Mali, veliki ljudi: Kad Srbi i Albanci čuvaju jedni druge

Mnogi ljudi su uprkos zlu kojem su bili izloženi uspjeli da sačuvaju ljudskost u sebi, čak i u najtežim uslovima.

Mnogo je pozitivnih primjera zajedničkog života Srba i Albanaca (EPA)

Nakon više od tri decenije šovinizma, ratnog huškanja, nacionalističke propagande, širenja međuetničke netrpeljivosti i sličnih aktivnosti u javnosti se uvrežilo ubeđenje da su odnosi između balkanskih naroda obeleženi isključivo mržnjom i nasiljem.

Nacionalistički ideolozi čak i u periode normalnog zajedničkog života, ispunjenog saradnjom i tolerancijom, pa i oklevetanim bratstvom i jedinstvom – učitavaju nekakvu paramističnu endemsku, vekovnu mržnju koja je tinjala ispod naizgled mirne površine.

Ako takve mržnje nema ili postoji samo u tragovima, inženjerima ljudskih duša to ne predstavlja veliki problem, oni su majstori za oblikovanje stvarnosti po svom izopačenom obličju. Čim se steknu minimalni uslovi za raspirivanje mržnje, čim počne kakva društvena i politička kriza, crni majstori upregnu intelektualnu i medijsku kliku, stvore huškačku atmosferu, iskoriste sve raspoložive resurse za kreiranje ratnog stanja, pa organizuju vojni sukob, zločine, proterivanja i sveopšte razaranje.

Na kraju, kad se ratni vihor utiša, nacionalistička klika nastoji da konflikte održi u zamrznutom stanju, da ne rešava probleme koje je sama stvorila, i nastavlja da nameće priču o međunacionalnoj mržnji kao jedinom modusu postojanja. I sve to u ime njihovog voljenog naroda, istog onog naroda koji besomučno pljačkaju, izrabljuju, guraju u ratove, osiromašuju i unesrećuju na svakom koraku, živeći lagodno na njegov račun.

Potraga za pozitivnim primjerima

Takvoj slici sveta koja zna samo za rat i mržnju suprotstavlja se grupa istoričara okupljena oko Centra za istorijske studije i dijalog iz Novog Sada. Oni su uspostavili saradnju sa kosovskim organizacijama Network of Peace Movement iz Kosovske Kamenice i NGO CASA (Center for Affirmative Social Actions) iz Severne Mitrovice, i zajedničkim snagama napravili projekat “Mali, veliki ljudi”. Rezultati njihovih istraživanja mogu se pronaći na portalu https://kosovo-ordinarypeople.com/. Uredništvo portala čine istoričari Srđan Milošević i Aleksandar R. Miletić, pravnica Besime Tusha Maliqi i prevodilac Bruno Neziraj.

Istraživači su bili zainteresovani za otkrivanje naličja pomenute slike. Njihov cilj je da pokažu da postoje i drugačiji primeri, da mržnja i nasilje nisu jedine opcije, te da prikažu onu svetliju stranu realnosti koju tvorci dominantne ideološke matrice s predumišljajem drže u mraku. O tome i sami govore na portalu: “Potraga za pozitivnim primerima međuetničkih odnosa, ne sadrži nameru falsifikovanja ili ulepšavanja stvarnosti, već doprinosi njenom potpunijem sagledavanju. Naime, današnji tabloidni mediji i neodgovorna etnocentrična istoriografija u obe sredine već su dovoljno doprineli isticanju negativnog nasleđa i negativnih primera srpsko-albanskih odnosa, tako da su oni već u svesti ljudi postali standard međusobne percepcije. Mi tražimo pozitivne primere i zato da bismo od njih napravili model za ugledanje danas i u budućnosti”.

Zaštititi komšije

U praksi se pokazalo da za pozitivnim primerima ne treba mnogo tragati, ima ih na svakom koraku. O tome rečito svedoči brojni intervjui urađeni sa Srbima i Albancima sa Kosova, raznih generacija. Mnogi ljudi su uprkos zlu kojem su bili izloženi uspeli da sačuvaju ljudskost u sebi, čak i u najtežim uslovima. Jedna starija sagovornica, rođena 1942. u Donjoj Budrigi, sa kojom je razgovor vodila Sanja Zlatanović u kolektivnom smeštaju u Vranjskoj Banji 2003. godine, pričala je o prijateljstvu svog muža sa komšijom Albancem, Berćirom.

Na samrti je želeo samo da vidi svog prijatelja: “Uuu, što živuvali sas mojega muža! On kad da umre, on vikaja: ‘Da idem u Žitinje’, kaže, ‘samo Berćira da vidim’, kaže, ‘i odma da umrem ne bi žalija’”. Sagovornica kaže da su njih dvojica bili kao braća, a na pitanje kad su se toliko zavoleli, odgovara: “Takoj, od detinjstvo, kad čuvali stoku se zavoleli. Stoku kad čuvali zavoleli se mnogo i takoj oni dva se ne dvojili nikad”.

