Kosovo i Srbija: Libreto za Ohridsku legendu II

Dva dana pred odlazak u Ohrid na razgovor sa kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, uz posredovanje predstavnika Evropske unije, predsednik Srbije je rekao da u Ohridu nije nikakav sudbinski dan.

Pre puta za Ohrid nade su podgrejane susretom u Briselu nakon čega su sledili susreti šefa diplomatije EU Josepa Borrella i Miroslava Lajčaka, specijalnog izaslanika EU za Srbiju i Kosovo, na ekskurziji je bio američki izaslanik za zapadni Balkan Gebriel Escobar, a budite uvereni da nisu izostali ni važni telefonski razgovori sa Beogradom i Prištinom.

I ništa. Iako je dan posle dugog, dvanaestočasovnog ohridskog divana Vučić bio vidno zadovoljan, uz njegov put bi pasala i ona o Martinu iz Dalmacije koji je zalud odlazio u Zagreb.

“Svi se nadaju da ću da potpišem osim dela običnih ljudi. Jer nikoga ništa nije briga oko KiM. Brinu samo da imaju priliku da izvrše javno streljanje predsednika Srbije. Oni se, u stvari, svi nadaju da ću da potpišem da bi mogli da traže moju glavu na tacni kao da sam ja pravio plan. A ne zato što bi bili nesrtećni ako taj plan bude prihvaćen.”

Ni iznurivanje ne pomaže

Čovek za koga bi najbolje bilo da se preseli u neku od svojih televizija (RTS ili Pink recimo), pohrlio je da pojasni stvar i istakne svoj veliki pregovarački uspeh, govoreći „samo“ šezdesetšest minuta.

Na početku veli da je imao dijalog „koji su eminentni svetski moćnoci napravili važnim“. Čitao je tekst Implementacionog aneksa Sporazuma… za koji reče da „za nas nije posebno teško“, ali da će biti „mnogo težih stvari u budućnosti“.

Predsednik Srbije je neumoran čovek. Često ističe da radi najmanje petnaest sati dnevno, čak i više od toga i zli jezici ga porede sa bagerom na kopu u Lazarevcu koji je (prema naplaćenom učinku) „radio“ i tridesetdva sata dnevno. Vučić kaže da od razgovora dva tri-sata više voli duge, kao što je bio ohridski „jer meni koncentracija raste“. Da bi to potvrdio primerom, naveo je nedavno četrnaestosatno sedenje u Narodnoj skupštini tokom rasprave (istomišljenika) o Kosovu i pojasnio da to nije povezano „sa prostatom“.

Ozbiljan državnik, država i državica

Nekoliko puta je isticao da ništa nije potpisao. „Zato što je Srbija međunarodno priznata država a Kosovo za mene nije. I ne želim da pravim međunarodno pravne sporazume sa, kako oni kažu, Republikom Kosovo.“ Crvene linije su, to znaju i vrapci a za to se zalaže i nazovi srpska opozicija, su – priznanje Kosova kao nezavisne države i članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama. Ali je Srbija spremna da radi na implementaciji! „Država nije igračka i nije za neozbiljne ljude“, kaže Vučić.

S neskrivenim zadovoljstvom je akcentovao da je ozbiljan političar, da pazi na svaku reč koju izgovara. Dvanaest puta smo juče menjali tekst, kaže Vučić i navodi da se sporio sa mnogim odrednicama teksta sa Kurtijem, kao što je „prisilni nestanak“ ljudi tokom sukoba jer bi u tom slučaju Srbija morala da plaća ratnu odštetu. „Radi opstanka“ 5.607 Srba i Roma Srbija ih, kazao je Vučić, mesečno pomaže sa 11.000 dinara (priblično 95 evra), što će uskoro da se poveća na 20.000 dinara. Neočekivano, posle je rekao da će Srbija  ove godine izdati oko 100.000 radnih dozvola stranim radnicima i da su u pitanju poslovi „koji bi mogli (da hoće) da obavljaju i naši radnici“.

Ono što je prećutao je da će takvoj vrsti pomoći (kupovini glasova) uskoro da odzvoni jer će Srbija moći da ulaže (i preko Zajednice srpskih opština koju će kontrolisati kosovska administracija u kulturu i školstvo.

Avioni, kamioni, Ponoš – domoljub

Osim brige o opstanku Srba i Roma srpski predsednik je naveo otvaranje 107 kilometara autoputa (Surčin-Novi Beograd, Pojate-Makešane, jedan kod Šapca) i 108 kilomatara izgrađenih pruga. Sada se prisetio i Srba na jugu Kosova, koje bi želeo da obiđe tokom skorog odlaska u bivšu jugoslovensku autonomnu pokrajinu.

