicije slažu se da je Kosovo srpsko i da mora ostati srpsko.

Lamentiranja nad tradicionalnim srpskim podelama koje nam dođoše glave padaju u vodu čim na dnevni red dođe sveta srpska zemlja. Tu vlada opšti konsenzus: gotovo svi se slažu da Kosovo valja vratiti pod jurisdikciju mile nam otadžbine, te da nipošto ne treba dozvoliti lažnoj državi da postane članica Ujedinjenih nacija i sličnih belosvetskih organizacija. Sa ovom neupitnom dogmom srpskog političkog katehizisa nije saglasna tek omanja šačica dežurnih izdajnika koje ne treba posebno predstavljati.

Zauvek izgubljeno Kosovo

Što reče jedan funkcioner Narodne stranke, 90 posto poslanika u Narodnoj skupštini Srbije slaže se oko Kosova. Zaista je lepo videti ovakav primer jedinstva u jednom navodno pluralističkom, višepartijskom, demokratskom društvu, samo tu postoji jedan malecni problem. Prema istraživanjima Instituta za evropske poslove, 44,2 odsto građana Srbije misli da je Kosovo izgubljeno, a 49,9 odsto smatra da nije moguće da Srbija ponovo ostvari punu kontrolu i suverenitet nad nekadašnjom južnom pokrajinom. Dakle, polovina građana je svesna da je Kosovo završena priča, da je to nezavisna država, da nema povratka na staro.

Uprkos višedecenijskoj propagandi o “najskupljoj srpskoj reči”, o tome kako su nam zli Albanci oteli “15 posto duše”, uprkos tome što ih medijska mašinerija rafalno zasipa nedavačkim porukama, uprkos tome što je politička kasta proglasila odustajanje od Kosova nacionalnom izdajom, polovina stanovništva je uspela da sačuva zdrav razum i smisao za realnost. Dakle, 50 posto građana čvrsto veruje da je Kosovo izgubljeno, dok u Skupštini takav stav podržava samo deset posto poslanika. Ko njih predstavlja u parlamentu? Gde nestade onih 40 procenata naših predstavnika? Zašto sastav Skupštine ne odražava volju naroda?

Ulazak u Evropsku uniju

Slična diskrepancija vlada i po mnogim drugim pitanjima. Prema brojnim istraživanjima, oko 15 posto građana zna da je u julu 1995. godine u Srebrenici počinjen genocid. Ima narodnih poslanika koji priznaju genocid, nije da nema, ali ne baš u tolikom procentu, a većina baš i ne insistira na suočavanju sa zločinačkom prošlošću kao nužnom preduslovu za pomirenje sa susedima i demokratizaciju Srbije. Prema istraživanju Ministarstva za evropske integracije, na referendumu za pristupanje Evropskoj uniji 43 posto građana bi glasalo “za”. Istraživanja organizacije Novi treći put pokazuju da je za  ulazak u EU 27 odsto građana Srbije, dok 19 posto kaže da je verovatno za evropske integracije.

Kako god tumačili ove podatke, ispada da se ni u slučaju ovog sudbinski važnog pitanja za našu zemlju ne poklapaju volja građana i broj zastupnika u parlamentu. Naprednjaci, socijalisti i njihovi koalicioni partneri čine sve što je u njihovoj moći da Srbiju udalje od Evropske unije, pretvarajući zemlju u privatni posed autokrate Aleksandra Vučića. Patriotski opozicioni blok stoji na sličnim pozicijama, oni sa prezirom gledaju na taj mrski, dekadentni Zapad, a sve nade polažu u majčicu Rusiju i voljenog vođu Vladimira Vladimiroviča Putina. Malobrojna građanska opozicija je u principu za Evropsku uniju, ali samo kod retkih pojedinaca je to uverenje iskreno. Kad se sve sabere, opet nedostaje bar tridesetak posto poslanika koji bi zastupali volju naroda.

