Šest mjeseci od masovnih zločina u Srbiji: Zaborav umjesto pijeteta

Šest meseci je prošlo od dva masovna zločina, ujedno i najveće tragedije u novijoj istoriji Srbije. Tog 3. i 4. maja Srbija je zanemela od bola. Najpre je maloletni K.K. ubio devet učenika i pripadnika školskog obezbeđenja, a dan kasnije je U.B. iz Mladenovca u krvavom piru u Orašju i Duboni oduzeo osam mladih života. Srbija je tugovala, a vlast se svojski potrudila da ubedi svoje građane da sistem, bez obzira na žrtve, uspešno funkcioniše.

Srbija se, na žalost, nije promenila na bolje u ovih šest meseci. Škola je nastavila sa radom, reality zvezde koje su bile idoli ubici iz Mladenovca dobili su novo uhlebljenje u istom programu samo drugačijeg naziva. Jezik tabloida je postao još poganiji, a zakone nema ko da sprovodi. Nasilje je nikada prisutnije u Srbiji, na svakom koraku, naročito u školama.

Vlast i dalje ne odgovara na zahtev roditelja ubijene dece u Ribnikaru da se utvrdi ko je odgovoran zbog objavljivanja spiska za likvidaciju koji je sastavio maloletni ubica K.K. i koji je javnim učinio načelnik beogradske policije Veselin Milić na konferenciji za štampu nekoliko sati posle masakra u toj školi. Poslednji put kada je vlast reagovala na ovaj zahtev bilo je kada je premijerka Srbije Ana Brnabić, mesec i po dana od 3. maja rekla u srpskom parlamentu da je u Ministarstvu unutrašnjih poslova u toku interna istraga o tome kako se taj spisak pojavio u javnosti. Ovaj primer, više nego bilo koji drugi, govori o bezobzirnosti vlasti prema tragediji koja je pogodila Srbiju. Šest meseci nisu otkrili da je šef beogradske policije pred kamerama pokazao taj spisak zbog kojeg su mnoga deca i njihovi roditelji i dalje u konstantnom strahu.

Problem je u tome da taj načelnik policije nije samovoljno pokazao taj spisak već što mu je neko rekao da to uradi. Glavno je pitanje – Ko?

Sistem (ni)je zakazao

Rečenica koja će svakako ostati u analima i za sva vremena zapamćena jeste: Sistem nije zakazao. Taj sistem koji nije zakazao doveo je do toga da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić naredio nagli prekid školske godine, jer porast nasilja u srpskim školama posle 3. maja je bio ogroman. Vlast nije znala šta i kako dalje. Umesto da je odmah prekinula školsku godinu, ona je, takođe, naredila da poprište najkrvavijeg masakra nastavi sa radom sedam dana kasnije. Deca su poslata u školu u kojoj su nedelju dana preživela masakr. Neka od njih su, kao vid terapije, slušala narodnu novokomponovanu muziku. Psihijatr, koja traume leči muzikom, angažovala je Vlada Srbije i deci je tog dana puštala narodnu muziku kao vid terapije.

Ono što je, takođe, poražavajuće jeste i činjenica da ni predsednik, ni premijerka, nijedan ministar, nije bio sa roditeljima ubijene dece u tim trenucima. Škola Ribnikar je bila mesto koje su izbegavali u širokom luku. Čak je i gradonačelnik Beograda pokušao da organizuje paljenja sveća za ubijene ispred svoje kancelarije kako bi imali kontrolu nad situacijom. Sem njega, niko sveću na tom mestu nije upalio.

Građani su se solidarisali sa žrtvama. U masovnom broju su iz nedelje u nedelju izlazili na ulicu i poslali jasnu poruku da su protiv nasilja svakog tipa. Nijedan od zahteva tih ljudi, vlast nije ispunila. A, onda su došli godišnji odmori, i energija je nestala. Roditelji ubijene dece su prepušteni sami sebi. Naročito oni u Orašju i Duboni.

Država Srbija je ispoštovala volju roditelja preživelih učenika u Ribnikaru i omogućila nastavak funkcionisanja te zgrade kao škole. Ideju i želju majki i očeva ubijene dece da ta zgrada više ne može da bude škola i da treba da postane memorijalni centar – nije. O memorijalnom centru posvećenom žrtvama u Orašju i Duboni nema ni naznaka da se o tome uopšte i govori. Šest meseci od tih tragičnih događaja nema nikakvih memorijala.

Brojni propusti

Vlast mora da shvati da memorijalni centar, memorijali, sećanja i uspomene na svu tu decu, nisu potrebni roditeljima koji su ih izgubili, već Srbiji. Srbija mora da se izleči od svog nasilja koje je neprekidno teroriše od početka devedesetih godina. Da je država pala na ispitu govori i to da je prolongirala dane žalosti, jer je morala da se odigra jedna košarkaška utakmica. Nekim drugim povodom, proglasila je dan žalosti zbog sukoba u Banjskoj, kako se neka druga fudbalska utakmica ne bi odigrala iako građanima Srbije nisu saopštena imena poginulih. Uplašili su se skandiranja sa tribina.

Da bi sećanje bilo jako i snažno, nije smelo da se sve završi sa jednom iznuđenom ostavkom ministra prosvete. Direktorki škole nije palo na pamet da odstupi sa tog mesta na kojem je bila 19 godina. Na kraju je morala da bude smenjena. Niko nije smenjen i kažnjen zato što ubica iz Mladenovca nije uhapšen i procesuiran posle ko zna koliko bezuspešnih poziva građana koji su imali problema sa njim.

U Srbiji se ovih dana organizuju opštenarodna veselja pod šatorima za članove i simpatizere Srpske napredne stranke sa jelom, pićem i istom vrstom muzike koja je puštana deci u Ribnikaru sedam dana posle masovnog ubistva. Spremaju se za izbore, kažu. Roditelji stradale dece spremaju šestomesečne pomene i tako će to biti i u budućnosti. Toliko je sve jadno i bedno da se čak niko nije setio da prvi školski čas u novoj školskoj godini bude posvećen žrtvama. Nekako moramo da shvatimo da nam je potrebniji neki novi Veliki školski čas, nego izbori, šatori i reality programi.

Mnogo je propusta napravljeno i dosta toga je stavljeno pod tepih. Preti ozbiljna opasnost da umesto najvećeg mogućeg pijateta i sećanja sve to prekriju ruzmarin, snegovi i šaš. Tu divnu decu ništa ne može vratiti, ali kako je krenulo, mnogi će veoma brzo zaboraviti. Tako nešto ne sme ni po koju cenu da se dogodi, i Srbija mora da pronađe snage i da se suoči sa sobom u tom jezivom ogledalu koje bi mnogi da izbegnu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.