Beogradski rat plakatima i šablonima

Situacija – među nama – izgleda stvarno nije dobra; taman smo se navikli na sitne mirnodopske probleme i debatu o prekomerno zadimljenim kafanama, iz njihovog mraka (bolje nego da je iz groba, ko u himni) začu se novi, prekomponovani deseterac sa istim arhetipovima izdajnika i dijagnozama čelnika odbrambenih korpusa. Glas naroda izlio se na beogradske ulice u vidu plakata i šablona sa kojih režim Aleksandra Vučića spontano poručuje da neće ništa potpisati i da će Kosovo vazda biti deo Srbije. Rotacije beogradskih štamparija se usijaše, aktivisti razmileše da okače poruke čiji je dizajn i plasman podsećao na posleratne poruke pobednika Drugog svetskog rata (“Drugarice, glasaj!”); grad je osvanuo izlepljen primitivnim obojenim crtežima koji podsećaju na antijevrejsku i antimasonsku izložbu u okupiranom Beogradu, oktobra 1941.

Zanimljivo, ali ne i teorijski novo, što je pošiljaocu poruke važnije da dopre do konzumenata, poruka je primitivnija; plakati i flajeri podsećaju, recimo, na svojedobnu predizbornu kampanju Dragana Đilasa koju su obeležile boje karakteristične za brošure Jehovinih svedoka i slike zahuktalog tramvaja kojim se efikasno stiže u budućnost. Ovih dana sa zidova skaču lideri desnice sa albanskim kečićima na glavama, sve u društvu Aljbina Kurtija.

Ko je ovde izdajnik, ko patriota, ko vuče sa sobom istorijsko nasleđe, kome se privoleti, kako sad, odjednom, nije srpsko ono što je bivalo sve srpskije u vreme hegemonističkih pohoda Slobodana Miloševića i raspojasanih akademika.

Ništa bez Ratka Mladića

“Miloš Francuz!” kvalifikuje režim najradikalnijeg DSS-ovca Miloša Jovanovića koji, fakat, ima i francuski pasoš; Milica Đurđević Stamenkovska, frontmenica Dveri, postade na trotoarima “Milica lažljivica!” (to je tek laž, Milica uglavnom ne laže, samo potpaljuje desne patriote mitomanskih mozgova). Na banderama se, snažnog li bekhenda, pojavio Aleksandar Vučić sa Pinokio intervencijom na nosu i porukama “Aca lažov!” (ovo je već dosadno) i “Aca izdaja!”. “Izdajnici” su postali profesori Fakulteta političkih nauka Jelena Lončar, Stefan Surlić i Marko Veković kojima je prikačen i grb Oslobodilačke vojske Kosova, zbog namere da održe debatu sa albanskim kolegama iz Prištine (otkazano zbog bezbednosnih razloga).

Bilo bi glupo bez Ratka Mladića. Njegovi su plakati osvanuli u Knez Mihailovoj ulici, a poruka je bila “Ne dam Kosovo!”. U Novom Sadu loše prođoše poslanik Demokratske stranke Bora Novaković (“psiho”) i njen stečajni upravnik Bojan Pajtić (“lopov”).

Crtu ispod obračuna sa ulica podvućiće državni roto nuz produkt Politika, braneći predsednika ubedljivo, gotovo kao jedan od naprednjačkih dužnosnika viđenih za robiju: “Desnica za postere i ispisivanje parola na pločnicima Beograda, bez dokaza, upire prstom na vlast”, piše Politika.

A potpredsednik Srpske napredne stranke i vlade i ministar odbrane Miloš Vučević izjavio je da ne zna ko je štampao plakate protiv lidera tvrde desnice. Gostujući na RTV rekao je da bi osudio kada neko preti nečijoj porodici. „Ovo je politički kolorit. Meni nije problem plakat, pošto su mnogo gore stvari viđene i rađene. Ne mislim da će ikome pasti kosa s glave. Nedajbože da se tako nešto desi”, rekao je Vučević, prenela Politika.

Još malo odbrane predsednika

“Poslednjih godina, gotovo isključivo na meti opozicionih političara, domaćih i regionalnih medija su članovi familije Vučić. Prvo su godinama kroz medijsko blato provlačili brata predsednika Srbije Andreja Vučića, za koga se bez ikakvih dokaza tvrdilo da je vlasnik prestižnih restorana i kafića u Beogradu i Novom Sadu, da bi kasnije na raznim portalima postao vlasnik lanaca zemlje u Vojvodini, a najbrutalnija kampanja protiv njega povela se kada su ga optužili da ima veze sa aferom “Jovanjica”, što je kasnije sudski dokazano da nije istina.” Ovo je komentar Politikinog autora.

