Dajte Vučiću olovne vojnike

Predsjednik Srbije naredio je prijem novih 5.000 specijalaca, koji će zarađivati do 3.000 eura mjesečno, dvostruko više nego ljekari specijalisti koji odlaze iz Srbije glavom bez obzira.

Aleksandar Vučić odmah će moći trošiti pare na provođenje svoje ideje, piše autor [Amir Hamzagic/PIXSELL]

Napis koji sledi donosi jezive aktuelnosti (još pet hiljada specijalaca u Srbiji), sećanje na prošlost, malo nostalgije socrealističkih strojeva mladih naraštaja, vremena u kojima se o patriotizmu nije govorilo, već se podrazumevao, filmove o vojničkim ljubavima, na koje se nakačio i Čola, pesmom o aprilu u Beogradu i mislima iz vojničkih soba.

Pa, da se radi, nema druge, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izdao je o srbijanskom Danu državnosti naredbu za prijem novih pet hiljada ljudi u specijalne jedinice. Novi specijalci moći će da zarade i tri hiljade evra mesečno, što je dvostruko više nego lekari specijalisti koji odlaze iz Srbije glavom bez obzira. Poslanik Nebojša Zelenović napisaće, pak, u Vremenu nasmeliji opozicioni državnički predlog, za stvaranje mornarice na moru, pošto Srbija rečnu već poseduje:

“U svetlu uključenja Srbije u rešavanje pitanja migracija, potrebno je otvoriti i pitanje uspostavljanja vojno-pomorskih snaga naše zemlje. Nerazumno je da država koja je najveća u regionu nema mornaricu, koja bi mogla da da značajan doprinos stabilnosti Mediterana. Okvir bi bili strateški ciljevi definisani sa zemljama Kvinte i jadranskim državama. Pitanje vojno pomorske baze može da bude rešeno, u opštem interesu, dugoročnim ugovorom o međunarodno javnopravnom najmu.”

Zašto niko nije zvao Hitnu pomoć?

Premalo je prostora za logiciranje, nekakav algoritam koji bi odgonetnuo Zelenovićeve probleme. Uglavnom, njegov i Vučićev slučaj povezuje to što niko nije zvao Hitnu pomoć; razlika je u tome što će Vučić odmah moći da troši pare na sprovođenje svoje ideje, a Zelenović će morati da čeka dolazak na vlast. Mučno je, a nije uvek bilo tako (ili se to drugačije zvalo).

U davna vremena su profesori Odbrane i zaštite, stariji pamte i Predvojničku obuku, govorili da je Jugoslavija okružena BRIGAMA (ideološko-militaristički akrostih, čizmaška dosetka od početnih slova naziva susednih država) i do besvesti ponavljali Titovu ideju po kojoj se, da skratimo, pripremamo kao da će sutra biti rat.

Tadašnja Jugoslovenska narodna armija navodno je bila četvrta vojna sila u Evropi, imala je, fakat, respektabilnu vojnu industriju, kasarne, hotele, aerodrom usred planine koja se otvara; dezerteri su bili samo Jehovini svedoci i nešto pametnog sveta koji je imao vezu za dobru dijagnozu te momci koji su znali kvake i imali živce. Oružje se nije izvozilo preko državnih mafijaša, radnici u vojnim fabrikama nisu ginuli kao pilići, narod čašćavao vojsku po bircuzima.

Periodična doza izmišljotina i baljezgarija

Vratimo se u novu realnost, u kojoj je Srbija patrljak države koju je tako predano uništavala; opkoljena je državama članicama NATO-a, ima profesionalnu vojsku sa 20 hiljada vojnika po ugovoru, u kojoj kasne ponižavajuće plate, manje od prosečnih, te naknade za ishranu i godišnji odmor. Ima preskupo oružje, kojim nema ko da upravlja, jedva na državnu službu namami nešto sirotinje da nizašta krvavi gaće i čuva tekovine slavnih bitaka – poraze i stid.

