Neočekivana moć štićenice Angele Merkel

Kad god su lideri Evropske unije zagovarali jače evropske integracije u spoljnjoj politici kao po pravilu su citirali urbanu legendu da se doajen američke diplomatije Henry Kissinger u vremena kada je bio državni sekretar SAD pitao „koga da pozovem ako želim da zovem Evropu?“ Minulih petnaestak godina su Evropljani u nekoliko navrata čak tvrdili da su rešili ovu navodnu Kissingerovu dilemu.

Prvo je Britanka Catherine Ashton proglašavana kao osoba koju bi u ovom slučaju Amerikanci trebalo da zovu budući da je ona bila svojevrsna šefica evropske diplomatije. Međutim, Herman Van Rompuy je smatrao da je njegov broj telefona onaj pravi, budući da je on izabran za prvog predsednika Evropskog saveta što je funkcija najsličnija predsedniku države. Štaviše, u jednom susretu sa Kissingerom on je čak izvadio svoju vizit-kartu kako bi pred novinarima kroz šalu dokazao da je njegov broj taj koji bi trebalo okrenuti.

I dok se tadašnji predsednik Evropske komisije Jose Manuel Barroso nije previše trudio da se takmiči u ovome sa Van Rompuyem, tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel je otvoreno umanjivala potrebu da na najvišim funkcijama u EU budu izuzetno politički jake ličnosti, ističući da je važno da ta osoba „neko ko govori u ime Evrope a ne osoba koja je najpoznatija“.

Bilo je jasno da je Merkelin glas taj koji je imao najveću težinu u EU, bez obzira ko je formalno na čelu institucija EU. Štaviše, ona se pobrinula da i posle nje nemački glas bude dominantan tako što je za predsednicu Evropske komisije izabrana Ursula von der Leyen, svojevrsna Merkelina štićenica.

Međutim, ni najoptimističniji posmatrači nisu verovali da bi lekarka i kćerka jednog od prvih uticajnijih službenika evropske administracije u Briselu mogla zapravo da ostvari ono najbliže rešenju za navodnu Kissingerovu zagonetku, koja je dugo mučila odnose SAD i EU.

Kako su se minulih godina gomilale krize, značaj EU je rastao. A naročito je rastao uticaj šefice glavnog izvršnog tela EU, koja je uspela da se nametne kao jedan od presudnih glasova unutar EU, od pandemije virusa korona, preko rata u Ukrajini, do rešavanja energetske i klimatske krize.

Saradnica Amerikanaca i kad su interesi suprotstavljeni

A čini se da to dobro znaju i u Beloj kući i u Stejt departmentu. Naročito minulih godinu i po dana, otkad je Angela Merkel u penziji, vrh američke administracije bar nekoliko puta nedeljno zove jedan broj telefona na trinaestom spratu briselske zgrade Berlaymont u kojoj je sedište Evropske komisije. Da, to je telefon u kabinetu von der Leyen, koja se očigledno nametnula kao glavni evropski sagovornik Amerikanaca. Naročito otkad se u Belu kuću vratio Joseph Biden, koji je otvoreno nastojao da ojača veze sa EU koje je prethodno poprilično poljuljao Donald Trump.

Upravo je sa Von der Leyen on ostvario najčvršći odnos, naročito od ruske agresije na Ukrajinu. Pa tako krajem 2021. godine zvanični Berlin i Pariz nisu mnogo verovali u američke javne tvrdnje da Vladimir Putin gomila vojsku na rusko-ukrajinskoj granici te da planira napad. Štaviše, nemački i francuski zvaničnici su javno sumnjali u procene američkih tajnih službi, koje su Stejt department i Bela kuća javno objavljivali, pokušavši da takvim javnim pritiskom eventualno spreče ruske planove.

Za razliku od francuskog predsednika Emmanuela Macrona i tada tek u proceduri izbora za novog nemačkog kancelara Olafa Scholza, predsednica Evropske komisije nije zanemarivala američka upozorenja već je u novembru 2021. otišla na razgovor sa Bidenom u Belu kuću. Već posle nekoliko dana su zvaničnici u Briselu i Vašingtonu pripremali komplikovane pakete sankcija protiv Rusije kako bi bili spremni da ih uvedu čim invazija počne.

Кada je izbio rat, nastavljena je bliska saradnja između Evropske komisije i Bidenove administracije ne samo po pitanju sankcija i finansijske pomoći Ukrajini, već i po pitanju logističkog organizovanja evropskih isporuka oružja Kijevu.

Ali, čak i kada su američki i evropski interesi postali jasno suprotstavljeni, Von der Leyen je nalazila načina da tenzije ne budu prevelike i da zapravo ona bude posrednik koji rešava problem. To se pre svega odnosi na Bidenov Zakon o smanjenju inflacije, koji je razbesneo mnoge u EU, jer su kroz klimatske odredbe zapravo uvedene brojne protekcionističke mere ali i obimne subvencije za proizvođače električnih automobila, solarnih panela i uopšte celu takozvanu zelenu industriju ali na američkoj teritoriji.

Suštinski, EU se preko noći suočila da joj se proizvodnja čak i izvorno evropskih kompanija naprasno seli u Severnu Ameriku kako bi dobila milijarde dolara američkih subvencija. Interna analiza EU je pokazala da svaka četvrta kompanija nemačke industrije razmatra napuštanje ove najjače evropske ekonomije. U pokušajima da promene ovu nepovoljnu situaciju za EU, u Vašingtonu se se smenjivali Macron i Scholz, pa čak i njihovi ministri ekonomije i finansija, koji ni posetom u duetu nisu uspeli da izdejstvuju ustupke za EU.

Nasuprot tome, Von der Leyen se pre desetak dana iz Vašingtona nije vratila praznih ruku. U razgovoru sa Bidenom ona je uspela da započne i zvanične evropsko-američke pregovore o planu koje bi trebalo da pomiri klinč između EU i SAD bar po pitanju subvencija za električne automobile, to jest da omogući da evropski proizvođači ključnih sirovina ne budu u nepovoljnom položaju, odnosno primorani da pređu u SAD. Uporedo s tim, uspela je da na nivou EU pomiri suprotstavljene evropske interese po pitanju plana evropskih subvencija za zelenu industriju.

Bunkerski mentalitet u odlučivanju

Da se „osamostali“ u odlučivanju na evropskom nivou poprilično su joj pomogle krize, koje su iziskivale brzo reagovanje, ali i slabljenje snaga Pariza i Berlina. Zaokupljeni unutrašnjim problemima – Scholz nesaglasjem u tročlanoj koaliciji a Macron nasilnim protestima protiv reforme penzionog sistema – lideri dve najveće i najuticajnije članice EU ne stižu da značajnije utiču na Von der Leyen.

Za jačanje njenog uticaja zaslužno je i to što ona, kako kažu ljudi koji su s njom blisko sarađivali, ima tendenciju da centralizuje moć, naročito kada su na stolu svojevrsne velike odluke.

To se dešavalo čak i kada je Merkel i dalje bila na vlasti u jeku pandemije virusa korona, kada je Evropska komisija preko noći izašla sa predlogom plana za spasavanje ekonomije, vrednim 2.000 milijardi evra. Koliko je čak i Merkel bila iznenađena ukazuje svedočenje njenih saradnika koji kažu da je svojoj bivšoj štićenici rekla „Ne zaboravi da pričaš i sa nama“, misleći na lidere država članica.

Sličnu kritiku joj je nedavno izneo i holandski premijer Mark Rutte, kada je Von der Leyen izašla sa šestim paketom sankcija Rusiji koji je predlagao i zabranu ruske nafte. Nekad i komesari sa kojima blisko sarađuje u Komisiji bivaju iznenađeni njenim brzim pristupom u odlučivanju u kojem nastoji da preskoči uobičajeno sporu proceduru institucija EU.

To se desilo kada je na glasanje pred dvadesetsedmočlanu Komisiju iznela predlog da se Poljskoj odobri da dobija pomoć iz fondova EU, uprkos tome što nije bila uklonjena zabrinutost po pitanju ugrožene nezavisnosti sudstva u toj zemlji. Tada se pet veoma uticajnih komesara pobunilo i čak pisano iznelo svoje protivljenje toj odluci, ali Von der Leyen je izgurala svoju odluku.

O njenoj posvećenosti i upornosti već se dugo priča po Briselu, naročito kada se saznalo da je nekadašnje veliko kupatilo pored svog kabineta preuredila u spavaću sobu, gde često prespava ne odlazeći uveče kući. Zbog toga joj mnogi prebacuju da ima bunkerski mentalitet u odlučivanju, to jest da odlučuje konsultujući se samo sa malom grupom savetnika. Iako time ne stiče previše saveznika u evropskoj administraciji i među državama članicama, zasad joj to prolazi nekažnjeno.

