Dječji teatar u truloj državi

Zanat zapoveda da počnemo od epiloga (nije ni blizu, al ‘ajde): premijerka Srbije Ana Brnabić presudila je u razgovoru sa glumcima i pratećim osobljem umetničkog ansambla Pozorišta Boško Buha da se ovaj teatar neće izmeštati iz centra grada, sa Trga Republike, uprkos uznemirujućem nasrtaju vlastima bliskih tajkuna na ekskluzivni prostor koji se, navodno, od 2015. “renovira” (priče za malu decu za koju je ovo pozorište i osnovano 1950., otkad je na istoj lokaciji).

“Na primeru dečjeg pozorišta smo mogli da vidimo stepen spremnosti određenih medija i pojedinaca da politizuju situaciju i da izmanipulišu javnost, da šalju pogrešne činjenične informacije koje su proverljive i da sakriju istinu. Namerno sam htela da pustim određene medije da vidim koliko će bukvalno da divljaju na ovom slučaju, da lažu i obmanjuju i zloupotrebljavaju druge ljude da politički napadnu vlast koja sa ovim veze nema osim što godinama pokušava da reši situaciju i da pomogne”, izustila je premijerka.

Naravno, po nalogu šefa, kada se već podigla amputirana srbijanska javnost i kada je srbijanski predsednik dobio nekoliko dnevnih izveštaja PR agencije da se rejting urušava i stvar izmiče kontroli.

Kazala premijerka laž – to znamo, kao u onom američkom vicu, po jasno vidljivim promenama – otvara usta. Jer, za sve napisano mediji, ponajviše roto dnevnik Nova S, ponudili su faksimil dokaza.

Ana Brnabić nije kazala zašto se “Buha” renovira punih osam godina, već – ovo je prepoznatljivo vučićevski – da je njena Srpska napredna stranka 103 puta povećala izdvajanja za film (nema veze jedno s drugim, a i laž je).

Prva neuspešna režimska otimačina

Da se vratimo na suštinu, žrtve su glumci, ansambl beogradskog Dečjeg pozorišta Boško Buha, njegova nekadašnja i potencijalna publika; ništa lično, ništa slučajno, preveliki su novci u igri. Evo i pričice o tome kako imena dvojice aktera obeležavaju poslednjih dana srbijansku političku realnost, sugerišući svima koji su se, makar i slučajno, zatekli na ušću Save u Dunav, pa i mnogo severnije i južnije (od Horgoša do Dragaša, uobičajavao je izustiti Slobodan Milošević, kada je to bila teritorija Srbije), da su, definitivno, na pogrešnom mestu.

Siniša Mali, ministar finanasija, i Aleksandar Kajmaković-Aca Bosanac, uspešni biznismen čiji se kapital vezuje za njegovo druženje sa kolegom Predragom Rankovićem – Peconijem,  “poznat organima gonjenja” i mnogim smenama srbijanskih zatvorskih čuvara, nasrnuli su – naslućujemo po nalogu –  na imovinu građana Srbije i simbole Beograda, bezobzirno gazeći krhotine kredibiliteta pravosuđa i obrise ostalih institucija, samlevenih uz perodično iskazanu gotovo konsenzualnu zahvalnost prevarenih zaokruživača.

Kad doktor otima i ruši

Žitelji Srbije sa poslovnom sposobnošću saznali su u dva dana da će glumci “Buhe”, sa sve ostatkom nameštaja (rekonstrukcija Pozorišta je, rekosmo li, u toku, od 2015.) morati da se presele iz najstrožeg centra grada u zgradu Pošte pored zatvorene Železničke stanice. Druga je vest o istom objektu: Upravni sud poništio je odluku Senata Beogradskog univerziteta kojom se Siniši Malom oduzima diploma doktora nauka, stečena na Fakultetu organizacionih nauka (Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu u novembru 2019. jednoglasno je utvrdio postojanje neakademskog ponašanja Siniše Malog prilikom izrade doktorske disertacije jer je u delu disertacije “doslovno preuzimao tekstove, odnosno cele pasuse iz tekstova drugih autora, bez navođenja imena tih autora”). zbog neakademskog ponašanja, odnosno krađe ili prepisivanja delova tuđih naučnih radova (bez suvišnih intervencija). Naizgled veze nema, ali otimačina poslovnog prostora koji od 1950. koristi Pozorište realizovana je kao pokazna vežba Malog u bespravnim nasrtajima na tuđu imovinu, kakav je bio njegovo rušenje objekata u Savamali, da bi se obezbedio prostor za Beograd na vodi. Siniša Mali ne nosi fantomku kao brutalni realizatori njegovih zamisli, ali personifikuje očiglednu nameru Aleksandra Vučića da pruzme sve što je u Beogradu iole građevinski i lokacijski vredno. Kao po dikciji prepisanih stavova iz vlastitog doktorata pod naslovom “Kreiranje vrednosti kroz proces restrukturiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i ostvareni rezultati u Srbiji”.