U naredbi predsednika je izmišljotina, da je reč o “dogradnji mirnodopske i ratne organizacije specijalnih snaga Vojske Srbije do projektovanog brojnog stanja”, budući da su svi temeljni dokumenti odbrane zastareli i da je prošao rok za njihovo inoviranje. Nije u naredbi mesto nekakvim procenama, ali je ključna stvar u čitavoj nameri ostala krajnje upitna – od koga se to Srbija brani sa pet hiljada specijalaca od 20 hiljada vojnika, što je, blago rečeno, nerealan odnos. Takav nije zabeležen u svetu, kažu stručnjaci.

Tačno, reč je o stvaranju ideje zajedničkog neprijatelja te svesti o snazi koju personifikuje Vučić, a to je snaga svih Srba, nepobedivih kad su sakupljeni oko njega. Čak i kad nemaju posla, a cene divljaju. Dakle, imamo rok za izbor i obuku novih pripadnika specijalnih jedinica, kraj 2024. godine,što je tako jeftina propaganda, sračunata na to da stvori homogenizujuću atmosferu biračkog tela, navučenog na periodičnu dozu izmišljotina i baljezgarija. “U praksi to znači da na 100 kanditata, posle rigorozne provere, maksimalno ostane 30 odsto. Ako bismo mi teoretski imali odličan odziv na konkurs, morali bismo da imamo oko 25.000 prijavljenih kandata da bismo eventualno zadržali 5.000. To je nemoguće i nerealno”, kaže Novica Antić, predsednik Vojnog sindikata.

‘Čisto diletantska i marketinška priča’

Antić konstatuje da Vojska ima problem sa popunom i prilivom kadra.”Mladi oficiri napuštaju Vojsku nakon završetka Vojne akademije. Oni čak nemaju problem da plate troškove školovanja i da odu iz sistema. Vojskom nam rukovode penzioneri, koji nemaju svest kako funkcioniše savremena vojska. Nerealno je imamo toliko specijalaca, praktično četvrtinu vojske bi činile specijalne jedinice. Mislim da je sve ovo čisto diletantska, moguće i marketinška priča.”

A predsednik bi da hitno, kao da mu se žuri, stvori specijalce, ali u isto vreme i da nahrani ostale vojnike i da uvede dronove-kamikaze. Možda i da državnim mafijašima smanji procente “ugradnje”. “Moramo mnogo više da se opredelimo za dobijanje novih sredstava iz odbrambene industrije Srbije, kao što smo isporučivali ‘pasarse’, ‘Miloše’, male ‘Lazare’ i ‘gvozdike’ i drugo, tako ćemo i na bespilotne letelice i dronove, pre svega domaće proizvodnje, da se usredsredimo i mnogo toga da uložimo u dalji rast životnog standarda pripadnika vojske”, rekao je, konfuzno, ali ohrabrujuće, šef države uoči Dana državnosti. Neustavno, uoči godišnjice prvog Ustava.

Eh, nije to jedina priča vezana za obuku specijalaca; Ministarstvo odbrane i Vojska Srbijr raspisali su konkurs za prijem novih pripadnika u 63. padobransku brigadu, 72. brigadu za specijalne operacije i Odred vojne policije specijalne namene “Kobre“, a “na konkurs mogu da se prijave mladići i devojke do 30 godina starosti, čak i ukoliko nisu služili vojni rok sa oružjem”. Malo neobično, ko kad je Vulin (Aleksandar, nezaboravni ministar odbrane) sam sebi odredio obuku za vojnu službu od dve sedmice, pa izdržao deset dana i naučio da gađa iz praćke.

Ni Ratko Mladić ne bi tako…

Mogućnost da se Vučićeva naredba realizuje odbacuje i pasionirani obožavalac Ratka Mladića, penzionisani general Zdravko Ponoš, koji govori i o mogućoj Vučićevoj nakani da stvori Pretorijansku gardu. “Ne treba to isključiti, ali on to ne može da uradi. Varijanta u kojoj specijalci imaju višestruku veću platu nego artiljerci, generali, lekari, IT stručnjaci, pokazuje samo koliko su oni spremni da razvale sistem. On misli da je razumevanje sistema to što je kao ministar odbrane znao da nabroji deset kalibara. Bez obzira da li pravi Pretorijansku gardu, marketing ili je stvarno mislio da može da napravi 5.000 specijalaca, on time direktno urušava vojni sistem”, logicira bivši načelnik Generalštaba.

