Dolazi li dan odluke za Beograd i Prištinu?

Veliki deo javnosti u Srbiji očekuje da će se u Briselu, 27. februara, dogoditi nešto veliko i značajno kada je reč o pregovorima između Beograda i Prištine. Da li će do toga doći možda i ne zavisi mnogo od navedene dve strane, već pre svega od međunarodne zajednice koja ima neku svoju agendu. Sigurno je, međutim, da bi i ona volela da se konačno stavi tačka na ovaj pregovarački proces.

Glavne zvezde tog procesa, Aleksandar Vučić, sa jedne strane, i Albin Kurti, sa druge, kreću put Brisela sa koferima punim problemima. Ruku na srce, ti problemi su daleko manji kada je reč o kosovskoj strani. Za Kurtija je postizanje sporazuma sa Vučićem mnogo manje bitnije od njegove ideje da Srbija i Kosovo međusobno priznaju jedna drugog. Da nema međunarodnog pritiska na Prištinu, prvi put od početka pregovaračkog procesa, verovatno se Kurti ne bi mnogo ni bavio ovim predlogom sporazuma, ali konačno je neko morao i Prištinu da usmeri ka pravom i jedinom pravcu, a to su pregovori.

Pitanje formiranja ZSO-a

Pitanje formiranja zajednice opština sa srpskom većinom (ZSO) je najveći teret koji se nalazi u Kurtijevom prtljagu. On bi svakako voleo da se o tome ne priča i da ta tema bude zaboravljena ili da bude stavljena tačka na bilo kakvo pominjanje ZSO-a. Slično kao i u Beogradu, i u Prištini je organizovan protest, ali protiv formiranja ZSO-a. Na žalost svih onih koji se protive toj ideji, sve je očiglednije da će do formiranja ZSO-a ipak doći i tu prostora za manevar nema mnogo.

Ono što je više nego jasno, to je činjenica da je Brisel iz Prištine dobio eksplicitan odgovor da Kosovo prihvata predlog sporazuma koji je u osnovi bio francusko-nemački, a zatim postao i zvaničan predlog Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. I tu polako dolazimo to tereta koji sa sobom put Brisela nosi Vučić. A, on je poput prekookeanskog kontejnera.

Niko sa sigurnošću ne može da kaže da li je Vučić prihvatio taj dokument. Elem, Vučić je 20. januara, u popodnevnim satima, a posle teškog sastanka sa čuvenom “petorkom” koju čine predstavnici Francuske, Nemačke, Italije, EU i SAD-a, obavestio javnost da je “Srbija spremna da prihvati principe i da radi na implementaciji predloženog sporazuma”. Svi u Srbiji su tu izjavu shvatili da je predsednik Srbije prihvatio predloženi sporazum. Onda je krenula igranka, jer je javnost odreagovala na način na koji to Vučić nije želeo da se desi. Tako smo došli do sednice Skupštine Srbije na kojoj je rečeno da se radi o “non-paperu”, nikako zvaničnom dokumentu, i da ništa nije potpisano. Iz Vučićeve rasprave se moglo čuti da nikada neće potpisati nezavisnost Kosova, niti da će da prihvati da Kosovo postane članica Ujedinjenih nacija. Delovalo je da je odustao od tog predloga, odnosno spekulisalo se.

Srbija na korak do prihvatanja prijedloga

Danima se pričalo o tome, busalo se u junačke patriotske grudi, ali je ostao ukus u vazduhu da je Srbija, ipak, na korak od prihvatanja tog predloga, koji niko nije video, a svi znaju šta u njemu piše. I onda se desio Minhen, međunarodni skup o bezbednosti, a Vučić je bukvalno u slovo ponovio ono što je rekao 20. januara. Sada se, ponovo, iskristalisalo da je spreman da prihvati taj sporazum.

Njegov teret se odnosi na to da šta god da uradi to 27. februara, neće biti dobitna pozicija po njega. Ako prihvati, susreće se sa onima koji se zaklinju u to da je izdao Kosovo i da je, na kraju, prihvatio kosovsku nezavisnost i članstvo u UN-u, a njih nije malo, plus Rusija. Što reče jedan od opozicionih narodnih poslanika u Skupštini Srbije: ne plaši se on tog desničarskog gneva, već pada rejtinga koji je neminovan. Da ne pričamo o razočarenju Moskve ako bude prihvatio taj predlog.

S druge strane, ako odbije ponuđeni sporazum, e onda će biti u velikim problemima, jer će neminovno “ekonomski tigar” da posustane, jer je sigurno da će EU potpuno da digne ruke od Srbije. I zvanično će biti zaustavljen srpski evropski put, neće više biti investicija sa Zapada, mnogi će ljudi ostati bez posla. Inflacija je uveliko zakucala na vrata svima, pa i Srbiji, a to će se tek osetiti ako EU i SAD i Srbiju budu stavili pod neki režim sankcija.

Vučića, svakako očekuje teško suočavanje sa samim sobom i sa svime onim što je radio. I tu nije kraj. Sankcije Rusiji su pitanje koje neminovno dolazi na red ako prihvati predloženi sporazum.

Za Vučića bi najveći uspjeh bio da se ništa ne dogodi

Vučić veruje da će ZSO biti dovoljan da omekša stav nacionalista u sopstvenim redovima, a i šire. Mahaće sa time kao sa nečime šta su Srbi prvi put dobili i to isključivo zahvaljujući njemu, jer on, i samo on, jedan jedini, brine i vodi računa o Srbima. Koliko će to politički da košta Srbiju i da li je to dovoljno veliki adut da poput Slobodana Miloševića, posle Kumanova juna 1999. godine, proglasi pobedu – videćemo.

Za njega lično, najveći uspeh tog 27. februara bio bi da se ništa bitno ne dogodi, odnosno da se konstatuje da su dve strane konstruktivno razgovarale, pokazale odgovornost i spremnost za postizanje konačnog sporazuma i da će se razgovori nastaviti u dogledno vreme.

Prema nekim najavama iz Brisela, to možda ovoga puta nije realno i oni očekuju mnogo više od diplomatski sročenog saopštenja. Svakako da je realnije da ćemo, možda kasno u noć tog 27. februara, dobiti neke konkretne vesti iz Brisela.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.