Stručnjaci za neunatologiju

Još je grđa situacija oko ulaska Srbije u NATO. Istraživanje Novog trećeg puta je pokazalo da je za ulazak u NATO devet odsto građana, verovatno za – pet odsto. Međutim, za gotovo sve narodne poslanike ulazak u ovaj vojni savez je nešto na šta ne smeju ni da pomisle, strahujući da će izgubiti podršku birača. Propagandna mašinerija je tokom decenija udarničkog rada stvorila sliku da su ratovi devedesetih počeli 24. marta 1999. godine, da je NATO napao Srbiju iz čista mira, a sve ono što je prethodilo tome – agresija, nebrojeni ratni zločini, etnička čišćenja, masovne grobnice, genocid u Srebrenici, aparthejd nad Albancima, masovna proterivanja, ubistva civila – jednostavno je prebrisano gumicom.

Iz dominantne perspektive potpuno je neshvatljivo zašto silne zemlje bivšeg Istočnog bloka pohrliše da postanu članice NATO-a, za ovdašnja shvatanja to je misteriozan, potpuno neobjašnjiv fenomen. Na kraju smo stigli dotle da onih 14 posto građana što bi bili voljni da Srbija pristupi NATO paktu, praktično nemaju svoje političke predstavnike. Članovi naših političkih elita su pravi stručnjaci za disciplinu poznatu kao neunatologija.

Pola za demokratiju, pola za autokratiju

Organizacija Crta je pre neki dan predstavila rezultate istraživanja javnog mnjenja, po kojima oko polovine punoletne populacije veruje da je demokratija najbolji oblik uređenja za Srbiju. Sličan je broj onih koji veruju u čvrstu ruku, u autoritarnu vladavinu, koji misle da nam je potreban jak lider koga bismo svi slušali. Dobro, potonji imaju silesiju svojih predstavnika, a i već žive u željenom autoritarnom sistemu, gde se za sve pita jedan čovek, Aleksandar Vučić. Oni imaju svog velikog vođu koji ih oslobađa nepodnošljive obaveze da misle svojom glavom i da sami donose odluke, mogu da ga slušaju i klimaju glavom do mile volje, pa su valjda zbog toga tako srećni, sve u našem društvu puca od životne radosti, ispunjenosti i zadovoljstva.

Međutim, ona polovina građana koja preferira demokratsko uređenje nije te sreće, nju nikako da ogreje sunce. Em nema ni naznaka da će se takvo stanje uspostaviti u zemlji u bližoj budućnosti, em nije baš jasno ko bi to uopšte mogao da učini, em u parlamentu i drugim predstavničkim telima nema ni približno 50 posto političara koji istinski veruju u demokratiju.

Istraživanje Crte je pokazalo da većina birača, njih 53 posto, politiku doživljavaju kao prostor za aktivno uključivanje građana, što će reći da pokazuju sklonost ka participativnoj demokratiji. Bojim se da većina političkih partija ne ohrabruje takve aktivističke ambicije kod svojih birača. Naša politička kasta uglavnom smatra da građani treba da izađu jednom u četiri godine na izbore, da ih izaberu za poslanike u Narodnoj skupštini ili odbornike u lokalnim skupštinama, i da se potom povuku između svoja četiri zida, u privatni život, te da ne uznemiravaju izabrane predstavnike svojim problemima.

Fetiš i sredstvo za manipulaciju

Kad se sve sabere i podvuče crta dolazimo do paradoksalnog zaključka da su građani mnogo politički zreliji i osvešćeniji od onih kojima je politika osnovno zanimanje. Zapravo bi trebalo da bude obrnuto. Logično je da politička elita vuče društvo napred, da bolje sagledava realnost u kojoj živimo, da smišlja rešenja za probleme, da gleda u budućnost, a da obični građani slede njihovu viziju. Situacija je u stvari bizarna, ekvivalent bi bio da se lekar bolje razume u programiranje od programera, da vodoinstalater više zna o Kantu i Hegelu od profesora filozofije, a da fizičar ume bolje da popravi kvar na automobilu od automehaničara.

Sumanutost naše političke realnosti najvidljivija je na primeru Kosova, ali ni ostale pobrojane stavke nisu daleko od očiglednosti. Umesto da političari budu razumni i pragmatični, da pošteno priznaju realnost, da prozbore koju o Kumanovskom sporazumu i kapitulaciji Srbije u ratu, pa da objasne javnosti kako je i zašto Kosovo postalo nezavisna država, izgleda da građani to moraju da objašnjavaju političarima. Građani bi priznali Kosovo, ali im političari ne dozvoljavaju.