Postavlja se, naravno, i pitanje ko će ovu avanturu da plati. Urednik nedeljnika NIN, ekonomista Milan Ćulibrk, deluje sablažnjeno kad govori o tome da će specijalc zarađivati i do 320.000 dinara [2.650 evra]. “Jedan specijalac imaće platu kao pet nastavnika, šta je nama važnije. Neverovatno je šta se radi, specijalac da ima duplo veću platu od lekara specijaliste, pritom se to ne radi ispod žita, tajno, nego se naglas, javno komunicira.”

Ostaju brojne nedoumice, ukoliko se unovačenje specijalaca procenjuje racionalno, ali sa Vučićem to i nije neophodno, budući da je uvek reč o podmuklosti, primitivnim idejama ili sumanutim namerama. Nije novac presudan i neće biti, iako će se šatro-specijlcima deliti po strogim procenama režimske pravičnosti; ko ne zna zašto ima tu sreću da nije gledao na ulicama srbijanskih gradova raspojasane spodobe u maskirnim uniformama koje su prezirale mir i sramnu činjenicu da, po povratku iz razbojništva nisu namah postali glavni frajeri u gradu.

Razvojni put srpskih heroja

Mentalni sklop tadašnjih novih heroja, vlasnika državnih vaučera za ubijanje, silovanje i pljačku podseća na neke delove naredbe predsednika o navodnoj popuni specijalnih jedinica. S početka devedesetih godina prošlog veka su se, naime, odnekud pojavili uniformisani mutanti, u miru s razlogom proglašavani istinski nesposobnima za vojsku (takvi su, pričalo se među rezervistima, bili najkrvoločniji); neki bašibozuk iz kraja koji su dobra društva izbegavala; novi vlasnici dugih cevi, prezirani zbog nasilne prirode ispoljavane u bezuspešnim potragama za identitetom.

Otuda valjda i novi/stari profil birača, kupljenih, kao i s početka ratova, džabe, uniformom i statusom opasnog čoveka iz komšiluka koga susedi drugačije gledaju, čiju ženu, naizgled, poštuju, decu ne tuku klinci iz ulice. A on, kao, uvažavan, uvek zabrinut zbog državnih problema, opasnosti od svakovrsnih “šiptara” bilo koje nesrpske nacionalnosti, posednik nedostupnih informacija. Spreman za priču i nepogrešivu procenu stepena divljenja u očima slušalaca.

Kakvi evri, ko to može da plati, taj identitet crnokošuljaša u civilu, važnog čoveka na izborima, pripadnika obezbeđenja na mitingu; ko da plati tu moć doušnika iz haustora, prilježnog popisivača opozicije, tajnog beležnika i izveštača, te “lutke od krvi bez trunke ideje”. Znamo im namenu, zašto bi im bilo ko za 72 specijalnu  tražio srednju školu, kao da su “Škorpione” pitali šta im je struka.

Koliko je ovo tužno i opasno

Nema, dakle, procene pretnji bezbednosti Srbije, snage i namera eventualnog neprijatelja, važna je paranoidna slika Aleksandra Vučića, koji ima potez unapred i priprema se za odbranu. Afektivno, beskrupulozno. I odlučuje se za – nije ništa novo, ali treba osnažiti motivaciju i posustalu partijsku falangu – oprobanu kupovinu lojalnosti. Tako se ponaša nacionalista u posedu moći, pomešane sa mentalnim sklopom vaspitno zapuštenog deteta.

Razumom deteta u strahu od zanemarivanja, klinca bez olovnih vojnika, plastičnih mitraljeza, pištolja na trakaste kapisle, na vodu, “plašljivaca” što su ličili na “beretu”, automatskih pušaka sa baterijom u kundaku (“kalašnjikov”, Mehanotehnika Izola, za mlađe, slovenačka fabrika igračaka). Dijagnoza je posledica zanemarenosti u detinjstvu, mržnja prema drugima, drugačijima, sklonost ka neutemeljenom razmetanju snagom, spremnost na žrtvovanje ljudi iz neposredne blizine, u ovom slučaju i čitavog naroda.

Koliko je ovo tužno i opasno… Dovoljno da Srbija poželi mornaricu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada