Zašto kažeš Ukrajina, a misliš na Tajvan

Kao nikada ranije u Nemačkoj, proizvođači i trgovci naoružanjem su postali traženi sagovornici u novinskim analizama i TV debatama.

Čak se i na minuloj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji otvoreno razgovaralo o oružju, dok su predstavnici proizvođača i posrednika u trgovini oružjem bili toliko traženi da su im se predstavnici mnogih vlada bezmalo udvarali.

Ukratko, ratna privreda cveta i naprasno nikome to ne smeta, čak ni među vladajućim političarima u Nemačkoj.

Kada se na to dodaju istupi kineskog šefa diplomatije, koji su otvoreno bili suprotstavljeni politici i potezima Zapada baš kao šti su bili Putinovi na istom mestu pre 16 godina, Minhenska konferencija i sve što je usledilo minulih dana zapravo daju jasan signal svetu da je vreme da počne da brine za budućnost.

Strategija usiljenog jedinstva o ratu u Ukrajini

Iako organizatori nisu pozvali predstavnike Rusije, kako kažu, da im ne bi dali prostor za ratnu propagandu, ključno pitanje konferencije je bilo kako okončati rat u Ukrajini. I sa stanovišta Zapada, čini se da najsigurniji put ka miru leži u više oružja za Ukrajinu u kombinaciji sa sve oštrijim kaznenim merama protiv Rusije. Za uspešnost ovog recepta neophodno je i da se izbegne bilo kakva sumnja u jedinstvo Zapada, što su lideri zapadnih zemlja nastojali da potvrde u svojim govorima.

Govor nemačkog kancelara Olafa Scholza je bio i odlučniji i oštriji prema Rusiji nego ikad pre, uz isticanje da „Putinov revizionizam ne mođe da pobedi“ te da „bez pravde neće biti pravednog mira“. Potpredsednica SAD Kamala Harris je čak išla i korak dalje, ocenivši da je Rusija počinila zločine protiv čovečnosti, posredno poručujući ruskom rukovodstvu i generalima da će završiti u nekoj novoj verziji Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju ili na Nirnberškom procesu.

Verovatno jedini zapadni lider, koji je u Minhenu dao prostora da ga prozapadni ratni sokolovi u komentarima prozovu za popustljivost prema Rusiji, bio je francuski predsednik Emmanuel Macron. Uprkos tome što se žestoko zalagao za naoružavanje Ukrajine, „osetljivost prema Rusiji“ su mu kritičari videli u tome što je rekao da ne veruje u promenu režima u Rusiji te da smatra da je moguće napraviti „novu normalnost prihvatljivu za njih i održivu za nas“ kroz pregovore i izbegavanje potpunog ruskog poraza.

Nakon govora, Macron je u jednom intervjuu pojasnio kako smatra da nijedna strana neće moći u potpunosti da trijumfuje u ukrajinskom ratu te da bi cilj trebalo da bude da se pomogne Kijevu da napreduje u teritorijalnom smislu kako bi to omogućilo kredibilne pregovore. Odbacujući razgovore o potrebi promene režima u Moskvi, Macron je francuskim medijima istakao da se njemu u sadašnjem sistemu sve alternative Vladimiru Putinu čine gore, upitavši se da li neko iskreno veruje da bi usred rata i nakon godina zaoštrenih stavova rusko društvo sada moglo da iznedri neko demokratsko rešenje.

Ove razlike u mišljenjima zapadnih lidera, koji su ipak odenute u formu jedinstva, prema oceni nekih kritičara, upravo mogu da budu snaga, a ne slabost Zapada. Konkretno, smatraju neki, ta strategija usiljenog jedinstva Zapada bi mogla da bude uspešna, jer zapravo daje prostor za razna tumačenja, pa pred Putinom i njegovim ljudima daje zadatak da protumači dokle su zaista njegovi zapadni protivnici spremni da idu.

Ravnoteža straha između SAD-a i Kine

I dok su brojni govornici sve vreme govorili o Ukrajini, kao svojevrsni eho dvoranama Bayerischer Hofa je odjekivala reč – Tajvan. Uprkos usmerenosti na rat Rusije i Ukrajine, i u Minhenu je bilo očigledno da je to samo pokazna vežba u odmeravanju snaga SAD-a i Kine po pitanju Tajvana, ostrva koje zvanični Peking smatra suverenim delom Narodne Republike Kine, ali nad kojim nema suštinsku kontrolu.