Javna svojina na “dođeš mi”

I, evo nas kod faktografije nesporne zanimljivosti; ukratko, ko je posetio Beograd, verovatno je seo u prelepu baštu na Trgu Republike, a sigurno je makar prošao pored nje. Reč je kafeu “Teatar” koji je, nekako baš u vreme početka rekonstrukcije “Buhe”, kupio kruševački “Rubin”, poznata vinjak-kompanija, tada u vlasništvu prevejanog kriminalca Predraga Rankovića Peconija. Ranković je nekada davno pripadao Surčinskom kriminalnom klanu, hapšen je u akciji “Sablja”, nakon ubistva Zorana Đinđića, ali i zajedno sa bandom Veljka Belivuka, optuženom za više ubistava, trgovinu drogom i silovanje.  Dakle, Rankovićev Rubin kupuje deo zgrade koja je pripadala Pozorištu, a deo – navodno čitavih hiljadu kvadrata – kupuje Aca Bosanac, Peconijev bliski suradnik, preko dve svoje firme „Beojana“ i „Boutique 1“.

Prema istraživanju beogradskog dnevnika Nova, otkidanje dela pozorišnog prostora realizuje se u vreme dok je gradonačelnik Beograda bio – neverovatno – Siniša Mali. Kako je bilo ko mogao da kupi javni prostor koji koriste Pozorište, ali i, formalno, Sekretarijat za kulturu Beograda, nikom nije jasno (to u Srbiji spada u pitanja onih koji dugo nisu svraćali u ovaj deo Balkana); navodno je sve bilo nejasno, potom je ponuđena dimna bomba da je reč o grešci, da bi se na kraju oglasio Republički geodetski zavod, konstatacijom da greške u katastru nije bilo i da su “sve promene nosioca prava izvršene na osnovu dostavljenih podobnih isprava”.

Ko kaže da se nešto ne može

Dolazimo i do tačne kvadrature: “Poslovni prostor površine 530 kvadratnih metara, koji se nalazi u prizemlju stambeno-poslovne zgrade na adresi Trg Republike 3, upisan je u katastar nepokretnosti kao javna svojina grada Beograda s pravom korišćenja opštine Stari grad u udelu od 30023/53000 i kao svojina preduzeća Boutique 1 iz Kruševca u udelu od 22977/53000.” Stroga birokratska korespodencija, naravno, ne otkriva kako je Aca Bosanac kupio “Boška Buhu”, ali je sasvim sigurno da ovaj lojalni i prilježni šetač nedostatka dokaza postaje povlašćeni kupac. Koji je nedavno kupio još jedan simbol Beograda, “Geneksovu” kulu, kapiju Beograda. Za 20 miliona evra o čijem se poreklu ne zna ništa. Kao ni o poreklu novca kojim je kupio znamenitosti Beograda: hotel i klub “Casina” na Terazijama, u reprezentativnom boemskom kvartu Skadarlija nadaleko poznate kafane “Tri šešira“, “Dva bela goluba“ i “Zlatni bokal“, potom restoran “Temperament“, noćni klub “La Fayette“, klub “Teatro“ u Sarajevskoj ulici, splav “Port“ kod Ušća.

U godišnjim izveštajima pozorišta za 2015, 2016 i 2017. navodi se i to da će Sekretarijat za kulturu grada Beograda koristiti prostorije “Buhe” dok ne počne rekonstrukcija pozorišta. Već u 2018. u godišnjem izveštaju Pozorišta nema ovakve konstatacije. Vlasnik je postao Kajmaković, dr Mali nije imao ništa protiv. Dapače.

Defile uspešnih

Nije imala ni gradska sekretarka za kulturu Ivona Jevtić, romaneskna figura gradske vlasti naprednjaka koja je svojedobno ustvdila da postoji opasnost: “Zaboravljaju ljudi šta je učinjeno, prvi kosovski boj, drugi kosovski boj, sve naše junake nad junacima…” I pored nespornog srpskog junaštva, ostalo je pitanje otkud dva kosovska boja, obračuna koji su smestili Jevtićevu u noviju srbijansku istoriografiju. Baš kao i opozicione optužbe i krivične prijave (zasad se po njima ne postupa) zbog korupcije i malverzacije.

U svakom slučaju, logično je bilo da neko stavi šapu na megaekskluzivni prostor dečjeg teatra, kao i to da se glumački ansambl pobuni. Uz suze i molbu upućenu javnosti da ovo iživljavanje Vučićevog režima spreči. Sa scenografijom iz 2015., šutom, đubretom i kantom kreča, pouzdanim znacima rekonstrukcije.

I jedan možda tek ornamentalni detalj, kompanija Ace Bosanca “Beojana”, jedna od dve koje imaju vlasništvo nad spornim parčetom teatra, do septembra 2021. bila je u vlasništvu kiparske firme „Shutnell limited“. Možda je slučajnost to da je kiparsku kompaniju zastupao Igor Isailović, advokat Siniše Malog. Zasad uspešan, kao i dr Mali i Kajmaković. I kao ansambl “Buhe”, izmešten pre osam godina u Ustanovu kulture Vuk Karadžić. Eno igraju “Pepeljugu”, “Hajdi”, “Mačka u čizmama”, “Lepoticu i zver”, “Snežanu i sedam patuljaka”. I komand “Pitam se pitam koliko sam bitan” (Erlend Lu, suvremeni norveški pisac za decu). Glumci su se pobunili, ostatak nekadašnjeg građanstva teši se činjenicom da ovaj put, ipak, ništa nije porušeno.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.