Iako, naravno, ništa nije dokazano, osim da je država uzgajala marihuanu, a tu se negde smeštaju i 46. (zašto ne i 146.) atentat na Vučića i familiju. I napadi na Vučićevog sina, rado viđenog u sumnjivim društvima koja čine beogradski kriminalni milje. “Bolje nije prošao ni predsednikov sin Danilo Vučić koji je, po nekim medijima, ali i političarima iz bivšeg režima, takođe bez ikakvih dokaza, optužen da je ‘šef mafije’. U tu prljavu kampanju uključili su se i kosovski političari i mediji, pa je tako važan čovek Aljbina Kurtija, Armend Muja, proglasio i Andreja i Danila Vučića za teroriste, uvrstivši ih na prištinski ‘spisak za hapšenje’, kao i mnoge druge Srbe. Time je, u atmosferi sveopšteg nasilja i antisrpske histerije na Kosmetu, krajem prošle godine, praktično počeo lov na glavu sina i brata predsednika Srbije. I sve to obrazloženo je time što je mladi Danilo isticao da voli Kosovo i Metohiju, da smatra da je to srce Srbije, voli svoj narod i slično. Dovoljno za Kurtijeve ljude da ga proglase za legitimnu metu. Na to su se nadovezali i mediji u Sarajevu i u Zagrebu, pridružujući se ovoj kampanji. U delu političkog Sarajeva Danilo Vučić je progonjen jer voli svoj narod, Republiku Srpsku i srpsku trobojku. Svoje ulje na vatru obilato su dolivali i politički analitičari iz Hrvatske.”

Logično, gde su “Šiptari”, valja da budu i tradicionalni neprijatelji, “ustaše” i “balije”. A jest malo “bljak”.

Heroj ulice

Žestoko uzvraća nadobudni čelnik ljotićevskih Dveri: “Tek je besmisleno optuživati nas da smo 2001. pustili Kurtija iz zatvora (ima i toga na jednom od režimskih plakata), jer je tada Milica Đurđević imala 11 godina dok sam ja završavao studije. Iza ove ružne kampanje stoji vladajući SNS koji je godinama u vlasti sa Tačijem, Haradinajem, Kurtijem i drugim albanskim teroristima i separatistima u Prištini. Mi iz Srpskog pokreta Dveri nikada nismo bili na vlasti”, kazaće Boško Obradović.

A sada nešto slično, nesporna kolektivna dijagnoza (cikluse narodnih baljezganja treba proučavati jedino na predmetu Sudska medicina) podsetila nas je unekoliko na kraj devedesetih godina prošloga veka, kada je poremećeni humorista sa talasa državnog radija poručio da se Kosovska bitka ponavlja, budući da su Turci bili dopingovani. Pred kojom god da su takmičarskom komisijom Turci davali uzorke za analizu, sva je prilika da su dosad i te kako ozdravili, za razliku od potomaka mrtvih heroja što se odlučiše za carstvo nebesko; počela je bitka za novu, jednako besmislenu, deseteračku istoriju Srba, sa ciljem režima da za izdaju obeleži opoziciju, te opoziciona mobilizacija koja će neupitno, poput maštovitog, slepog i zemlja-pijanog guslara, saopštiti istinu o novoj kamarili izdajnika, njihovom zatomljenom patriotizmu i dolarima za koje prodadoše svetinje. O novom Vuku Brankoviću i njegovom kukavičluku.

Potpuna konfuzija u kojoj srbijanski živalj ne zna kome da veruje – pa, stoga, ne veruje nikome, što ide u prilog onima na vlasti, glasilo bi objašnjenje Hane Arent. A Gebelsovo bi bilo da u svakom trenutku jedan čovek mora da zna celokupnu strategiju propagande koja se realizuje.

Da li je sve, ipak, isuviše primitivno (nije).

Presuda koja ostaje istorijska

I taj se čovek pojavio (16. mart 18h), ponovio besmislicu, da neće ništa da potpisuje, iako u Srbiji već danima ugledni pravnici tumače njegovo odbijanje kao potpuno nevažno, budući da je dovoljan i usmeni pristanak. I ponovio je napade na desnu opoziciju, ali se stekao utisak da mu je trud uzaludan. Kao da prvi put gubi propagandni rat. Jer, duže od sto godina ovaj se narod vaspitava na suicidnom desetercu, gine do poslednjeg. Prisiljen da izvrši ono što je obećao, Vučić pominje i to da opozicija traži njegovu glavu na pladnju i da je nesposobna, retrogradna. Ostala je, međutim, da zveči presuda se beogradskih bandera: “Izdajnik!”

Kada bude proglašen “faktorom mira”, opozicija i profesionalni mediji biće razapeti; svetiće se lično, ujedaće poput opkoljenog pacova, bojati se sopstvene senke.

I pored poziva narodu da “troši novac”, jer će biti svega, pa i “šenice bjelice” koju je kupio – on, naravno, iz prvog roda, ostao je utisak da propaganda gubi bitku od mitomanije. Kupio je i đubrivo, kukuruz Srbija ima, soli nema, ali je kupio, penzije će porasti “dvocifreno”, idila će se širiti Srbijom, sve do Merdara, a i dalje, na sever Kosova i buduću zajednicu srpskih opština. Ali, Kosovo ode u tuđe ruke, uprkos višestrukom jačanju vojske i naoružavanju.

Ovde je prilika za mali patriotski predlog: utisak je dezertera-recidiviste da nema dovoljno vojnih vežbi, a vreme je kao stvoreno za okupljanje saboraca iz rezerve. Valjalo bi okupljati sve patriotski nastrojene muškarce, podučavati ih funkcionisanju novih tehnologija koje toliko koštaju, držati političku nastavu na novim temeljima. Nema sumnje da bi odziv bio visok, uprkos sporadičnim kišama; hitno bi trebalo aktivirati planove za slučaj opasnosti (zlu ne trebalo), stacionirati efektivu u blizini nove granice, uveriti obveznike u državni razlog (“Otadžbina te zove!”, piše na poleđini poziva), propisati pozivarima neophodan broj na'vatanih (da se ne bi oni slali).

Sami će guslati i smeštati poznate porodice u deseterac.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.