Kada se saznalo da će se u Minhenu, prvi put od tenzija oko američkog obaranja kineskog balona iznad SAD-a, sastati šefovi diplomatija dve velesile, mnogima je pao kamen sa srca. Međutim, kada su usledila saopštenja nakona sastanka Wanga Yia i Antonyja Blinkena, svima je bilo jasno da su tenzije i dalje velike, ali da uprkos krhkosti američko-kineskih odnosa bar postoji spremnost za razgovor.

Srećom, čini se da je u Minhenu bilo očigledno da je strah od međusobnog sukoba bar zasad ravnomeran, ali da je veliko pitanje kada i kako bi ta ravnoteža straha mogla da se poremeti. Sudeći prema reakcijama analitičara i iskusnih dopisnika svetskih medija, većina njih je iz Minhena otišla pesimističnija i zabrinutija.

A rasprava između Amerikanaca i Kineza je mogla da se parafrazira rečenicom: zašto kažeš Ukrajina, a misliš na Tajvan? Jer dve sile u javnom direktnom prepucavanju nisu pominjale sporno istočnoazijsko ostrvo već Ukrajinu. Blinken je kineskom kolegi rekao da je zabrinut povodom informacija da je Peking razmatrao mogućnost isporuke oružja Moskvi, dok je s kineske strane stigla reakcija da „SAD, a ne Kina, sipaju oružje na bojno polje u Ukrajini“ te da „Kina nikada neće prihvatiti američko upiranje prstom ili prinudu koja se tiče kinesko-ruskih odnosa“.

Osim toga Wang je optužio Sjedinjene Američke Države za kršenje međunarodnih normi „histeričnim“ ponašanjem, mislivši na američko podizanje borbenih aviona radi obaranja balona za koje se sumnja da je navodno bio deo kineskog špijuniranja. U svom govoru, on je žestoko kritikovao Washington što govori kako je „Kina ozbiljan geopolitički izazov, dugotrajni takmac i pretnja SAD-u“, ali i za protekcionizam i „unilateralnu aktivnost koja ozbiljno krše principe slobodne trgovine i Svetske trgovinske organizacije“.

Da li se to historija ponovila poslije 16 godina

I kada svoje pojavljivanje na konferenciji Wang zaključuje porukom da Kina ne želi da menja status quo po pitanju Tajvana kao i da „Tajvan nikada nije bio niti će biti nezavisna zemlja već je bio i biće kineska teritorija“, ceo njegov nastup nije samo odbrana teritorijalnog integriteta i suvereniteta Kine. Njegov nastup zapravo isuviše liči na Minhensku bezbednosnu konferenciju 2007. kada je ruski predsednik Vladimir Putin na tom istom mestu izneo poruku, koja se sada tumači kao važno diplomatsko upozorenje SAD-u i saveznicima da Rusija gubi strpljenje po pitanju nadiranja NATO-a ka ruskim granicama.

Tadašnji oštar Putinov govor u Minhenu je bio jasan znak da je strpljenju Rusije po pitanju širenja NATO-a došao kraj. On je tada istakao da širenje Alijanse „predstavlja ozbiljnu provokaciju koja umanjuje nivo međusobnog poverenja“ te da Rusi imaju pravo da se zapitaju „protiv koga je ova ekspanzija namenjena i šta se desilo sa uveravanjima naših zapadnih partnera nakon raspada Varšavskog pakta“.

Zapadni komentatori i političari su primedbe Moskve tada s lakoćom odbacili kao neosnovane, a danas pojedini od analitičara priznaju da je moguće da je ta 2007. godina u Minhenu bila poslednja prilika da se izbegne novi hladni rat između Zapada i Rusije, odnosno aktuelni rat u Ukrajini.

Kada se to sagleda u aktuelnom geopolitičkom momentu, nameće se zaključak da se istorija več posle 16 godina ponavlja samo što sada u glavnom ulozi nije Putin, već Wang. I ovog puta Kina većinski priča o Ukrajini, a zapravo se sve odnosi na Tajvan i kinesko-američke odnose.

Ali, za razliku od Rusije, Kina nastoji da bude posrednik u sukobu koji je direktno ne pogađa, ali koje pokazna vežba za njen problem. Zbog toga je kineski šef diplomatije pozvao sve zemlje na dijalog, predloživši evropskim zemljama da „smireno razmisle” o načinima za okončanje rata, uz ocenu da postoje „neke snage koje očigledno ne žele da pregovori uspeju ili da se rat uskoro završi“.

Zapad neuvjerljiv za globalni jug

Osim toga, ono što je bilo očigledno na minuloj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji jeste to da zapadni lideri nisu ni blizu da ubede takozvani globalni jug da je ruska invazija na Ukrajinu pretnja ne samo za Evropu, već i za ceo svet.

Čini se da je uzalud američka potpredsednica isticala da na svetu „nijedna nacija nije bezbedna“ ukoliko „jedna zemlja može da povredi suverenitet i teritorijalni integritet druge“. Uzalud je nemački kancelar govorio da je svačiji problem ako „zakon jačeg prevagne u međunarodnim odnosima“. A za predstavnike afričkih, južnoameričkih i južnoistočnoazijskih zemalja je, čini se, još neuverljivije bilo kada je francuski predsednik insistirao da da „neokolonijalna, imperijalistička“ ruska invazija nije „samo evropski rat“.

Koliko god su Evropljani i Amerikanci na sastancima zatvorenim za javnost pominjali Ukrajinu i Rusiju, toliko su ih predstavnici afričkih, južnoameričkih i azijskih zemalja skretali na teme koje su za njih od mnogo većeg značaja i koje ih zaista mnogo muče, poput visokih cena energenata i hrane, javnih dugova, inflacije i posledica klimatskih promena.

Kada je premijerka Namibije bila upitana zašto se njena zemlja suzdržala od glasanja u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija kada se glasalo o rezoluciji koja rusku aneksiju nekoliko ukrajinskih regiona proglašava nelegalnom, ona je jednostavno odgovorila da je njena zemlja fokusirana na „rešavanje problema, a ne na svaljivanje krivice“. Prema njenoj oceni, suština je u tome da bi bilo da je novac iskorišćen za oružje potrošen „na promociju razvoja u Ukrajini, Africi, Aziji i u samoj EU gde se mnogi ljudi suočavaju sa teškoćama“.

‘Svi smo gubitnici’

Zapravo kineska retorika u ovim zemljama nailazi na plodnije tlo, dok trenutno fokusiranje Zapada samo na rat u Ukrajini, kod pojedinih lidera takozvanog globalnog juga izaziva sve jaču frustraciju. Tako i potpredsednica Kolumbije Francia Marquez ističe da ova južnoamerička država očekuje od EU pomoć u zaštiti amazonske prašume i borbi protiv klimatskih promena, a ne da „raspravljamo ko će biti pobednik ili gubitnik rata“.

Kada ona ističe da smo „svi i gubitnici“, kolumbijska potpredsednica zapravo pokušava da da kaže da, zbog Ukrajine, EU i SAD ne troše dovoljno novca, resursa i uopšte pažnje na borbu protiv klimatskih promena i ekološke probleme s kojim se suočavaju mnoge zemlje širom sveta. Kada se to doda na ne tako davno razočaranje u vreme pandemije virusa korona kada su se Evropljani i Amerikanci utrkivali ko će pre i više vakcina da nabavi zanemarivši da pokažu pravu dozu solidarnosti za mnogo siromašnijim zemalja Afrike i Azije, malo je verovatno da će Zapad privoleti neku od ovih zemalja da uvodi sankcije protiv Rusije, pa čak i da glasa protiv Rusije u UN-u.

Ne pomaže tu ni „ofanziva šarma i samokritičnosti“ prvog diplomate EU Josepha Borrella, koji je u Minhenu istakao na to da se ljudi u ovim regionima dobro sećaju ne samo problematične kolonijalne prošlosti, već i toga kada su Evropljani i Amerikanci podržavali diktature u Južnoj Americi.

Za razliku od Zapada, Kina uspeva u ovim regionima da zadrži imidž zemlje koja je, kao i oni, „u razvoju“ ali ujedno i njihov moćan partner voljan da pomogne u odbrani njihovog suvereniteta i da bez mnogo uslovljavanja uloži u njihov razvoj.

I upravo na to plodno tle je ovih dana došao i kineski predlog mirovnih pregovora između Rusije i Ukrajine, koji je na godišnjicu ruske invazije i objavljen.

Na posredan način je i šefica nemačke diplomatija Annalena Baerbock rekla da mnogo toga zavisi od Pekinga, rekavši da je kineskim diplomatama u Minhenu prenela da je Kina odgovorna za očuvanje mira u svetu, a sve u kontekstu eventualnih kineskih isporuka Rusiji oružja ili robe koja bi mogla da bude iskorišćena kao oružje.

Drugim rečima: svima nama je u Minhenu rečeno da će treći svetski rat početi ukoliko Peking isporuči oružje Moskvi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.