SPC protiv ‘Popadije’: Nečiste sile u TV seriji

Okomili su se Hristovi namjesnici na jedan benigni medijski proizvod, osuli paljbu iz teške teološke artiljerije, fali još samo da anatemišu autore i glumce, a ni to nije nemoguće.

SPC, Srpska pravoslavna crkva, Svećenici, Crkva
Silina reakcije i enormna količina agresivnosti zapravo otkrivaju duboke slabosti SPC-a, piše autor (Tanjug)

Vladike Srpske pravoslavne crkve neprestano brinu o vernoj pastvi, neumorno stojeći na budnoj straži nepogrešivo detektuju sve demonske prelesti kojima đavo pokušava da zavede naivni srpski narod i da ga prevede na svoju stranu. Pobeda koju je poglavar SPC-a, patrijarh Porfirije, nedavno izvojevao protiv demonskih sila koje su se skrivale u udžbenicima biologije, okrilatila je i niže članove crkvene jerarhije, dala im zamah da zahuktaju borbu protiv Satane, pod kojom god maskom se nepomenik skrivao.

Episkopi i sveštenici otkrili su novi đavolov komplot protiv srpstva, pravoslavlja, svetosavlja i crkve, pa su se kao jastrebovi obrušili na zaverenike. Odakle preti opasnost hrišćanskom duhu? Da nisu možda problem murali ratnom zločincu, masovnom ubici Ratku Mladiću? Možda u neprekidnom širenju mržnje prema komšijama po režimskim medijima ima nečeg bogohulnog? Da se nije slučajno kakvo bogoborstvo pritajilo u podršci ruskom pohodu na Ukrajinu, pokoljima nevinih i pretvaranju čitavih gradova u ruševine i pustoš? Ni slučajno. Sve pobrojano crkveni jerarsi bi svrstali u bogougodna dela.

Serijski progon Srpske crkve

Najveća opasnost po narod pravoslavni je humoristička serija Popadija, koja se emituje na TV Prva. Okomili su se Hristovi namesnici na jedan benigni medijski proizvod, osuli paljbu iz teške teološke artiljerije, fali još samo da anatemišu autore i glumce, a ni to nije nemoguće. Serija govori o mladom svešteniku i njegovoj supruzi koji dolaze u selo u eparhiji kruševačkoj. Popadija ne odgovara baš stereotipnim predstavama o svešteničkim ženama: mlada, lepa, bila je manekenka u SAD-u i uticajna influeserka radi jogu, umesto tamjana pali štapiće od sandalovine, usred posta pokušava da zavede muža i odvuče ga u krevet, svaki čas joj se u govoru omakne poneka engleska reč. Đavolova sluškinja, odmah se vidi, možda čak i veštica.

Duhovnici su morali da reaguju na ovu blasfemiju napravljenu sa očiglednom namerom da obezboži i oneraspoloži srpski narod okupljen pred TV ekranima. Vladika zvorničko-tuzlanski Fotije održao je propoved protiv serije, rekavši da je to hula i “ismevanje Srpske crkve, njenih vernika ali i drugih pravoslavnih crkava”. Njegovo preosveštenstvo prosto je bilo zatečeno: “Takva serija nije mogla ni u najcrnjem komunizmu biti snimljena i puštena da je gledaju milioni.” Fotije seriju vidi kao dokaz da nije prošlo “vreme komunizma i bogoborstva”, da “nije prošlo stradanje, niti progon crkve”. Usput, Fotije je onaj isti vladika koji negira genocid u Srebrenici, a Inckov zakon smatra “nametanjem verbalnog delikta”. I u sopstvenom opravdavanju zločina i poricanju genocida ne vidi hulu i bogoborstvo.

Zavera titoista, liberala i autošovinista

Eparhija bačka i eparhija gornjokarlovačka prenele su sa TV Pink saopštenje lažne provladine organizacije koja se kliče Savet za monitoring, ljudska prava i borbu protiv korupcije Transparentnost. U priopćenju se veli da serija “diskriminiše građane pravoslavne veroispovesti”, “nasrće na verska osećanja” i “nipodaštava ustavom i zakonima zagarantovano pravo veroispovesti”. Na sajtu eparhije sremske oglasio se prezviter Aleksandar Čavka tekstom u kom tvrdi da serija ismeva svete tajne, da ima crkvorušilačke namere, te da su za sve kriva deca komunizma i titoizma, zli drugosrbijanci, neokomunisti i liberali koji propagiraju autošovinizam pod plaštom evropskih vrednosti.

Čavka takvim izaslanicima đavola poručuje: “Jednostavno postoje stvari sa kojima ne dolikuje ‘terati komediju’.” Drugim rečima, sloboda govora je suspendovana iako je zagarantovana ustavom, odsad će crkva određivati čime se humoristi mogu baviti, a dostaviće i spisak svetinja s kojima nema šale. Ne bi bilo loše da osnuju i neko inkvizitorsko telo koje bi se bavilo cenzurom nepodobnih medijskih i umetničkih sadržaja, te propratnim spaljivanjem veštica, bezbožnika i jeretika.

Duhovna vertikala sklona padu

Na sajtu SPC-a oglasio se Goran Radenković, profesor Bogoslovije Svetog Save, koji veli da je “bogoborna i čovekomrziteljna serija Popadija očigledno projekat, planski kreiran da na širem planu nametne sekularizovan pogled na svetotajinsku prirodu Crkve”, te da “pažnju usmeri na blasfemične i prozaične sadržaje u kojima su i sveštenik i srpski narod komedijanti, u najmanju ruku dostojni svakog zla koje ih snađe”. Još jedna zavera protiv crkve i srpskog naroda nam se odvija pred očima, prava je sreća da imamo duhovnike koji su u stanju da prepoznaju opasnost na vreme, pre nego što se vaskoliki srpski rod oda kletoj sekularizaciji.

Na sajtu eparhije sremske javio se arhijerejski namesnik trstenički, protojerej-stavrofor Milosav Egerić. Sveštenik takođe otkriva zaveru protiv Srba, ali je lucidniji od svojih prethodnika, pa je razotkrio i ko stoji iza svega, u senci, i podmuklo rovari: “Samo naivnima nije jasno ko je pravi finansijer ovakvih gadosti: naravno, soroški NVO, i otuđene zapadne strukture, koji na ovaj način žele da preume naš narod i ogade mu Crkvu, našu porodicu i sve duhovne i tradicionalne vrednosti, ugrađene u vekovnu, duhovnu vertikalu našeg, neizrecivo postradalog naroda.” Serija je bezbožno huljenje koju pravi zalutali soj ljudi, zlo i pakost satanska koja nam svima preti.

Na TV Happy gostovao je istoričar Aleksandar Raković, inače ideolog “srpskog sveta” i zagovornik teze da su Crnogorci felerični, da će ih on i njemu slični popraviti i da je dotični nepostojeći narod zaslužuje da se veliki Srbi prema njemu ponašaju sadistički. Divna, rasistička, pravoslavna duša. Pola sata je Raković drobio kako je serija napad na SPC, kako “vulgarizuje crkvenost čitavog srpskog naroda”, a dao je usput i kratko uputstvo za strogo kontrolisanu upotrebu slobode: “SPC daje slobodu, autori serije su imali svoju slobodu, ali je nisu upotrebili na pravi način.” Budite slobodni, ali samo onako kako vam mi kažemo, krećite se u granicama koje vam mi postavimo. Sloboda u krugu od bodljikave žice.

Bjelosvjetska zavjera i nečiste sile

Kao najagilniji kritičar Popadije pokazao se episkop kruševački David, što je razumljivo, pošto se radnja serije odvija na tlu njegove eparhije. Vladika mora da brani teritorijalni integritet svoje eparhije, kako u realnosti, tako i u fikciji, pa je napisao više tekstova protiv ove pošasti. On smatra da se radi o “paklenoj seriji”, “optičkoj blasfemiji”, “dušegubnoj seriji”, da ona poprima dimenziju elementarne nepogode, i to “nepogode obima jednog naleta nečistih, vraških sila”. Okomio se vladika i na one koji branili seriju od napada, Vladimira Veljkovića naziva “apologetom vraške serije”, a Svetislava Basaru “drugopravoslavcem”.

Naravno, i episkopu Davidu je jasno da se ovde radi o belosvetskoj zaveri zlog zapadnog, liberalnog sveta protiv srpstva i pravoslavlja. Nije slučajno što je serija snimljena baš u ovom času, u vreme “kada nedobronamerni ljudi iz centara moći vrše pritiske prema našem pravoslavnom Srpskom narodu kako bi ga raslabili, jer on ne odgovara globalnom obrascu: ni hladan ni vruć, nego bljutav!” Demonski rušitelji koji nasrću na srpski narod imaju i domaće pomagače, to su “branitelji globalističkih prava i tekovina; narušitelji su oni i naružitelji koji se ustremljuju na naš identitet”.

Povratak cenzorskoj tradiciji

Podseća vladika i kako se s takvima obračunavalo vo vremja ono, kad je zemljom Srbijom vladao mesija Slobodan Milošević: “Domaća Svetinja svojevremeno nije tolerisala ni hulu na Svetoga Savu, režiranu i izvedenu od strane tvoraca i aktera tragične pozorišne predstave, a pod smrtonosnim perom i diktatom maga hule i psovke”. Episkop David ima specifičan stil, šifrovan i aluzivan, ovde zapravo misli na prekid predstave Sveti Sava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koji su u maju 1990. godine izveli aktivisti Srpskog omladinskog bloka, pod vođstvom protojereja Žarka Gavrilovića i Vojislava Šešelja.

Ta brutalna, fizička cenzura kojoj su pribegli četnički svetosavci označila je početak novog doba u kojem će biti cenzurisano sve što se razlikuje od velikosrpske agende, uz malu pomoć artiljerije, snajpera, granata, puški, haubica i masovnih ubica. Svetosavci su onomad u JDP-u nastojali da spreče, kako reče Gavrilović, “blaćenje srpskih svetinja od nekih ljudi koji su u perverzijama i grehu“, a danas se sličnim poslom bave episkopi, jer zli gospodari sveta serijama kao što je Popadija mere srpskom narodu “prag tolerancije prilikom udara po Svetinjama njegove Pravoslavne vere”.

Derutna tvrđava istine

Potegli su episkopi najtežu artiljeriju na jednu bezazlenu seriju, ni bolju ni goru od desetina drugih, koja će biti zaboravljena čim se završi emitovanje, baš kao što su u zaborav potonule i njene brojne prethodnice. Silina reakcije i enormna količina agresivnosti zapravo otkrivaju duboke slabosti SPC. Kakva je to vera koju može da poljulja jedna najobičnija humoristička serija? Slabija je ta vera od trule grančice koja se lomi na povetarcu. Kakva je to crkva, stub i tvrđava istine, koja zazire od malo humora osrednjeg kvaliteta? Trošan vam je taj stub, a tvrđava derutna i sklona padu. Ako je neka tamo serijica u stanju da uzdrma instituciju koja se predstavlja kao temelj srpskog identiteta, kao najvažnija ustanova vaskolikog srpskog naroda, bojim se da je stanje u crkvi mnogo gore nego što misle i najcrnji pesimisti.

Čitava ujdurma oko Popadije je, naravno, komična. Ako episkopi krenu u cenzurisanje i anatemisanje svakog dela koje ne predstavlja crkvu u najboljem mogućem svetlu, bojim se da će morati da satru pola srpske književnosti. Za razliku od nagrđene serije koja živi koliko i vilin konjic, književni klasici imaju mnogo duži rok trajanja i snažniji uticaj. Srpska kultura nikad nije bila klerikalna, a nije mali broj otvoreno blasfemičnih dela, čiji autori ne stoje pred crkvenom jerarhijom u strahu i trepetu.

Velika čistka srpske kulture

Ako su duhovnici već krenuli u čistku, moraće baš žestoko da se potrude, pa da iz kanona izbace pesme Dušana Vasiljeva, Miloša Crnjanskog, Branka Ve Poljanskog, Oskara Daviča, Monije de Bulija, poeziju i prozu Rastka Petrovića, Dušana Matića, da ne nabrajam dalje, bogobojazni pisci su prava retkost, ako ih uopšte ima. Moraće episkopi da izbace iz srpske književnosti čak i neke sveštenike i duhovnike, na primer Gavrila Stefanovića Venclovića koji je ovako pisao o duhovnicima: “Ovo je sveštenikom rečeno, a nije kamenu… / Doista, bakali i vinokrčmari, / A ne duhovnici!”

Za lomaču može da se pripremi i Svetolik Ranković koji je završio Duhovnu akademiju u Kijevu i celog života bio veroučitelj. Džaba mu sve kad je napisao roman Porušeni ideali o mladiću koji oduševljeno odlazi u manastir i postaje monah, ali tamo zatiče pijanog, bludnog igumana, lenje monahe koji prave terevenke i ne veruju ni u šta, među kojima i glavni junak propada.

Neće biti u kanonu mesta ni za nacionaliste poput Stevana Sremca, jer je udario na svetinje u humorističkom romanu Pop Ćira i pop Spira. Radoju Domanoviću sledi anatema, ako ne i nešto gore, jer je srpski narod i društvo naslikao u najcrnjim bojama, po čemu se vidi da je preteča današnjih šovinista, a nije isključeno ni da je bio Sorošev plaćenik.

Milovan Glišić, titoista i Sorošev plaćenik

Jedan od navedenih branitelja svetinja je predložio da se umesto ovakvog grdila i svetogrđa serije snimaju po srpskim klasicima, pa je tu preporučio i Milovana Glišića i njegovu priču Prva brazda. Gde se baš Glišića seti, ima on i drugačijih priča. Što reče Jovan Skerlić: “Glišić nije čovek koji ima mnogo poštovanja prema božjoj i prema carskoj vlasti na zemlji. Njegovo Molepstvo ne predstavlja tvorca i njegove ugodnike onakve kakvi se obično slikaju na ikonama i kakvi se opisuju u svetim knjigama.”

U Glavi šećera pop Paja je prikazan kao pijanac koji na besnom konju juri kroz selo, sa punom okanicom na glavi; pop Jerotije lumpuje sa sviračima, peva lascivne pesme i “rže za ženskinjem”. Pop Vujica u priči Ni oko šta predstavljen je kao sujevernik koji molitvu koristi za razne svrhe: da izbije trn koji mu se zabio u taban, da ozdrave prasići oboleli od groznice i slično. Glišić se ruga takvom popu koji petoro bolesnih prasića utera u svinjac, “pa udri molitvaj, molitvaj, i, hvala bogu, samo je četvoro lipsalo, a ono drugo ozdravi kao da rukom odnese”.

Pa ovo je sto puta gore i crnje od Popadije! Po svemu sudeći, taj Glišić je bio titoista, zapadnjački liberal, Sorošev plaćenik, autošovinista, drugosrbijanac, drugopravoslavac i đavolov sluga. Baš kao i njegova brojna književna sabraća. Prava je sreća što naši episkopi, sveštenici i ostali branitelji svetinja ne čitaju klasike srpske književnosti. Ne bi od našeg književnog kanona ostao ni kamen na kamenu kad bi inkvizitori krenuli u akciju čišćenja literature od nepodobnih, blasfemičnih elemenata. Nije ni čudo što su se okomili na jednu osrednju humorističku TV seriju. Dotle dobacuju naši umni duhovnici, takvi su im intelektualni i estetski kapaciti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera