Kineska diplomatija na steroidima: ‘Vukovi ratnici’ nisu došli da bi se povukli

I u diplomatiji važi izreka da je đavo u detaljima. I zbog toga nije slučajno što je kineski predsednik Xi Jinping na svoje prvo spoljnopolitičko putovanje u trećem predsedničkom mandatu došao u Moskvu i to baš 20. marta. Čini se da datum nije slučajan, uzimajući u obzir da je američki predsednik Joseph Biden tačno mesec ranije, 20. februara posetio Kijev.

Baš kao što se čini da nije uopšte slučajno što je Vladimir Putin pokrenuo agresiju na Ukrajinu upravo 24. februara (2022. godine), uzimajući u obzir njegovo često osvrtanje na NATO bombardovanje SR Jugoslavije, koje je počelo 24. marta 1999. Ne bi čudilo da za nekoliko decenija u nekim memoarima nekog od sadašnjih aktera u Kremlju osvane saznanje da je inicijalno Putin planirao da njegova “specijalna vojna operacija” u Ukrajini traje najviše 78 dana, koliko i alijansina “humanitarna intervencija”.

Ali ono što zasad geopolitički najznačajniji samit ove godine pokazuje jeste da je svaki kineski diplomatski korak toliko pomno praćen na Zapadu da mu se daje značaj veći nego ikad ranije. A to zapravo ne čudi, imajući u vidu najmanje dve stvari.

Jedna je to da živimo u vremenima novog hladnog rata. Ali ne u hladnom ratu ovom o kojem svi pričaju – tenziji između Zapada i Rusije, već u hladnom ratu između SAD-a i Kine, koji se prevashodno ispoljava kroz ekonomsko-trgovinsku sferu, ali debelo zadire i u bezbednost i spoljne odnose.

Druga je činjenica da je kineska diplomatija minulih godina na steroidima, ali i da joj se stil dramatično promenio.

Diplomatija vuka ratnika

A decenijama je stil kineske spoljne politike bio zapravo deo kineske strategije preteranog neisticanja na međunarodnoj sceni, koje je uspostavio Deng Xiaoping, svojevrsni arhitekta savremene Kine čije reforme su doprinele njenom današnjem ekonomskom usponu. Tri decenije nakon Dengove vlasti, kineske diplomate su naprasno promenile svoj stil te oštrom retorikom prerasli u “vukove ratnike” koji se ne libe da agresivno brane kineske interese kroz vikanje, demonstrativno napuštanje međunarodnih sastanaka, pa čak i direktno vređanje i bezmalo pretnje stranim državama ili liderima.

Opis “vukovi ratnici” skovan je među zapadnim analitičarima i novinarima na osnovu istoimenog kineskog akcionog filma, čiji drugi deo je pre šest godina osvojio srca Kineza pričom o nepredvidivom kineskom vojniku, koji u nekoj afričkoj zemlji spasava kineske bolničare od lokalnih pobunjenika i trgovaca oružjem.

Ova kineska verzija američkog Ramba postala je za američke i evropske analitičare metafora diplomatskog stila Kine pod vlašću Xija, ističući pritom rečenicu iz filma: “Ko god napadne Kinu, biće meta bez obzira koliko je daleko”, kao svojevrsni moto nove kineske diplomatije. Za zapadne analitičare, svojevrsni predvodnici ove diplomatije “vuka ratnika” bili su bivši portparol ministarstva spoljnih poslova Zhao Lijian, koji se i pre te funkcije našao u žiži svetske javnosti kada je svojevremeno sa pozicije savetnika u kineskoj ambasadi u Pakistanu na Twitteru žestoko odbacujući američke kritike, ističući da SAD nemaju pravo da kritikuju Kinu zbog kršenja ljudskih prava kada one same imaju problem sa rasizmom, socijalnom nejednakošću i nasiljem uz upotrebu vatrenog oružja.

Osim njega, “vučju” taktiku na društvenim mrežama, ali i u javnim nastupima su praktikovali i kineski ambasadori u Švedskoj i Francuskoj, kao i ambasador u SAD-u Qin Gang, koji je pre nekoliko dana imenovan za novog šefa kineske diplomatije.

Ipak, najoštriji u retorici je bio Hu Xijin, bivši glavni urednik kineskog tabloidnog lista Global Times, koji se nije libio da često žestoko vređa druge države, koje je smatrao da su neprijateljski nastrojene prema Kini. Primera radi, Australiju je svojevremeno nazvao “žvakom koja se zalepila na kinesku cipelu”.

Iako su njegovo uklanjanje sa mesta glavnog urednika mnogi na Zapadu tumačili kao nastojanje da se ipak zauzda ili bar ublaži retorika “vukova ratnika”, ostali vukovi nisu podelili Huovu sudbinu, već je većina poprilično napredovala u karijeri.

“U očima zapadnjaka naša diplomatija je napadna i agresivna, ali istina je da su oni ti koji su napadni i agresivni. Ono što radimo je tek opravdana odbrana da zaštitimo naša prava i interese”, rekao je pre godinu i po dana Lu Shaye, kineski ambasador u Parizu, obašnjavajući da je diplomatija “vuka ratnika” zapravo odbrambena diplomatija.

Globalna sila koja bi da bude mirotvorac

Da ova vrsta diplomatije nije imala toliko veze sa “odbranom” zbog napada u okviru pandemije, kako su to godinama ukazivali mnogi zapadni analitičari, već više sa američko-kineskim hladnim ratom, možda najbolje svedoče govori odlazećeg i novog šefa kineske diplomatije kao i mali diplomatski podvizi.

Na ovogodišnjoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji postalo je očigledno da su Xi i njegovi najbliži saradnici definitivno u istorijske udžbenike poslali strategiju Deng Xiaopinga da Kina treba da prikriva svoje moći i da ne polaže pravo na međunarodno vodstvo i geopolitičke i geoekonomske uticaje. Odlazeći šef kineske diplomatije Wang Yi u Minhenu nije okolišao da američke reakcije na navodno kineski špijunski balon nazove “histeričnim”, da Ameriku optuži za protekcionizam i “unilateralnu aktivnost koja ozbiljno krše principe slobodne trgovine i Svetske trgovinske organizacije”, kao i da istakne da će Tajvan ostati kineska teritorija.

Taj njegov istup isuviše je ličio na Minhensku bezbednosnu konferenciju 2007. kada je ruski predsednik Vladimir Putin na tom istom mestu izneo poruku, koja se sada tumači kao važno diplomatsko upozorenje SAD-u i saveznicima da Rusija gubi strpljenje po pitanju nadiranja NATO-a ka ruskim granicama.

Da se retorika Pekinga neće ublažavati pre nekoliko dana je pokazao i novi šef kineske diplomatije Qin Gang, rekavši da “ako SAD ne stisnu kočnice i nastave da se kreću ovom brzinom po krivom pravcu, nema te zaštitine ograde koja će sprečiti prevrtanje – doći će, nema sumnje, do sukoba i konfrontacije”.

O tome da se Kinezi uveliko pripremaju za taj okršaj i novu podelu sveta na dva bloka svedoče i sve akcije njene diplomatije na steroidima. Štaviše, Kina više i ne krije da sebe sagledava kao globalnu silu, a to se vidi i po tome što se tako i ponaša. Veoma značajnu ulogu u tome imaju nastojanja Kine da se pozicionira kao mirotvorac, čime ne samo da sebe prikazuje u novoj ulozi, već i nastoji da pošalje poruku mnogim zemljama da nisu dužni da se povinuju globalnom poretku predvođenim Amerikancima.

Pripremu za ovaj ekonomsko-politički preokret, Kina je izvršila svojom inicijativom Pojas i put, upumpavši milijarde u infrastrukturne projekte Africi, Latinskoj Americi, Jugoistočnoj Aziji, ali i Evropi. Na toj podlozi, Peking je krenuo u diplomatsku ofanzivu i to u područjima gde je Vašington decenijama bio neprikosnoven.

Najpre je oprezno zakoračila u Avganistan nakon američkog naprasnog povlačenja pre godinu i po dana. Potom se prošle godine pozicionirala kao neutralni posrednik na rogu Afrike, a u Mjanmaru su je pobunjenici čak pozvali da se umeša u tamošnji građanski rat. Njen uticaj je dramatično porastao u Pakistanu, dok je Honduras uspela da ubedi da povuče priznanje nezavisnosti Tajvana, čime je svojim uticajem poprilično prodrla u svojevrsno američko “dvorište” na Pacifiku, budući da su prethodno i Solomonska ostrva prekinula diplomatske odnose sa Tajvanom.

Sada Xi želi da sebe ubaci i u rešavanje rusko-ukrajinskog rata pa je, nakon trodnevne posete Moskvi, u pripremi i telefonski razgovor sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim. To što SAD i Evropska unija u Xijevoj poseti Putinu vide dokaz da je Kina pristrana i da nije kredibilna da bude mirovni posrednik između Kijeva i Moskve, to ne znači da kinesko angažovanje i predlog mirovnog plana nije zapravo imao uticaj na zemlje takozvanog globalnog juga, koje sve očiglednije za ovaj sukob podjednako smatraju odgovornim i Rusiju i Zapad.

Suštinski, Kini nije ni neophodno da njeno posredovanje dovede do mira, već joj je dovoljno da se na globalnom jugu pozicionira kao dobronamerna sila, nasuprot SAD-u i njegovoj vojnoj moći, koju portretiše kao pretnju.

Uspjesi strategije antiameričkog okupljanja

Ali, kineski diplomaski uspeh da izdejstvuje istorijski detant između Saudijske Arabije i Irana, glavnih rivala na Bliskom istoku, predstavlja poseban udarac ispod pojasa Amerikanaca. I to baš na dan kada je Xi po treći put izabran za predsednika Kine. Teheran i Rijad su pristali da obnove diplomatske odnose i u roku od dva meseca ponovo otvore svoje ambasade, što se čini kao značajno otopljavanje “hladnog rata” u islamskom svetu, uzimajući u obzir kolike su razmere rivalstva zemalja-lidera dve grane islama, šiitske i sunitske.

Kada se na to dodaju potpisani kinesko-ruski sporazumi u Moskvi, ali i to što je Xi pozvao lidere Kazahstana, Kirgistana, Uzbekistana i Tadžikistana na prvi pravi samit Kine i Centralne Azije, očigledno je da Kina sve čini da Amerikancima priredi “geopolitički izazov” onako kako ga je u svojoj knjizi Velika šahovska tabla: Američki primat i njegovi geostrateški imperativi opisao Zbigniew Brzezinski, nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Jimmyja Cartera. Analiza ovog svojevrsnog arhitekte avganistanskog rata protiv sovjetske armije upotrebom mudžahedinskih boraca obučenih od američke, pakistanske i saudijske tajne službe, postala je posle 26 godina aktuelnija nego ikad. Naime, Brzezinski je isticao da je “imperativ da se ne pojavi nijedan evroazijski konkurent, sposoban da dominira Evroazijom i tako baci rukavicu u lice SAD-u”.

Zbog toga, bezmalo proročki sada zvuče njegove reči: “Potencijalno najopasniji scenario bi bila velika koalicije Kine, Rusije, i možda Irana, ‘antihegemonistička’ koalicija koja bi bila ujedinjena ne ideologijom, nego zajedničkim nevoljama”.

Brzezinski  je smatrao da bi za “sprečavanje ove pretnje” po američke interese bilo neophodno “vođenje vešte geostrateške politike na zapadnim, istočnim i južnim perimetrima Evroazije istovremeno”.

Sudeći prema aktuelnom narastajućem kineskom uticaju u Evroaziji, Bliskom istoku, ali i u Africi i Južnoj Americi, čini se da je Amerikancima pomanjkalo te veštine dok su Kinezi zasad poprilično uspešni u svojoj strategiji “antiameričkog okupljanja” kao odgovor na američke pokušaje isključivanja Kine.

Ali daleko od toga da se u ovoj utakmici zna pobednik, niti da je svet nadomak kraja te borbe. Naprotiv, ta borba se tek zahuktava i zbog toga je kineska diplomatija na steroidima. Vremena kineske diplomatije blagih reči i suzdržavanja ostaju za nama. “Vukovi ratnici” nisu došli da bi se povukli.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.