Čak i saznanja da je preko SMS poruka direktno sa prvim čovekom farmaceutskog giganta Pfizer pregovarala o nabavci miliona vakcina protiv virusa korona, nije joj omelo karijeru. Uprkos tome što svi traže uvid u tu prepisku, navodno prepiska nije sačuvana. Iako se sumnje na korupciju uvećavaju, njena politička ličnost u dobroj meri ima takozvani teflon-efekat, pa se zasad afere na nju ne „lepe“.

Drugi mandat na vidiku?

Kako se EU približava predizbornoj godini, evropska štampa već pokušava da nasluti eventualne nosioce lista vodećih grupacija partija u Evropskom parlamentu kako bi protumačila i političku sudbinu Von der Leyen. Iako na evropskim izborima 2019. ona nije bila nosilac liste već njen sunarodnik i predsednik Evropske narodne partije (EPP) Manfred Weber, u pregovorima lidera EU ona je uspela da ga istisne iz trke za šefa EK.

U tome što se ona nedavno pojavila na pokrajinskom skupu njenih demohrišćana u Duesseldorfu trudeći se da impresionira prisutne, dnevni list Rheinische Post list vidi očiglednu njenu pripremu terena za isticanje svoje kandidature, jer je borba za njenog naslednika 2024. godine odavno počela. Predsednici Evropske komisije svakako ne treba da oživljava veze sa fukcionerima CDU koje su se pokidale otkad je preuzela dužnost u Briselu, osim ako evropski demohrišćani i konzervativci ujedinjeni u EPP trenutno ne razmišljaju da li žele da pobede na evropskim izborima sa Ursulom von der Layen kao glavnim kandidatom ili sa nekim drugim.

Naime, u tim krugovima se već pominje kako bi glavna kandidatkinja EPP-a mogla da bude aktulena predsednica Evropskog parlamenta Maltežanka Roberta Metsola. To je na posredan način potvrdio i Manfred Weber, koji je javno izjavio da je EPP dobro pozicionirana sa „dve veoma sposobne žene” i da su obe „odlični nosioci liste”.

Baš zbog toga što je svesna da ima konkurenciju, Von der Leyen pokušava diplomatijom šarma da unutar svoje matične stranke obezbedi podršku, uprkos tome što je u pojedinim krugovima i dalje zovu „Sačmarica Uschi“, što je pogrdan naziv koji je dobila zbog svog previše šefovskog stila u vreme dok je bila na čelu nemačkog Ministarstva odbrane.

S druge strane, još joj je rano da objavi svoju kandidaturu, jer bi je tada manje posmatrali kao predsednicu Komisije a više kao kandidatkinju koja sve radi da bi lično osvojila naklonost za izbore u maju 2024. godine. A tu nije u pitanju samo naklonost birača i poslanika unutar EPP, već i naklonost lidera EU, čiji dogovor je presudan za izbor čelnih ljudi EU.

Zbog toga ne čudi da će se početkom aprila Von der Leyen pridužiti Macronu prilikom njegove posete kineskom predsedniku Xi Jinpingu. A lideri EU se samo smenjuju u Pekingu sa ciljem koji je Macron nakon razgovora sa Scholzem opisao kao „zajedničku viziju“ da se „sarađuje sa Kinom kako bi se izvršio pritisak na Rusiju“.

Von der Leyen u svom govoru o novoj strategiji odnosa EU i Kine, čini se, potrudila se da zadovolji očekivanja i Vašingtona i prestonica 27 država članica EU. Ona je pozvala da se EU fokusira na ekonomsko smanjenje rizika od Kine, a ne na odvajanje od nje. Prema njenim rečima, Kina je okrenula novu stranicu te više nije fokusirana na reforme i otvaranje prema svetu, već na bezbednost, kontrolu i promenu svetskog poretka.

Iako se deo njenog govora sasvim sigurno neće u potpunosti dopasti pojedinim evropskim državama koje se i dalje nadaju da je moguće ostvariti evropsko partnerstvo sa Kinom, Von der Leyen očigledno vuče spoljnopolitičke poteze koje evropske vlade uobičajeno ne očekuju od predsednika Evropske komisije. Koliko joj je to pomoglo da ostane u Berlaymontu, videćemo sledeće godine.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.