Česti su primeri da su komšije Srbi i Albanci tokom rata jedni druge čuvali od vojski koje su tuda prolazile. Autori navode da su se Albanci i Srbi iz sela Donje i Gornje Bitinje i Sušice, dogovorili da brane jedni druge od nepoznatih osoba. Tako da nije čudo što su baš u ovim selima 2019. godine organizovane zajedničke demonstracije Albanaca i Srba protiv izgradnje mini hidro-elektrana na šarplaninskim rekama.

Jedan Albanac iz kamenice priča kako su ga tokom 1999. komšije Srbi nekoliko puta zaštitili od srpskih snaga. Kad su njega i njegovu ženu uhapsili naoružani Srbi, komšija Srbin je odmah izleteo iz kuće i pregovarao s oružanom grupom, nakon desetak minuta bili su odlobođeni. “U većini slučajeva su nas susedi štitili posebno od paramilitaraca, davali su nam hranu i neophodne stvari koje su na svoje ime kupovali, a nakon toga ih donosili nama”, priča Albanac. Kad su albanske snage preuzele vlast, situacija se obrnula: “U nekoliko navrata sam ih zaštitio od albanskih snaga jer su oružane albanske snage pokušavale da im oduzmu oružje ili su im tražili oružje. Nekada su čak hteli da ih opljačkaju i uzmu njihove stvari, ali sam ja odmah stao u njihovu odbranu i pričao sam im kako su oni mene štitili i branili u toku rata i da zato ne treba da ih napadaju”.

Priče o drugarstvu

Jedan sagovornik, Srbin iz Kamenice rođen 1973. godine, priča o tome da su komšije različitih nacionalnosti uvek pomagali jedni drugima. Kad je počeo rat, Albanci su bili izloženi represiji: “Imam primer i za komšije koje su isterali iz kuću, oterali u Građenik i posle ja i moj otac smo molili ljude, poznanike, da intervenišu da se vrate kući, više puta, i ljudi se vratili kući nikad nisu imali problem”. Reč je o porodici koja je bila proterana iz sela Strezovce na sedam nedelja, a sagovornik je intervenisao u policiji da ih vrate. Kad su naoružani Srbi hteli da pretuku komšiju Agrona Malićija, on ga je zaštitio i odbranio od nasilnika, a spasao je i lokalnog imama.

Kad se situacija preokrenula, komšije Albanci su pomagali njemu: “Tad mi nismo imali pristup izlaza van kuće, imam ja drugare, oni su me zvali telefonom, da li mi treba brašno, šećer, ulje i tako”. Na kraju ovaj mali veliki čovek šalje univerzalnu poruku: “Za mene nije bilo važno pripadnost nacionalnosti, ja sam bio drugar i sa Albancima oduvek, otkad sam rođen u Kamenici i sada i pre rata i posle rata i uvek ću da budem sa mojim drugovima drugar”.

Jedna sagovornica iz Gornjeg Livoča, rođena 1935. godine u Cernici, priča kako su tokom rata srpske snage srušile džamiju, a potom albanske snage malu crkvu pored groblja. Izgradnju obe bogomolje finasirali su lokalni meštani: crkvu Srbi, ali je i nekoliko Albanaca iz sela dalo priloge; džamiju Albanci, ali je među priložnicima bilo i nekoliko Srba iz sela. Sagovornica kaže da se to zove “bogomoljstvo”, poštovanje koje se ukazuje svim verskim objektima, jer se u njemu ljudi mole Bogu, svejedno kojoj religiji pripadali.

Dobrodošlica za Džambasa

U selu Donja Bitinja u opštini Štrpce, gde Srbi i Albanci i dalje žive zajedno, sagovornik, Srbin, penzioner, priča o zajedničkim ekološkim protestima. Tada su Albanci štitili komšije Srbe, ne dajući im da idu u prve redove. Penzioner priča i o komšiji Zoranu kog zovu Džambas. Kada su Albanci tokom rata izbegli u Makedoniju, Džambas je brinuo o komšiji Albancu ometenom u razvoju, snabdevao ga je hranom i ostalim potrepštinama.

Kasnije je Džambas morao da izbegne, privremeno, ali se vratio, a komšije Albanci su ga dočekali sa bostanom, rakijom i pogačom. Albanac iz Hodonovaca priča kako su paravojne srpske snage upale u selo i pozvali Srbe da im dostave listu Albanaca za odstrel. “Sada imate istorijsku priliku da se osvetite“, rekao je komandant. Međutim, Srbi iz sela su to odbili, garantovali su za svoje komšije i zaštitili ih od paramilitaca žednih krvi.