Politika je praktična delatnost, veština rešavanja konkretnih životnih problema, a ljudi koji se time profesionalno bave tretiraju Kosovo kao fetiš, a ne kao realno postojeću teritoriju. Doduše, kad bi političari imali smelosti i razboritosti da razvežu kosovski čvor, izgubili bi savršen objekat za manipulaciju građanima, čemu Kosovo služi već decenijama.

Demokratizacija društva kao političko samoubistvo

I tu stižemo do srži problema. Većina političara u Srbiji potpuno je nezainteresovana za građane, za rešavanje njihovih problema, za napredak države, za uređivanje društva, za obezbeđivanje evropskih standarda. Za njih su vladavina prava, tržišna ekonomija, evropske integracije, jednakost pred zakonom, razvoj obrazovnog sistema, usklađivanje sa demokratskim svetom i njegovim standardima – najobičnije trice i kučine. Kad bi vladajuća koalicija krenula da sprovodi reforme, to bi stvorilo društvo u kojem niko od njih ne bi mogao da bude na rukovodećim mestima, da ima sadašnju moć i mogućnost da se nesmetano bogati, zajedno sa privilegovanim pripadnicima oligarhije.

Za njih društvo kakvo priželjkuje polovina građana Srbije predstavlja smrtnu opasnost, kraj političke karijere, a u mnogim slučajevima i zatvor. Što je najgore, i najvećem delu opozicije ne odgovara demokratizacija srpskog društva. Da imaju ozbiljne namere da povedu Srbiju evropskim putem, prvo bi demokratiju uveli u sopstvene stranke, ne bi im partije funkcionisale po autoritarnom modelu, mahom liderskog tipa. Doduše, ogromna većina onih što su se ugurali u politiku nije sposobna ni za mnogo skromnije zadatke nego što je temeljni preobražaj društva i države.

Politička kasta, prepreka na putu

Kosovo je lakmus test za sve političke funkcionere, čim udare u nedavanje svete srpske zemlje, čim počnu sa pričama da nikada neće priznati nezavisnost Kosova, niti mu dozvoliti članstvo u UN, odmah znamo koliko je sati. Na kraju, ta njihova šatro borba za izgubljenu teritoriju ne koristi ni građanima Srbije, ni građanima Kosova. Zamrznuti konflikt odgovara jedino zločinačkom režimu u Kremlju i našoj političkoj kasti koja parazitira na nerešavanju problema.

Sastav naše političke elite uopšte ne odražava realnu sliku srpskog društva. Uprkos tome što politički moćnici i njihovi medijski poslušnici decenijama ispiraju mozak građanima, bombardujući ih bezočnim lažima i propagandnim floskulama, veliki deo stanovništva je uspeo da sačuva zdravu pamet i da koliko-toliko realno sagledava stvari. Problem je u političkoj eliti kojoj savršeno odgovara zaparloženo i zaostalo društvo, na začelju Evrope, jer samo u takvom društvu dotična gospoda i mogu da budu politička elita.

Politička kasta, ovakva kakva je, ne samo da nema rešenja za realne probleme, nego sama predstavlja najveću prepreku u rešavanju bilo kog problema. Interesi građana Srbije i interesi političke kaste su u potpunoj suprotnosti. Građani će morati ili da pronađu mehanizme za primoravanje političke elite da radi u opštem interesu, ili će morati da stvaraju novu političku elitu. Sudeći po pomenutim istraživanjima, više od polovine stanovništva je raspoloženo da se aktivira, pa eto prilike.

Za početak bi mogli da se oslone na one retke političke predstavnike koji politiku shvataju ozbiljno, ne lažu i ne obmanjuju građane, drže do javnog interesa, a Srbiju iskreno vide kao deo demokratskog sveta. Nije ih teško prepoznati, a i nema ih mnogo, mogu se prebrojati na prste jedne ili dve ruke.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada