Bosanac bio i ostao!

Mora da je veoma frustrijajuće i iritantno živeti u nekoj državi, čak biti i njen zvaničnik, a ne podnositi je. Takav je slučaj sa Miloradom Dodikom. Banja Luka, njegovo mesto rođenja, uvek je bila deo Bosne i Hercegovine. I u onoj staroj i velikoj Jugoslaviji, a tako je danas. Niko se nikada nije bunio, niti žalio, već se ponosio time da je Bosanac. Dodik ne. On je, kako nedavno reče, spreman da se pobije kada mu neko kaže: “Đe si, Bosanac”.

Tvrdi da nikada nije ni bio Bosanac. Ko zna, možda je bio Viking, ali Bosanac, nije. Za sebe kaže da je bio i ostao krajiški Srbin. To “krajiški” bi trebalo da označi teritoriju sa koje je određena osoba. Niko, međutim, ne kaže da je šumadijski, pomoravski, timočki, ili ko zna odakle Srbin. Dodik, eto, ima potrebu da naglasi to “krajiški”.

Možda je u pitanju i kompleks iz mladosti. Ume i taj Beograd da bude nezgodan, da ti zalepi etiketu na čelo i to ne sa puno ljubavi. Tako nešto ume da se duboko ureže u svest. Dodika kao studenta u Beogradu sigurno nisu doživljavali kao Srbina iz Banja Luke, ili krajiškog i bosanskog Srbina. On je tada bio jednostavno – Bosanac. Da li mu je to smetalo ili ga je nerviralo, ne znamo, ali sigurno je da su ga kolege doživljavale kao Bosanca. Druga je stvar ako se ponašao nepristojno, nadobudno i đilkoški. U tim slučajevima Beograd ume da ne prašta.

I po ovom pitanju je Dodik malo revidirao u odnosu na neki raniji period. Ne tako davno, 2021. godine, kada je dobio orden od predsednika Srbije Aleksandra Vučića, Dodik je rekao da on nije bosanski Srbin, već jednostavno Srbin. Sada je, međutim, krajiški Srbin.

Pitanje je da li se Dodik izjašnjavao kao Bosanac, kada je na krilima Sjedinjenih Američkih Država i omraženog Zapada postao bitan i neizostavan faktor u Bosni i Hercegovini. Tada je udarao u neku drugu ploču. Teško da je tada Srbovao i “udarao” na BIH. A, onda je, doduše sa zakašnjenjem, shvatio kako se u državi, poput BIH opstaje na vlasti decenijama. Srbovanje je postalo njegovo srednje ime, a rad na uništavanju BIH opsesija.

Taj Zapad je verovatno verovao da je sa ljudima poput Dodika moguće napraviti BIH kao modernu, evropsku, demokratsku i građansku državu. Dodik je tada bio “građanista”. Prevarili su se, jer je Dodik brzo skapirao kako stvari na Balkanu funkcionišu. Umesto “faktora stabilnosti” on je postao onaj remetilački.

Kada čovek provede toliko godina na vlasti, postane taoc dva nezgodna poriva. Prvi je opstanak na vlasti, a drugi je kako sačuvati ogromno bogatstvo koje je stečeno tokom boravka na vlasti. I tu nije Dodik jedinstveni slučaj. I to je razlog zbog kojeg se ponaša kako se ponaša.

Ne bi bilo iznenađenje kada bi njegov opstanak na vlasti pomoglo to da se izjasni kao Bosanac, a da on to ne prihvati. Preko noći bi ponovo postao Bosanac, kao što je onomad govorio da je u Srebrenici bio genocid i da je Ratko Mladić kukavica, a onda promenio narativ. Napravio je svoje malo carstvo u vidu Republike Srpske, nametnuo pravila ponašanja svima ostalima i gazi po državi čiji je do nedavno bio jedan od najviših zvaničnika. Naravno da se postavlja pitanje zašto je bio na takvoj funkciji, ako ne želi da BIH opstane kao država. Sada je toliko veliki Srbin da se čak zalaže da Hrvati dobiju svoj entitet u BiH.

Još je smešnije da Dodika ne pogađa to kada mu kažu: “Đe si, lopove”. Za svakog normalnog čoveka to je mnogo gore nego ga osloviti po imenu neke države. U Dodikovoj moralnoj vertikali biti lopov je prihvatljivije od biti Bosanac. Isti za volju, teško da bilo kojem lopovu prija kada mu kažu da je lopov. U svojoj daljnjoj ospervaciji, samo što nije rekao da je Bosanac, u stvari musliman koji živi u Bosni. Punim glasom je, doduše, rekao da Bošnjaci ne postoje.

Uvažavajući sve razlike, tešku istoriju, ratne i verske sukobe, traume i sve ono što je uvek bio problem na ovom delu planete, Bosna je divna i lepotom ukrašena zemlja. Ne voleti je, pravi je paradoks. U celoj bivšoj Jugoslaviji teško da je bilo toliko dobrih ljudi kao što je bilo Bosanaca. Ali, njemu eto smeta biti Bosanac. U krajnjoj liniji, ima pravo da bude i Kelt, ali način na koji omalovažava Bosance, kako god da ih neko danas zove, besprimeran je.

Ponekad se nije loše zapitati i da li ovakvi stavovi mogu da pomognu opstanku BIH. Nije nemoguće. Takvi stavovi su toliko apsurdni da mogu da dovedu i do ismevanja onoga koji ih je izrekao. Da, ipak, ne budemo krajnje naivi, BIH bi imala mnogo izgledniju situaciju da nije takvih ljudi, pre svega u vrhu vlasti koji kroju sudbinu svih onih koji žive u BIH.

I da ne bude neke zablude, Dodik je za većinu građana Srbije – Bosanac. Jeste da je Srbin, ali u Srbiji se odavno odomaćilo da se ljudi vezuju za kraj u kome su rođeni i u kome žive. Tako je i sa onima koji su rođeni u Šumadiji, na Kosovu, u Vojvodini. Niko za njih, ponovimo, ne kaže, primera radi – Srbin iz Vojvodine, već samo Vojvođanin. Uvek postoje ljudi koji zbog kompleksa tvrde jedno ili drugo, ali na kraju i upravo zbog svega navedenog, koliko kod se trudio, sviđalo se to njemu ili ne, Dodik je Bosanac. Bio i opstao.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.