Zašto je ‘Ribnikar’ i dalje samo škola?

Sedam meseci je prošlo od najmasovnijeg i najstrašnijeg zločina u Srbiji koji se desio u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu, a i dalje nemamo nikakav vid memorijalizacije žrtava. Tek o žrtvama zločina u okolini Mladenovca da i ne govorimo.

Čega se to vlast plaši i ignoriše zahteve roditelja poginule dece, i dela javnosti, da “Ribnikar” više ne može da bude škola, jer je na tom mestu ubijeno devet učenika i njihov čuvar? Jasno je da je ovo tema koja izaziva ogromne emocije i državi ne odgovara bilo kakvo talasanja po ovom pitanju, naročito u ovo predizborno doba. Postoji odluka po kojoj bi deo škole bio pretvoren u memorijalni centar iz juna, ali ništa od toga nije urađeno po pitanju realizacije.

Nepoželjni roditelji ubijene djece

Po svoj prilici je u pitanju sukob, i to onih roditelja koji ni za živu glavu ne žele da “Ribnikar” bude pretvoren u memorijalni centar, koji za taj stav očigledno imaju podršku države, i onih koji posle svega tvrde da je “Ribnikar” 3. maja prestao da bude škola. Država je, očigledno, stala na stranu roditelja čija deca i dalje idu u “Ribnikar”. Vlast ne bi da se nikome zamera, ali je jasno da roditelji ubijene dece ne mogu da računaju da je vlast ta koja će ih ispoštovati po pitanju koje je od krucijalnog značaja za njih. Uostalom, šta bi sa zahtevom tih istih roditelja da se utvrdi čija je odgovornost što se u javnosti pojavio spisak za likvidaciju dece u “Ribnikaru”. Taj spisak je kamerama na konferenciji za štampu pokazao načelnik beogradske policije Veselin Milić, ali vlast tek o tome ćuti.

Ministarstvo prosvete je učinilo jedan dobar potez i dalo je preporuku da jedan od roditelja dece koja su ubijena u “Ribnikaru” treba da postane član Školskog odbora. U Srbiji, kada je reč o upravljanju školama, glavnu reč vode upravo ti odbori. Tri člana tog odbora, od ukupno devet, bira Savet roditelja i ideja je bila da upravo taj Savet izabere jednog od roditelja koji tog 3. maja izgubili decu. Oni su se između sebe dogovorili da to bude Branko Anđelković, otac ubijene Mare, kome i sin ide u tu školu. Savet roditelja, međutim, nije izglasao Anđelkovića.

Prema nezvaničnim informacijama, Anđelković nije izabran upravo zbog zalaganja da “Ribnikar” više ne može da bude škola i načina na koji je nastupao naspram upravo tog Saveta roditelja u ranijem periodu. Anđelković kaže da ne vidi ništa sporno u tome što je iznosio istinu i da je problem u onima koji tu istinu nisu mogli da podnesu. Ostali roditelji ubijene dece su bili besni, kako je Anđelković preneo, ali njega takvo glasanje i nije mnogo pogodilo, s obzirom da je imao uvid u mejl u kojem je zamenica predsednika Saveta roditelja napisala da bi svaki drugi roditelj bio prihvatljiv izuzev njega.

Treba li školu zatvoriti, preseliti ili srušiti?

I sa pravom se svako pita kako je moguće da članovi tog saveta nemaju mrvu ljudskosti i razmišljaju samo o sebi i to u ovakvim trenucima. Da je izabran, Anđelković bi bio samo jedan od devet članova Školskog odbora sa prvom glasa i nikakav problem ne bi bilo preglasati ga u slučaju neslaganja sa njim.

Građani Srbije moraju da shvate da je taj memorijalni centar potrebniji Srbiji nego roditeljima nastradale dece i porodici ubijenog radnika obezbeđenja. Nema tog luksuza škole sa Vračara, lažnog elitizma i svega onog što ovu školu čini navodno posebnom, naspram krvi koja je prolivena tog 3. maja.

Deo roditelja čija deca pohađaju “Ribnikar” i koji se zalažu za normalan nastavak rada škole imaju u vidu činjenicu da ne postoji univerzalno rešenje kada je reč o tome da li treba ili ne treba zatvoriti školu, preseliti je, srušiti ili napraviti memorijalni centar. Pozivaju se na reči struke, koja tvrdi da je za decu najbolje da idu u svoju školu. I onda dolazimo do krajnje logičnog pitanja – kako je normalno da deca idu u školu u kojoj su im ubijeni drugari. Zar nije monstruozno da svakodnevno prolaze hodnicima gde su ubijeni Ana Božović, Bojana Asović, Sofija Negić i njihov čuvar Dragan Vlahović, ili blizu učionice gde je ubica nastavio krvavi pir ubivši Maru Anđelković, Katarinu Martinović, Andriju Čikića, Emu Kobiljski, Adrijanu Dukić i Angelinu Aćimović?

Može li stratište i dalje biti škola?

Nikada ne treba smesti sa uma da je država naložila da svega sedam dana od ovog zločina škola nastavi sa radom. Za taj scenario se posebno zalagao i tadašnji član Saveta roditelja Dejan Ristić, direktor Muzeja žrtava genocida. Od prvog dana je insistirao na nastavku školske godine bez ikakvog skraćenja. Redovno je nastupao u javnosti, tobože braneći stav dece da se u školu mora ići. Nagrada je usledila u vidu visoke pozicije na listi Aleksandra Vučića za parlamentarne izbore.

Neki od roditelja su uspeli decu da ispišu iz “Ribnikara” i upišu u neke druge škole. Još veći broj njih nije uspeo, a hteli su. Okretanje leđa problemima nikada ne donosi rešenja. U trenucima kada je region ponovo potresla teška tragedija, ubistvo maloletne devojčice u Severnoj Makedoniji, moramo svi da se zapitamo dokle podilaziti interesima koji nisu u skladu sa moralnim načelima koje bi trebalo da krase uređeno društvo. Poprište masovnog ubistva, odnosno stratište, nikako ne može da i dalje bude ono što je bilo do tog trenutka. Za početak nam je samo toliko malo potrebno da shvatimo i razumemo kako bismo mogli da nastavimo dalje.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.