Veliki kombinator pominje spremnost države Srbije da izgradi autoput od Kosovske Mitrovice do Prištine, ali oko toga se „pita“ rukovodstvo u Prištini.

Među unapred dogovorenim pitanjima jedva dva su bila mimo toga. Tanjug ga je upitao za komentar tvrdnje bivšeg konkurenta mu na izborima za predsednika, Zdravka Ponoša koji misli da EU Vučića uslovljava pristajanjem na popravku odnosa sa Kosovom. Pošto je upitao je li ovo šala ili ozbiljno, Vučić je kazao da je mnogo dogovorenog sa kosovskim Albancima bilo i u Ponoševo vreme, „vreme kada je rasturao Vojsku, uzimao hrvatski pasoš i hteo da bude dobar domoljub“.

„Tim stručnjacima koji nemaju nikakva znanja i koji bi samo hteli da me opsuju“, predsednik Srbije je kazao da je „taj Ponoš“ na predsedničkim izborima samo u prvom krugu dobio 1.500.000 manje glasova od njega.

ZSO, biće mnogo, mnogo muka

Vučić se napokon setio da, i Srbima i Albancima valjda, kaže da je normalizacija odnosa neophodna i da se ne može živeti sa zidovima.

Pred nama je, kazao je, ogroman posao, oosvrćući se na problem nestalih lica o čemu takođe treba da se razgovara sa kosvskom stranom. „ZSO  je važna za srpski narod! I dalje nam veći broj ljudi živi južno od Ibra. Svi koji žive južno od Ibra žive kao u getu. Nemaju nikakav institucionalni okvir. Svi čekaju da se dočepaju Kosovske Mitrovice. ZSO nam je potrebna svuda gde Srbi žive, ali mnogo više na jugu nego na severu.

Upravo oko formiranja i funkcionisama (ZSO) Vučić očekuje da će biti mnogo, mnogo muka. Nije se mnogo promenilo za nas osim što sada od toga šta budemo radili po ovom pitanju zavisiće i naš evropski put, koji ne verujem da ćemo završiti za tri-četiri godine koliko sam ja predsednik!“

„Za nas je važno da kreiramo ambijent u kome će Srbi na KiM biti bezbedni a naš narod svuda gde živi ima mir i da uvek sačuvamo svoju državu i poštujemo Ustav. To nije uvek lako jer spoljni pritisci vas vode na to da se trećeg odreknete. Stavio sam nedvosmisleno do znanja da ovo treće neću učiniti“ – kazao je Vučić

Crkva desnica i bol u ruci

Mada se čulo da će Vučić narednih dana pozvati na konsultacije sve stranke da se izjasne – o onom čemu je on najviše doprineo, teško je verovati da će odziv, izuzev nešto desničarske „boranije“, da usledi. Jer, dugo već opozicija se sa predsednikom Srbije utrkuje u odbrani Kosova, ljubavi prema Rusiji i Vladimiru Putinu i mržnji prema Evropskoj uniji, Zapadu i SAD. Žele da ga obiđu s desna, kako je rekao pisac Laslo Vegel.

Posmatrač sa strane (ex-yu recimo) pomislio bi da Vučić ima idealnu poziciju. U narodu još uvek ima većinsku podršku, opozicija je (izuzev Građanskog demokratskog foruma) na njegovim stajalištima, a Kosovo i ne mora da reši tako brzo, barem ne do isteka tri i po godine vladavine kojliko mu predstoji.

Unazad nekoliko nedelja pretnja po tron Aleksandru Vučiću dolazila je od desničarskih stranaka i Srpske pravoslavne crkve. Prvi još nisu uthnuli, ali Crkva jeste. Najavljeni molebani za spas Kosova u svim svetinjama i litijašenje gromoglasno je najavljeno i stalo. Je li SPC kupljena, to bi mogao da kaže patrijarh Porfirije, ali nije tajna da Crkva dobija velike pare od Vlade Srbije.

U okolini Ohridskog jezera ništa se epohalno juče nije zbilo. Inostrani posrednici će i dalje, sve češće, da dolaze i u Beograd i u Prištinu kako bi male nabeđene vođe naterali da sklope trajni mir između Srba i (kosovskih) Albanaca.

Da je juče bilo drukčije možda bi neko posle dugo vremena napisao libreto za Ohridsku legendu II. Ovako ostaje samo ona Hristićeva (Stevan), balet, zasnovan na bajci i legendi o vremenu robovanju pod Turcima.

Ali, Vučića – boli ruka.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.