Ređaju se tako slični primeri normalnih međuetničkih odnosa između komšija Albanaca i Srba. Pričaju mali veliki ljudi o tome kako su se posećivali za praznike, kako su pomagali jedni drugima na njivi, u voćnjaku, kako su kolege pomagali jedni drugima kad su imali porodične i zdravstvene probleme, pričaju o rečima utehe, druženju, prijateljstvima, pobratimstvima, brakovima između pripadnika dva naroda, o svim onim običnim, svakodnevnim, lepim stvarima kojima je ispunjen ljudski život.

Gajretlije, da utješe i ohrabre

Jedan bračni par, Srbin i Srpkinja iz Žegre, gotovo da su ispevali himnu komšijama Albancima. Vredi navesti jedan odlomak iz razgovora:

“Muž: Ti kude nji kad će da ideš, ima da pričaš sve nešto domaćinski. Kako da se živi. Kako da se poštuje.

Žena: Prvo ima da ispita kako ti je deca, familija. Sve, sve za decu, za svakoga ima da te pita. Za toj, za toj poštovanje, ne mogu da kažem, oni su pospremni nego mi. Boga mi!

Muž: Oni su gajretlije.

Žena: Posle prođe, mi idemo na njin Bajram, idemo, oni ni prečekav. Oni dođev na Uskrs. I takoj bilo! Sad kad bilo bombardovanje bija. Ja nisam mogla, a on bija na bombardovanje. Baš tanjirče što pratili onuj baklavu i toj ostalo kude nas”.

Autori projekta objašnjavaju da su gajretlije oni koji umeju da učine gajret, da uteše i ohrabre; gajret na albanskom znači zauzimanje, trud, pomoć, ohrabrenje. Bajram je 1999. godine pao par dana nakon početka bombardovanja, za taj praznik komšinice Albanke šalju baklavu pravljenu od domaćih kora, pomenuto “tanjirče” je ostalo od tog bajramskog poklona.

Diskretni heroji i zlikovačke elite

Kao lajtmotiv brojnih razgovora provlači se uverenje sagovornika, i Srba i Albanaca, da zlo i mržnja dolaze od politike i političara. Kad god govore o politici, oni uvek misle da na politiku šovinizma, međuetničke netrpeljivosti, ratnog sukoba, zločina. Nikad politika ne znači nešto dobro i svetlo. Takvo je njihovo životno iskustvo, od političara, moćnika, pripadnika kojekakvih elita doživeli su samo zlo i gore. Projekat “Mali, veliki ljudi” pokazuje da je gorepomenuti narod na koji se nacionalističke elite neprekidno pozivaju, zapravo mnogo odgovorniji, ozbiljniji, zreliji, čovečniji od svojih samozvanih i takozvanih predstavnika.

Kao što reče Aleksandar R. Miletić: “Mnogi naši sagovornici nisu ni smatrali da su njihovi postupci ili njihova svedočenja nešto posebno. Čin građanske hrabrosti i zauzimanje za drugog, naročito u smutnim vremenima i naročito kada su u pitanju pripadnici ‘neprijateljske’ grupe, po svim merilima je ipak nešto izuzetno. Ogromna je diskrepanca između ovih malih, velikih ljudi, diskretnih heroja naše današnjice i neodgovornih političkih i intelektualnih elita oba naroda”. Mali ljudi su čuvari svoje braće, za razliku od elita koje se vode starom Kainovom devizom: “Zar sam ja čuvar brata svojega?”

Postoji i klasna dimenzija čitave priče, o njoj govori jedan ispitanik, Srbin iz Kamenice, kome nacionalna pripadnost znači mnogo manje od pripadanja radničkoj klasi: “Nije se gledalo, politika uvela razlike. Mi koji smo radnička klasa, mi nismo razlikovali. Ja sam imao radnici Albanci. Mene je interesovao posao, politika me nije interesovala, politika ti je bila vani. Dok si radio u fabriku, na primer, ti svoj posao gledaš, ti živiš od taj dinar”.

Oni koji stvaraju ratnu politiku, kreiraju ideologiju zla, teorije krvi i tla, oni koji vedre i oblače pripadaju povlašćenim slojevima društva. Oni sede po svojim luksuznim radnim prostorima, u državnim kancelarijama ili akademskim kabinetima, u medijskim redakcijama ili crkvenim kelijama sa pet zvezdica, imućni i obesni, i smišljaju kakva će zla naneti nižim klasama, onima koji gledaju kako da prežive od svog poštenog rada, u fabrici ili na njivi. Od tog rada žive i političke, intelektualne, crkvene i sve druge elite. Povlašćeni stvaraju istoriju, razvlašćeni je trpe. I nastoje da nekako prežive te “uzvišene” ideje o naciji, državi, vekovnim teritorijama i ostalim apstrakcijama. U tome im često pomažu prve komšije, čak i kad su druge nacionalnosti. Projekat o kojem govorimo nalaže nam da sebi postavimo pitanje: Ko su zapravo mali, a ko veliki ljudi? I da temeljno preispitamo uobičajena shvatanja ljudske veličine.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada