Njemačka strateška prekretnica: Korak naprijed, nazad dva

Godinu od odlaska Angele Merkel u penziju i 10 meseci otkad je novi kancelar Olaf Scholz najavio već svim dobro poznat Zeitenwende, bilans velike strateške prekretnice u spoljnoj, bezbednosnoj i energetskoj politici Nemačke je poprilično mršav. Štaviše, u mnogome se čini ne samo da nije došlo do od Scholza mnogo puta ponovljenog “početka nove ere“, već i da njegov dolazak kao kancelara, bar na unutrašnjem planu, u mnogome liči na nastavak Merkeline ere.

Nedavno objavljeni Scholzov autorski članak u uglednom američkom magazinu Foreign Policy samo je još jednom ukazao da je aktuelni nemački kancelar dobar na rečima i jakim obećanjima, ali da mu “škripi“ sprovođenje obećanog u delo. Konkretno, njegov govor pred poslanicima Bundestaga 27. februara će sasvim sigurno biti izučavan u nemačkoj istoriografiji kao dan kada je najavljen istorijski preokret u višedecenijskoj nemačkoj politici. Štaviše, samo tri dana pošto je ruska vojska umarširala u Ukrajinu, Scholz je imao jasan plan kako da za 180 stepeni promeni višedecenijsku nemačku spoljnu, bezbednosnu i energetsku politiku.

Poljska bolnica i 5.000 šljemova

Uprkos tome što su njegove reči impresonirale mnoge i postale glavna tema nemačkih i svetskih analiza, pojedini autori su primećivali da će se Nemačka, ili bolje reći, nemačka politička i ekonomska elita i birokratija poprilično odupirati velikom i naglom zaokretu. Naprosto, višedecenijski izgrađivan specijalni odnos sa Rusijom u mnogim segmentima nije lako raskinuti, bez velikih žrtava.

Međutim, ono šta je Scholzova vlada zaista istorijski revolucionarno učinila jeste raskid od posleratne nemačke politike da ne naoružava zaraćene strane, bez obzira na karakter sukoba. Štaviše, u ovom slučaju to je bilo razbijanje dvostrukog tabua nemačke spoljne politike posle 1945. godine. Jer, čak i kada su ruske trupe već ušle u Ukrajinu za mnoge u Nemačkoj bila je nezamisliva ideja da Nemci šalju oružje, koje bi moglo da ubija Ruse. Pa čak i kada je u pitanju odbrana od ruskog napada.

Zbog toga ne čudi koliko se nemačka vladajuća elita koprcala pod pritiscima i kritikama da je “nepouzdani saveznik“ ukoliko se ne pridruži zapadnim zemljama u naoružavanju Ukrajine. Ovaj unutarnemački element je i razlog zašto mnogi van Nemačke nisu mogli da shvate zašto se Berlin hvalio da će Kijevu poslati mobilnu poljsku bolnicu i 5.000 šlemova, što je mnogima služilo za podsmeh. Pa čak i kada su u Berlinu bili uvereni da su doneli “hrabru odluku“ da Kijevu isporuče 1.000 antitenkovskih raketa i 500 protivavionskih raketa, to je izazvao još veći podsmeh, jer je bilo očigledno da to Ukrajincima neće dati neku dramatičnu prednost na frontu.

Berlin ne ide u ‘tenkovske solo akcije’

Ali, za nemačku elitu to je bio zaista ogroman preokret. Naprosto, to se kosi sa suštinom nemačke spoljnopolitičke politike, ali i svojevrsnog pacifističkog samosagledavanja, nakon nacističkih zločina i poraza u Drugom svetskom ratu. Stoga ne bi trebalo da čudi zašto mesecima zvanični Berlin izvrdava čak i da obeća, a kamoli da pošalje Ukrajincima najmodernije nemačke tenkove Leopard 2. U najnovijem pokušaju Kijeva da izvrši medijski pritisak na zvanični Berlin da odobri slanje Leoparda 2 nemački kancelar je ponovo dao odričan odgovor. Ni pritisak američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Jacka Sullivana nije pomogao.

Zvanični Berlin, kako objašnjava portparol vlade, sledi tri principa. Prvi je da će Nemačka nastaviti da čini sve da podrži Ukrajinu te je “u svoju odbranu“ nedavno objavila celokupan spisak oružja, opreme i ostalih sredstava koje je dosad poslala Ukrajini. Drugi princip je da Nemačka hoće da izbegne direktan sukob NATO-a i Rusija, a treći je da Berlin neće ići u “solo akcije“.

Konkretno, Scholz i njegovi savetnici ističu da dosad Ukrajini nije isporučen nijedan tenk zapadne proizvodnje, to jest da nijedna NATO zemlja nije Kijevu isporučila ovakve tenkove, već isključivo stare tenkove sovjetske proizvodnje, te da ni Berlin neće “solirati“. Dok se Kijev nada isporuci 10 odsto od ukupno oko 2.000 tenkova Leopard 2, koliko poseduju evropske države, Berlin strahuje da bi to nemačko “da“ bilo uvod u nuklearni rat.

Godišnji plan je 100 milijardi eura, ali…

Zbog toga je na sajtu Ministarstva spoljnih poslova osvanuo detaljan spisak isporuka Ukrajini – od 14.900 antitenkovskih mina ili 2,8 miliona metaka, do 402.000 unapred upakovanih vojnih obroka. Time dokazuju svoj prvi princip, a vetoom na tenkove Leopard 2 brane drugi i treći princip. Osim toga, na domaćem planu nemačkoj vladi ide na ruku i to što najnovije istraživanje javnog mnenja ukazuje da 45 odsto nemačkog javnog mnenja je protiv isporuke tenkova, 33 posto je za, dok se 22 odsto ne izjašnjava.

Uprkos svim kritičarima koji i dalje smatraju da je Nemačka izneverila Ukrajinu po pitanju naoružavanja, objavljeni spisak dokazuje da je došlo do preokreta nemačke politike u ovom segmentu. Nasuprot tome, za ono što se još u februaru činilo kao jedan od sigurnih rezultata najavljenog preokreta – da će Nemačka ispuniti obećanja NATO saveznicima da će na odbranu trošiti bar dva odsto bruto društvenog proizvoda – postoji jedno veliko “ali“. Kako stvari stoje, cilj ne samo što nije postignut prošle godine, već je vrlo verovatno da to neće učiniti ni ove ni sledeće godine.

Uprkos odluci da u modernizaciju nemačke vojske upumpa dodatnih 100 milijardi evra, portparoli vlade objašnjavaju da će famoznih dva odsto BDP-a biti postignuto tek do 2025. godine. Za to je dobrim delom zaslužan poprilično birokratizovan sistem, u kojem je decenijama važila maksima da je ulaganje u vojsku nešto nepoželjno, imajući u vidu dva svetska rata. Koliko je u Nemačkoj ulaganje u vojne kapacitete bila kontroverzna tema možda najbolje svedoči to da je nemačka država svojoj veoma razvijenoj industriji naoružanja često odbijala da daje bankarske garancije za pojedine investicije, što je neke od tih giganata do rata u Ukrajini dovuklo do ruba insolventnosti. Ruski napad na Ukrajinu je preko noći oživeo nemačku namensku industriju, koja je tako prošle godine izvezla oružje u vrednosti od oko osam milijardi evra.

Borbeni sistemi bi ostali bez municije?

Ali, preko noći nije oživela nemačka birokratija, koja je iznimno spora kada je u pitanju nabavka novog naoružanja i opreme za Bundeswehr, kojeg su vlasti decenijama zanemarivale. Da apsurd bude veći, i sam kancelar Scholz često optužuje bivše vlasti za višedecenijsko zanemarivanja vojske, iako je on lično bio ministar finansija u Merkelinoj vladi, a njegova Socijaldemokratska partija još duže deo savezne vlasti.

Osim toga, upravo je on insistirao da u njegovom kabinetu resor odbrane vodi Christine Lambrecht, pravnica u čije kvalitete da predvodi ovaj resor u ovim izazovnim vremenima mnogi u Nemačkoj otvoreno sumnjaju. Pred kraj godine mediji su otkrili da se ministarka nije proslavila u snabdevanju nemačke vojske te da bi u slučaju izbijanja rata pojedini borbeni sistemi posle samo nekoiko minuta ostali bez municije. A nedavni skandal u ministarkinoj političkoj komunikaciji je doveo do toga da čak i komentatori javnog servisa otvoreno pozivaju na to da se nađe novo rešenja za ministra odbrane.

Ministarka odbrane je na društvenim mrežama objavila u najmanju ruku čudan video u kojem sumira 2022. godinu. Dok su iza nje odjekivali novogodišnji vatrometi u Berlinu, ona je govorila o ratu u Ukrajini koji joj je omogućio “mnoge posebne utiske“ i “mnogo, mnogo susreta sa zanimljivim i sjajnim ljudima“. I dok stručna javnost poziva na ostavku, Scholz zasad nije otpisao svoju nekadašnju blisku saradnicu u Ministarstvu finansija, uprkos tome što ona ni za milimetar ne uspeva da pomeri sistem ka strateškoj “prekretnici“ koju on toliko često pominje.

Evropska nesloga i američka zarada

Doduše, temelj prekretnice je napravljen odlukom da se borbena flota nemačke vojske ojača kupovinom 35 američkih borbenih aviona F-35 u vrednosti od 10 milijardi evra. Ali, sve ostalo je u starim obrascima. A u nemačkom slučaju to znači da se nabavke prvo odlažu, a kada nabavke počnu, sporo prolaze kroz izrazito birokratizovani sistem, da bi potom sve kasnilo i na kraju ispalo skuplje od planiranog.

A u slučaju nabavke ovih letelica pete generacije nagomilale su se i žestoke kritike u javnosti. Jedni se pitaju zašto nemačka i evropska industrija naoružanja nisu uspele da razviju sopstvenu borbenu letelicu uporedivu sa F-35. Drugi ukazuju da aktuelni zakonski propisi ne dozvoljavaju instrumentalne letove ovih aviona u nemačkom vazdušnom prostoru, dok trećima smeta što će sve biti skuplje od očekivanog. Četvrti, pak, ukazuju da u Nemačkoj ne postoji adekvatan aerodrom za ove letelice, pa čak sumnjaju da će adekvatna pista biti izgrađena do 2026. godine, kada bi trebalo da stignu prve ove nove mašine.

Iako se reakcije nemačke javnosti mogu šekspirovski opisati kao “mnogo buke ni oko čega“, jedno je jasno da evropska nesloga nije iznedrila evropsku samotalnost u sferi odbrane, čak ni u segmentu snabdevanja najsavremenijim naoružanjem, ali i da Zeitenwende vodi Nemačku nazad u čvrst američki zagrljaj. I to ne samo bezbednosno, već dobrim delom u energetskoj politici. Nakon sabotaže na gasovodima Severni tok 1 i 2, Nemci su prinuđeni da tečni prirodni gas traže u Kataru i SAD-u, kao i da obnove ideju izgradnje gasovode od Španije preko Francuske do Nemačke, koji bi dopremao gas iz zemalja Magreba.

‘Početak nove ere donosi više nepoznatih’

Iako su svima puna usta diversifikacije snabdevača energentima, uočljivo je da dosad sprovedena prekretnica je zapravo vodi ka tome zavisnost od ruskog gasa zameni zavisnošću od znatno skupljeg američkog gasa. Ova strateška prekretnica, ne samo što ide u ritmu “jedan korak napred, dva nazad“, već ukazuje da je Nemačka u dramatično slabijoj poziciji nego u prethodnim krizama, poput krize evro zone i migrantske krize.

Uprkos tome što je geografski položaj stavlja u centar ove krize, Nemačka nije u poziciji da bude lider, jer je previše ranjiva zbog svoje zavisnosti, kako onih ruskih kojih nastoji da se oslobodi, tako i onih američkih koje ubrzano umnožava. I sve to u trenutku kada se njena  zavisnost od Kine uveliko nadvija kao predstojeći izazov. U nemačkoj računici “početak nove ere“ definitivno donosi više nepoznatih.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.